Iako ni 18 meseci posle tragedije u Novom Sadu, u kojoj je život izgubilo 16 osoba, nije utvrđena odgovornost za pad nadstrešnice na Železničkoj stanici, otvoren je javni konkurs za spomen-obeležje. Na mestu gde bi, po svemu što se podrazumeva, najpre morale da budu utvrđene činjenice i odgovornost, već se očekuje spomenik kulture sećanja. On nije samo estetska forma, niti se podiže reda radi, već materijalizovano pamćenje u prostoru, rezultat znanja o događaju i društvenog konsenzusa o tome šta se pamti i zašto.
U ovom slučaju, redosled je obrnut. Prvo se nudi oblik sećanja, pa tek onda, ako do njega uopšte dođe, mogućnost razumevanja onoga što se dogodilo. Na taj raskorak ukazala su strukovna udruženja odmah po raspisivanju konkursa. ULUS je u svom saopštenju upozorio da se pitanje ne svodi na izbor rešenja ili umetnički pristup, već na to da li se sećanje može tretirati kao zadatak ili nastaje tek u zajedničkom okviru istine. Naglašeno je da su za odgovorno i dostojanstveno memorijalno delovanje neophodni osnovni uslovi, među kojima su „okončan sudski postupak, jasne i transparentne procedure, učešće porodica stradalih, kao i uključenost stručnjaka i relevantnih institucija“.
Međutim, donosioci odluka u Srbiji ne slušaju struku. Objavljena su imena nagrađenih radova. Od samo osam prijavljenih, prvu nagradu dobili su vajar Goran Čpajak i arhitekta Zoran Tucić, čije je rešenje izazvalo reakcije i polemike u stručnoj i široj javnosti. Kontroverznost Čpajakovog javnog delovanja ogleda se u pozicijama koje su ga u kratkom vremenu dovele na suprotne strane istih tema. Kritikovao je netransparentnost državnih projekata i odlučivanje o javnim spomenicima, posebno u slučaju spomenika Stefanu Nemanji, čija cena nikada nije objavljena, a potom se njegovo ime pojavilo na listi podrške „Aleksandar Vučić – Srbija ne sme da stane“. Kao dekan Fakulteta primenjenih umetnosti potpisao je apel za poništavanje odluke o „rekonstrukciji“ kompleksa Generalštaba. Umetnik izuzetne međunarodne karijere, Goran Čpajak, koga smo bezuspešno pozivali, kao profesionalac bi trebalo da poznaje nepisana etička pravila, što njegovom učešću u ovom konkursu daje dodatnu težinu u odnosu umetničke autonomije i sistema u kojem ona deluje.
O estetskim dometima spomenika može da se polemiše, ali on nije samo pitanje forme, već kreator društvenih vrednosti. Ne radi se o tome kako će nešto da se postavi, već da li uopšte sme u ovom trenutku, što je pre svega etičko pitanje
Arhitektkinja Ema Vaništa Lazarević, koja je sa vajarom Draganom Radenovićem osvojila drugu nagradu, navela je za Nova.rs da se pre prijave raspitivala kod kolega iz Novog Sada o konkursu i dobila objašnjenje da je raspisan i zbog pritiska da se potroše sredstva Evropske unije, jer je „isticao rok za evropske fondove“. Novac i rokovi koji ga uslovljavaju tako su postali važniji od vremena traume, pa je konkurs prestao da bude isključivo čin sećanja.
O estetskim dometima spomenika može da se polemiše, ali on nije samo pitanje forme, već kreator društvenih vrednosti. Ne radi se o tome kako će nešto da se postavi, već da li uopšte sme u ovom trenutku, što je pre svega etičko pitanje. Memorijal tragediji koja se dogodila u Novom Sadu trebalo bi da bude mesto zajedničkog sećanja, a ovako postaje tačka neslaganja o tome da li je kolektivno pamćenje moguće bez prethodne istine. A početak i kraj ove priče jeste da je moralno perverzno da vlast, simbol korupcije zbog koje je i došlo do ove tragedije, sada podiže spomenik stradalima.
