Ne, nisu svi isti

Otkrića iz dokumenata o osuđivanom seksualnom prestupniku i ekstremno dobro povezanom džetseteru Džefriju Epstinu nastavljaju da se nižu. S pojavom svake nove priče o umreženim političarima, bankarima, milijarderima, novinarima, pripadnicima akademske zajednice i članovima kraljevskih porodica koji su se s Epstinom družili kako bi prikupili novac, dobijali nagoveštaje o kretanju akcija na berzi, učestvovali u nelegalnim seksualnim aktivnostima, razmenjivali tračeve ili ponekad naprosto samo provodili vreme s drugim bogatim ljudima, gnev javnosti usmeren na globalne elite dodatno se raspiruje.

Ima tu, razume se, mnogo toga što u čoveku može da izazove bes. Trgovina maloletnim devojkama u seksualne svrhe užasan je zločin, a spremnost tolikog broja moćnih ljudi da ignorišu ili tolerišu Epstinovo predatorsko ponašanje sramotna je. Ali naša kolektivna opsesija Epstinovim perverzijama nosi rizik od izbijanja moralne panike. Mržnjom prema elitama lako je manipulisati, što vodi neželjenim ishodima s katastrofalnim i dalekosežnim posledicama. A svakodnevne doze insinuacija, optužbi i skandaloznih glasina koje okružuju slučaj Epstin za posledicu imaju skretanje pažnje s tekuće političke krize izazvane potkopavanjem američke demokratije.

Postoji rizik da odvratni seksualni zločini čije su žrtve mlade žene u centru afere Epstin padnu u zasenak teorija zavere koje pretnju kojoj je liberalna demokratija izložena čine još većom

Istorijski najbliži presedan aferi Epstin bio je više lokalnog karaktera, ali podjednako toksičan. Godine 1934, muljator po imenu Aleksandr Staviski stajao je iza finansijske prevare monumentalnih razmera u Francuskoj: zaradio je milione prodajući obveznice za koje se ispostavilo da su bezvredne.

Jedan od razloga što su Staviskom prevarantski potezi prolazili bio je to što je znao sve prave ljude na pravim mestima. Poput Epstina, gajio je prijateljske odnose s političarima, bankarima i drugim moćnim figurama. Kao i Epstin, nakon što je konačno uhapšen navodno je počinio samoubistvo; mnogi su sumnjali da tu nisu čista posla. I najzad, opet kao Epstin, i Staviski je bio jevrejskog porekla.

Gnev javnosti usmeren na francuske elite tridesetih godina prošlog veka brzo su počele da eksploatišu fašističke i antisemitske grupe poput Francuske akcije i Vatrenog krsta, s ciljem da sruše demokratsku Treću republiku. Iliberalna desnica oživela je stare maliciozne predrasude o izopačenim Jevrejima koji, infiltrirajući se u establišment, uništavaju javni moral. Ispred parlamenta su održavani nasilni protesti. Na ostavke su primorana dvojica liberalnih premijera. Ispostavljani su zahtevi da se republika zameni čvrstorukaškim sistemom.

To se nije dogodilo sve dok 1940. nacistička Nemačka nije okupirala Francusku, a maršal Filip Peten došao na čelo marionetske višijevske vlade. Ali reakcija na aferu Staviski bila je tipična za generalno raspoloženje u tadašnjoj Evropi, kada su nepoverenje i mržnja prema establišmentu – često optuživanom da je pod uticajem nečasnih jevrejskih namera – popločali put za dolazak fašizma.

U podjednako febrilnom okruženju živimo i danas. Američki predsednik Donald Tramp i evropski lideri s krajnje desnice jašu na talasu antielitističkog raspoloženja, koje je često i duboko iliberalno. U naše vreme nije potrebno mnogo da bi se podstaklo neraspoloženje javnosti prema medijima, univerzitetima, finansijerima ili političarima. Budući da mnogi od onih koji su se kretali u Epstinovim socijalnim krugovima potiču iz tih miljea, te da su pritom mnogi od njih Jevreji, može se očekivati da antielitističko neraspoloženje poprimi još mračnije tonove.

Neki bi mogli da tvrde kako su pripadnici elite čija su imena u dosijeu o Epstinu izneverili poverenje javnosti, a privilegije koje su uživali predugo uzimali zdravo za gotovo. Ali takva interpretacija lako može da ode predaleko: društveni krugovi u kojima se Epstin kretao, ma koliko široki, teško da su i reprezentativni za čitavu elitu Sjedinjenih Država, ili bilo koje druge zemlje. A institucije liberalne demokratije zavise od funkcionalnih elita. Pripadnici tog sloja ne drže direktno poluge vlasti u svojim rukama; izabrani predstavnici građana su ti koji zastupaju interese svojih birača.

I drugi stubovi demokratije oslanjaju se na elite. Nezavisno novinarstvo traži iskusne reportere i urednike. Bez snažnih temelja sačinjenih od iskustva i ekspertize – što su dva osnovna kvaliteta svake elite – univerziteti, banke, bolnice i umetničke institucije doživeli bi kolaps.

Naravno, poverenje treba zaslužiti. Moćni ljudi moraju da odgovaraju za svoje postupke. Budući da je iskušenjima koja dolaze s vlašću ponekad teško odoleti, transgresija će uvek biti, a ljudi na visokim položajima često su veoma dobri u prikrivanju kako vlastitih, tako i nepodopština svojih prijatelja. Ali to nije razlog da se načelno krivim proglase sve elite.

Nepoverenje u elite jednim delom je rezultat razvoja tehnologije. Kome su potrebni urednici kad svako može da svoje mišljenje izrazi onlajn? Zašto verovati doktorima kad se sve o simptomima može naći na Guglu? Visoko specijalizovani rad pripadnika akademske zajednice je pak do te mere distanciran od života većine ljudi da sve manje i manje ljudi vidi potrebu da univerziteti i dalje postoje.

Neki bi mogli da tvrde kako su pripadnici elite čija su imena u dosijeu o Epstinu izneverili poverenje javnosti. Ali socijalni krugovi u kojima se Epstin kretao, ma koliko široki, teško da su i reprezentativni za čitavu elitu SAD, ili bilo koje druge zemlje

Ali kada demagozi, u nameri da prigrabe vlast, svesno podstiču nepoverenje u ekspertizu, visoko obrazovanje i političku reprezentaciju, onda je liberalna demokratija izložena ozbiljnoj pretnji. Postoji rizik da odvratni seksualni zločini čije su žrtve mlade žene u centru afere Epstin padnu u zasenak teorija zavere koje tu pretnju čine još većom. Ne morate dugo da pretražujete na Iksu ili drugim društvenim mrežama pre nego što naletite na septičku jamu antisemitizma koja se nakupila oko dokumenata u slučaju Epstin.

Ako ovo rezultira zahtevima za dolazak na vlast nekog čvrstorukaša koji će počistiti korupciju vladajuće elite – što je želja izražavana još u vreme starog Rima – to bi rezultiralo političkom katastrofom. Tramp se za predsednika kandidovao obećavajući da će „isušiti močvaru“. To što je isti taj čovek dugi niz godina bio Epstinov prijatelj jedna je od sumornih ironija istorije.

Copyright: Project Syndicate, 2026.