Boraveći na jednakoj (ili bar prividno jednakoj) udaljenosti od različitih interesa, uzdržani „nezainteresovano“ učestvuje u donošenju odluke. Ta „nezainteresovanost“ je lažna jer se uzdržani, zapravo, pasivno priklanja odluci, a ukoliko je mogao i uticati na to da odluka bude drugačija, samo da je napustio svoju uzdržanost, njegova laž postaje očigledna! Čemu onda služi uzdržanost u takvim prilikama?
Glavna uloga u lošoj predstavi
Tužilac Predrag Milovanović je na poslednjoj sednici Visokog saveta tužilaštva bio uzdržan bar četiri puta. On nije glasao ni za ni protiv upućivanja četvoro od jedanaest tužilaca o čijem se ponovnom upućivanju u Javno tužilaštvo za organizovani kriminal odlučivalo. Njegov glas – za, u svakom od ta četiri slučaja, promenio bi ishod glasanja. Čemu onda služi pad u uzdržanost tužioca Milovanovića?
Uzdržanost tužioca Milovanovića predstavlja negaciju njegovih prethodno javno iskazanih profesionalnih principa. Govorimo o njegovom padu, jer je javnost, od njega posebno, umesto „kopernikanskog obrta“, očekivala delanje u korist pravosuđa
Tužilac Milovanović je, moguće, prilikom glasanja na sednici Visokog saveta tužilaštva, bio uveren da će šteta za njega, usled njegove uzdržanosti, biti manja od štete do koje bi došlo usled njegovog pozitivnog ili negativnog glasanja, odnosno bio je uveren da će korist od njegove uzdržanosti za njega biti veća od štete. Nećemo ovde upasti u zamku trivijalnosti i baviti se nagađanjima o konkretnoj šteti koja bi za njega mogla nastati da je glasao drugačije ili nagađanjima o koristi koju bi mogao ostvariti u vezi sa svojim padom u uzdržanost.
Kako god bilo, iz ugla onih koji su ga ranije razumeli, pad u uzdržanost tužioca Milovanovića predstavlja negaciju njegovih prethodno javno iskazanih profesionalnih principa. Govorimo o njegovom padu, jer je javnost, od njega posebno, umesto „kopernikanskog obrta“, očekivala delanje u korist pravosuđa, odnosno delanje u javnom interesu. Sam se tužilac Milovanović kandidovao za takva očekivanja. Toliko je njegovih ispravnih i čvrstih stavova, zalaganja i objašnjenja, lepih fotografija, i uopšte, toliko je njegove pozitivne prisutnosti razasuto po raznim medijima. Niko ne bi pogrešio sa tvrdnjom da ga kamera „voli“. Sa druge strane, toliko je nade i vere na tim istim medijima u njega uloženo. Govorimo o njegovom padu, jer je prihvatio glavnu ulogu u lošoj i jeftinoj političkoj predstavi koju su režirali i izveli ljudi sa najnižim moralnim karakteristikama. Pad, jer je pristao da postane deo „ekipe“! Toliko je ova priča poznata i po ko zna koji put iznova ispričana!
Kako je tužilac Milovanović mogao, samo da je hteo, delati u korist pravosuđa? Odgovor na ovo pitanje čini se jednostavnim, zapravo, njegova jednostavnost otklanja mogućnost svakog pokušaja zloupotrebe nekog nedokučivog šireg konteksta ili nekih „uzvišenih“ principa, koje je baš sada bilo bitno osnažiti. Naime, njegovo odbijanje da u toj jeftinoj predstavi odigra svoju ulogu omogućilo bi nesmetani nastavak rada Javnog tužilaštva za organizovani kriminal u izuzetno kompleksnim krivičnim predmetima za čije ishode je društvo (ali i vlast) suštinski zainteresovano. Ova mogućnost je sada upitna, pogotovo što nam je već više puta demonstriran način na koji vlast koristi protek vremena da „anestezira“ javnost, zamuti kontekst i „razvodni“ dokaznu građu u osetljivim krivičnim predmetima.
„Nezainteresovanost“ je lažna jer se uzdržani, zapravo, pasivno priklanja odluci, a ukoliko je mogao i uticati na to da odluka bude drugačija, samo da je napustio svoju uzdržanost, njegova laž postaje očigledna
Poznato je da protek vremena može biti najveći neprijatelj krivičnog postupka. Dakle, njegov pozitivan glas na sednici Vrhovnog saveta tužilaštva, umesto uzdržanog, omogućio bi odsustvo zastoja i odlaganja u krivičnim postupcima koje su vodili sada neupućeni tužioci, ali pre svega, omogućio bi ostvarenje uslova da predmetne krivične postupke vode tužioci koji u njih nisu naknadno „ubačeni“. Tužioci koji neće morati da se prethodno informišu, ili da intuitivno kalkulišu, u kom smeru, u vezi sa kojim radnjama i prema kojim licima bi rad na tim predmetima trebalo dalje razvijati. Pretpostavka je da neupućeni tužioci poseduju integritet koji su platili svojim neupućivanjem.
Nedostojno funkcije i pozicije
Milovanovićev pokušaj obrazloženja svog pada u uzdržanost tvrdnjom o „odsustvu jasnih kriterijuma za upućivanje tužilaca“ predstavlja naivnost nedostojnu njegove funkcije i pozicije. Stvar postaje gotovo groteskna kada se uzme u obzir da su neupućeni tužioci već obavljali javnotužilačke funkcije u tužilaštvu u koje sada nisu upućeni zbog „nedostatka jasnih kriterijuma“?! Njegov prigovor kako se, eto, sve svelo na njega kao pojedinca, zapravo bi mogao da posredno svedoči o njegovom motivu i interesima kojima se rukovodio.
Možda je, ipak, iskreno, bez analize koristi ili štete po sebe, verovao svojoj „argumentaciji“ i odluci da četiri tužioca ostanu neupućena u TOK, samo je naivno poverovao da može razmeniti svoju uzdržanost za razumevanje onih do čijeg razumevanja mu je možda i dalje stalo
Međutim, sva ovde postavljena pitanja i iskazane nedoumice, iako nam se možda čini da su odgovarajući odgovori „nadohvat ruke“, ostaju bez razrešenja. U svakom slučaju, nijedan odgovor ne može pobeći vremenu. A ovi, slutim, neće dugo tražiti svoj put do nas.
A možda je, ipak, tužilac Milovanović iskreno i čvrsto, bez analize moguće koristi ili štete po sebe, verovao svojoj „argumentaciji“ i odluci da četiri tužioca ostanu neupućena u Javno tužilaštvo za organizovani kriminal, samo je naivno poverovao da može razmeniti svoju uzdržanost za razumevanje onih do čijeg razumevanja mu je možda i dalje stalo?
