Sa opsesijom naše vlasti prema pravljenju torova sreli smo se formiranjem nehigijenskog naselja šatora u Pionirskom parku, otad poznatijem pod nazivom Ćacilend. U cilju da odvoji dve Srbije, „svoju“ i „tuđu“ – „plaćeničku“, i da se odbrani od ove druge, predsednik Aleksandar Vučić je to zaštićeno prirodno dobro omeđio metalnim ogradama (premazanim slojem tovatne masti, da potraju što duže).
Otvaranjem dela te „ekskluzivne“ teritorije za sav narod, nametnula se potreba za drugačijim zabranima, pa su duž trotoara po centru grada – u Vasinoj, Kolarčevoj, Kosovskoj, Prizrenskoj, Francuskoj, Uzun Mirkovoj, kao i Krunskoj i drugim ulicama, ali i na Trgu republike, Terazijama, kod Narodne skupštine, na Zelenom vencu… nikle statične ograde, neretko udružene sa betonskim žardinjerama (nazvanim „sarkofazima“).
Idejni tvorac ovog „projekta“ je gradonačelnik Aleksansar Šapić, čija je navodna namera da u srpsku prestonicu unese duh svetskih metropola, ali i „da se izađe iz betončine u koju se ušlo poslednjih godina“, kako je navodio krajem prošle godine.
Obaška to što su bar neki od njegovih potencijalnih glasača videli sveta, pa znaju da se svuda radi na što većoj slobodi pešaka u okviru obezbeđenih zona, ove ograde su em rogobatne, em se čine kao krajnje neprijateljske kada je u pitanju pristup vatrogasnih i kola Hitne pomoći. „Tim službama se na ovaj način produžava vreme za urgentne intervencije, jer se sprečava da priđu bliže mestima požara, kao i licima koja su u akutnom zdravstvenom problemu“, kako zapaža saobraćajni inženjer Mirko Radovanac.
Dobro za turiste koji će fotografisati sat na Trgu republike
Na velikoj šteti su i „osobe sa posebnim potrebama, kao i stariji ljudi, primorani da više pešače izlazeći ili ulazeći u vozila koja su ranije mogla da stanu ispred njihovih ulaza, što važi i za nošenje prtljaga ili selidbe“, Radovanac nastavlja. Izađemo li iz svakodnevnih okvira i zađemo li u vanredne: u slučaju masovnih protesta, ograde postaju opasne, pa da ih je bilo u Ulici kralja Milana prošlog 15. marta, kad je pucano iz zvučnog oružja (po svedočenju hiljada prisutnih, od kojih su mnogima oštećeni sluh i čulo ravnoteže), protestanti bi bežeći na njih naletali, i lomili ruke, noge, glave. „Još veća katastrofa bila bi neizbežna“, po rečima našeg sagovornika.
I moda kačenja saksija sa cvećem po tim ogradama zadaje probleme, ali druge vrste, budući da njihovo održavanje zahteva da se ponekad jedna saobraćajna traka zatvori, „što doprinosi nebezbednosti i nefunkcionalnosti saobraćaja“. Ili drastičnom povećanju gužve, sa sve porastom emisije izduvnih, otrovnih gasova
„Kako je Trg republike tradicionalno mesto za velike skupove, što radovanja, što tugovanja, ovde se mogu očekivati i napadi panike, pa bi sasvim mogući stampedo u susretu sa ogradama mogao da dovede do posledica sličnih gorepomenutim“, on navodi.
S druge strane, „žardinjere i ograde bi mogle biti korisne kada se tu zaustavi veliki broj turista u želji da fotografiše novi simbol Beograda, sat na kružnom toku, i kad bi moglo da dođe do gužve i guranja na kolovoz. Možda bi tu trebalo uvesti i redare koji bi motrili na njihovu bezbednost, ali i javljali da li sat radi“, Radovanac se brani humorom od nakaradnih inovacija beogradske vlasti.
„Generalno gledajući, iz ugla saobraćajne struke, u poslednje vreme svedoci smo pojave novih mera, koje bi trebalo da doprinesu većoj bezbednosti i boljoj funkciji saobraćaja. Kampanjski se organizuju kružni tokovi, na njih se postavljaju semafori, a sada i ugrađuju ograde. Verovatno će toga još biti“, na kolegu Radovanca nadovezuje se saobraćajni inženjer i veštak Vladimir Simidžija, napominjući da „sve navedeno odiše utiskom da su struka i znanje, nažalost, poništeni“.
Poneke barijere, on smatra, ipak imaju i svoju dobru stranu, recimo ako se postave na auto-putu, kada sprečavaju da vozila iz jednog pravca pređu na deo puta kojim se kreću vozila iz suprotnog smera, i sa njima se sudare. Međutim, upravo se ovo desilo krajem aprila prošle godine u Bulevaru vojvode Mišića, kad je jedan auto probio takvu metalnu ogradu, opovrgnuvši njen navodni smisao, kako ovaj stručnjak podseća.
Zato je, možda, duž separatora na izlasku sa Brankovog mosta, a na bivšem skretanju ka Pop Lukinoj ulici, prostrt tepih od veštačke trave, ne bi li amortizovao moguće sudare (tepih je ipak nedavno uklonjen, možda i zbog podsmeha čaršije da je kao „kič i šund – ruglo prestonice“). I moda kačenja saksija sa cvećem po tim ogradama zadaje probleme, ali druge vrste, budući da njihovo održavanje zahteva da se ponekad jedna saobraćajna traka zatvori, „što doprinosi nebezbednosti i nefunkcionalnosti saobraćaja“, po Simidžijinim rečima. Ili drastičnom povećanju gužve, sa sve porastom emisije izduvnih, otrovnih gasova.
Hitnim službama se produžava vreme za urgentne intervencije, jer se sprečava da priđu bliže mestima požara, kao i licima koja su u akutnom zdravstvenom problemu
Mirko Radovanac
Možda se baš zato „štite“ pešaci onim prvim „tarabama“, da omamljeni ugljen-monoksidom i drugim polutantima ne padnu pod točkove. Ili je posredi njihovo saobraćajno prevaspitavanje, odnosno, težnja da se nauče da ulicu prelaze na pešačkim prelazima. „Mobilnim“, u slučaju prestonice.
„Svuda u pametnijem svetu pešački prelazi se formiraju na potezima koje određuju sami pešaci, kako im se olakšava cirkulacija“, primećuje Stefan Simić, odbornik u Skupštini grada Beograda iz Pokreta slobodnih građana. Ovde se pak „zebre“ svaki čas premeštaju po nečijem ćefu, čemu je cilj, čini se, potpuno sluđivanje najslabijih saobraćajnih karika.
Dešava se stoga da neko, žureći, krene kroz otvor u ogradi, dođe do razdelnog ostrva i tu dugo ostane zarobljen, čekajući trenutak da pretrči na drugu stranu, gde naiđe na novopostavljene prepreke. Tako se smanjenje rizika pretvara u njegovo drastično povećanje, uz moguće smrtne posledice.
„Kozmetički radovi po centru grada, od kružnih tokova, ograda, žardinjera, sata, do veštačke trave, služe da gradonačelnik stvori privid da se nešto radi i dešava, dok u realnosti svrsishodne investicije iz gradskog budžeta gotovo da više ne postoje. Šapić pokušava da trivijalnim i besmislenim intervencijama potvrdi svoju prisutnost i relevantnost u političkom i medijskom životu, iako se ovde radi o merama koje suštinski ne doprinose ničemu, ali izazivaju reakciju medija“, mišljenja je Nikola Jovanović, predsednik Centra za lokalnu samoupravu.
Netransparentni troškovi
Glavni motiv za takve akcije ipak nije izvlačenje para, Jovanović dodaje, jer za to postoje učinkovitiji mehanizmi poput „preplaćenih kupovina vozila za javni prevoz, besmislenih i naduvanih nabavki javnih komunalnih preduzeća, prefarbavanja autobusa i drugih sličnih poslova“.
„Direktne iznose takvih radova nije uvek moguće naći, jer je oni podvode pod redovno održavanje, te ne zahtevaju izradu projekata ni raspisivanje tendera, ali se njihova cena može saznati na indirektan način, na osnovu dugova javnih komunalnih preduzeća“, Jovanović kaže. Iznoseći podatak da Beograd put, koji sprovodi mnoge od opisanih i sličnih aktivnosti, trenutno duguje dobavljačima oko pola milijarde dinara, dok već dve godine poslovanje završava u gubitku.
„Javna komunalna preduzeća trenutno duguju blizu 26 milijardi dinara, a jedan deo ovih dugova je u vezi sa tim besmislenim radovima“, naglašava Jovanović.
Do taksativnih podataka o cenama praktično „tarabizacije“ prestonice nemoguće je doći ni na zahtev za pristup informacijama od javnog značaja, ako je suditi po iskustvu Pokreta slobodnih građana, koji je ovakve dopise uputio Gradskom zelenilu, Beograd putu, kao i zaštitniku građana. I ništa, čitava tri meseca! Neformalnim putevima, ipak se došlo do saznanja da su nas samo drvene žardinjere ispred Skupštine, recimo) stajale 54 miliona dinara. „Za razdelne ograde firmi Delta filter dosad je plaćano 46 miliona dinara, a to je tek vrh ledenog brega rashoda za nešto što apsolutno ne treba građanima“, Simić upozorava.
Ne treba nam ni sat na kružnom toku na račvanju Makedonske, Vasine i Kolarčeve, pogotovo tako fragilan da ga mlaz vode iz šmrka perača ulica može onesposobiti. Pa ipak je taj kičasti predmet plaćen 9,9 miliona dinara (bez PDV-a) iz naših džepova, a mogao je da košta (da nije „ručno rađen“) svega 20.000 dolara, naručen preko sajta Alibaba. Cenu sata bi smanjilo i da njegova montaža nije poverena „burazerskoj“ firmi Electra M&V, koja posao livenja nije mogla da izvede, pa je taj zadatak poveren Livnici Jeremić 1927. d. o. o.
Koga treba tužiti?
U sabirke opskurnih matematičkih operacija vlasti spadaju i stubići, i lanci, metalne i žičane pregrade, „sarkofazi“, plastične saksije, vezice i samo cveće posađeno i na razdelnim ostrvima, kako bi se valjda zabašurila seča stabala na mnogim drugim mestima. Često to ukrasno bilje ometa vozače da vide ko im ide iz drugog pravca, kao što je slučaj na tromeđi Prizrenske, Brankove i Ulice kraljice Natalije, kod vrlo prometnog Zelenog venca. Pa ko je onda kriv ako dođe do sudara?
„Ograde koje se postavljaju pored kolovoza po pravilu imaju funkciju u bezbednosti saobraćaja, ali ako je njihova namena estetske prirode, pa još ako smanjuje preglednost raskrsnice, onda takva ograda umanjuje bezbednost puta. U slučaju nastanka saobraćajne nezgode zbog nedovoljne preglednosti, mogla bi postojati materijalna ali i krivična odgovornost upravljača puta, jer je dozvolio postavljanje takve ograde, odnosno nije preduzeo mere da se takva ograda ukloni zbog opasnosti za bezbedno odvijanje saobraćaja“, objašnjava advokat Damir Okanović, stručnjak za bezbednost saobraćaja.
Kozmetički radovi po centru grada, od kružnih tokova, ograda, žardinjera, sata, do veštačke trave, služe da gradonačelnik stvori privid da se nešto radi i dešava, dok u realnosti svrsishodne investicije iz gradskog budžeta gotovo da više ne postoje
Međutim, svi znamo kako bi se takve tužbe na adresu odgovornih lica u praksi završile. Stoga nam ostaje da apelujemo, poput Simića, da ako se vlasti „ugrađuju“ u sve investicije, da bar naprave kanalizaciju u prekodunavskim naseljima ili montiraju prećišćivače za otpadne vode koje sada preko svake mere zagađuju reke.
„Ovde se sve radi ad hok i bez ikakvog plana, što dokazuje činjenica da Akcioni plan bezbednosti saobraćaja za period od 2020. do 2025. nema nastavak, niti je podnet izveštaj o njegovim dometima“, kaže Simić.
Različiti pogledi čuvara stada
Iako se nama možda čini da Vučić i Šapić govore istim jezikom vlasnika stada, čim nas jedan tera u tor Ćacilenda, ne bismo li dokazali da nismo „ustaše“ i „izdajnici“, dok drugi pravi obore od beogradskih ulica, istina je izgleda bitno drugačija. Pa Simić tvrdi da je njihov odnos pokazatelj različitih strujanja u SNS-u, što potkrepljuje Šapićevim navodom o oplemenjivanju „betončine“ na Trgu republike, koju je osmislio za sve nadležan predsednik države.
Nešto o toj razlici, ali i dugoročnosti planova i moći da ih izvedu, govori to što su ograde oko Pionirskog parka namazane tovatnom mašću, kako već rekosmo, pa se i dalje sjaje i mogu da traju na mnogaja ljeta, uz sve premeštanje. One u Vasinoj ulici, opet, već su počele da rđaju, kako prijavljuju prolaznici.
