U danima nakon velikog Vidovdanskog protesta sve češće su se mogle čuti indicije da desnica nastoji da „preotme“ studentske i građanske proteste. Nekima iznenađujuće, nacionalističke poruke sa bine zapravo su samo vidljiva manifestacija diskursa koji krajnja desnica od početka infiltrira u protestne tokove, diskursa koji se u velikoj meri oblikuje i osnažuje u digitalnoj sferi.
„Razne budale obitavaju u ovoj državi, morate braćo i sestre češće govoriti da je Ratko Mladić srpski heroj i morate češće širiti četničku ideologiju, jer nam je, zarad opstanka, nužno da se odvojimo od uNiVeRzAlNiH cIvIlIzAcIjSkIh VrEdNoStI“, objavljeno je na na Telegram kanalu „BUNT je stanje duha“, 13. jula.
Ovakva objava, iako naizgled karikaturalna, predstavlja ilustrativni primer digitalne supkulture krajnje desnice u Srbiji koja promoviše etnonacionalizam, revizionizam i antizapadni sentiment koristeći nove, sofisticiranije načine. Stilizacija jezika i humorističan ton služe da ublaže poruku, maskiraju i normalizuju ekstremni govor kroz subverzivne strategije alt-desničarske estetike.
Šešelj je još ‘90-ih koristio ironiju, provokaciju i sarkazam kao deo javnog performansa, kako bi relativizovao ekstremizam i nasilje, a ni njegov radikalski odmetnik, sadašnji predsednik Srbije, nije naročito odmakao od takvog modela političke komunikacije. Naprotiv, unapredio ga je
Sa gotovo 86.000 korisnika i visoko-frekventnom aktivnošću na Telegramu, kanal „BUNT je stanje duha“ postaje ključan za analizu u ovom kontekstu, jer jasno pokazuje kako krajnja desnica koristi digitalni prostor za širenje i normalizaciju ekstremističkih ideja. Njegove objave koristim kao primarne izvore kritičke analize diskursa, posmatrajući ih u okviru šireg ekosistema krajnje desnice.
Gde prestaju šala i zabava
Telegram kanal „BUNT je stanje duha“ deo je šireg talasa digitalne krajnje desnice u Srbiji koja pažljivo prati globalne trendove i preuzima elemente alt-desničarske estetike, prilagođavajući ih lokalnom kontekstu i svojoj ideološkoj matrici. Uprkos varijacijama, sve te grupe koriste digitalni prostor na veoma sličan način kao njihovi alt-desničarski pandani u svetu.
Krijući se iza kognitivnih obmana, ironije, edgy sadržaja i trolovanja, ovi akteri vešto manipulišu značenjima kako bi obesmislili protivničke stavove i dehumanizovali „unutrašnje“ i „spoljne neprijatelje“. U poslednjim godinama, upravo su mimovi funkcionisali kao efikasan alat za regrutaciju, uznemiravanje autsajdera, i izbegavanje odgovornosti. Ipak, novije forme koje danas prepoznajemo imaju uporište i u domaćim političkim praksama iz ranijih decenija.
Već tokom ‘90-ih Vojislav Šešelj koristio je ironiju, provokaciju i sarkazam kao deo javnog performansa, kako bi relativizovao ekstremizam i nasilje. Njegov radikalski odmetnik, sadašnji predsednik Srbije, nije naročito odmakao od takvog modela političke komunikacije. Naprotiv, unapredio ga je. Dakle, „BUNT“ i ostala „saborna braća“ nasleđuju dobro poznatu metu, ali sa arsenalom koji je optimizovan digitalnom erom.
Čiji je bunt
Studentski pokret i protestna dinamika stvorili su novo poprište na kojem krajnja desnica testira fertilnost društva za svoje radikalizujuće narative. Tako proteste, koji su u svojoj osnovi artikulisali nezadovoljstvo građana korumpiranim i zarobljenim institucijama, krajnje desničarske grupe pretvaraju u teren za obračunavanje sa ideološkim protivnicima. Ne sa vlašću, nego sa liberalno-demokratskim akterima.
Proteste, koji su u svojoj osnovi artikulisali nezadovoljstvo građana korumpiranim i zarobljenim institucijama, krajnje desničarske grupe nastoje da pretvore u teren za obračunavanje sa ideološkim protivnicima. Ne sa vlašću, nego sa liberalno-demokratskim akterima
„Lažni predstavnici studenata“, „liberalni ekavsko-ustaški devijantni šljam“, „drugosrbijanski levičarskoumobolni aktivisti“, „pederi“, „Šiptari“ – samo su neki od uvredljivih izraza kojima se na Telegram kanalu „BUNT“ targetiraju učesnici protesta koji ne pristaju na nacionalističku simboliku i retoriku.
U objavama se vešto konstruiše figura „pravog“ studenta i Srbina – onaj koji „učestvuje u svakom protestu za KiM“, „sa šajkačom i zastavom Nema predaje“, nasuprot kom stoji „opravdano napadani“, onaj koji „priznaje razne lažne genocide“. Kanal ciljano reprodukuje društvene podele i hegemonističke obrasce moći, čime se sužava prostor za demokratski pluralizam i delegitimizuju opozicione pozicije.
Posmatrano šire, „BUNT“ je simptom i čvorište čitavog ekosistema krajnje desnice koji destabilizuje demokratski okvir protesta. Ovi akteri koriste svaku priliku da redistribuiraju značenja u pravcu nametanja etnonacionalističke agende, estetizacije nasilja i relativizacije ekstremizma.
Rezultat je očigledan – ideološke pozicije koje su ranije bile marginalne u javnom diskursu protesta, sada osvajaju svoje mesto na otvorenoj pozornici, što Vidovdanski protest i potvrđuje. Sam izbor datuma, ali i govornika koji se pozivaju na Vladiku Nikolaja, „Kosovski zavet“ i „srpski integralizam“, sugeriše da diskurzivno preoblikovanje protesta i redefinisanje kolektivnog „mi“ nisu tek apstraktne konstrukcije, već konkretni instrumenti političkog i simboličkog delovanja, koji oblikuju njegov pravac i karakter. Eksploatisanje i pothranjivanje duboko ukorenjenih mitova, kolektivnih trauma i identitetske nesigurnosti nije buntovno – ne ruši, već štiti glavne oslonce kriminalno-koruptivnog režima.
Mogu li protesti izgubiti građanski i demokratski karakter
U sociološkom smislu, ovo su gotovo perverzne metode potkopavanja transformativnog potencijala koji ovi protesti nose za društvo i politički sistem u celini. Ukoliko se ovakve tendencije „odomaće“, protesti rizikuju da izgube svoj građanski i demokratski karakter, pretvarajući se u fragmentirani prostor dubokih podela na kojima autoritarne strukture profitiraju i opstaju.
„Lažni predstavnici studenata“, „liberalni ekavsko-ustaški devijantni šljam“, „drugosrbijanski levičarskoumobolni aktivisti“, „pederi“, „Šiptari“ – samo su neki od uvredljivih izraza kojima se na targetiraju učesnici protesta koji ne pristaju na nacionalističku simboliku i retoriku
Etnonacionalistička agenda u tom procesu deluje dvostruko razorno: urušava osnovne vrednosti pluralizma i demokratskog dijaloga, dok istovremeno slabi otpornost pokreta na represiju vlasti. Takva dinamika može dovesti do opasnog paradoksa – protesti koji su nastali kao odgovor na devijantnosti sistema mogu postati instrument za reprodukciju istih štetnih matrica.
Upravo zato je ključno da se perfidni mehanizmi razotkriju i imenuju bez oklevanja, da se razume njihova logika i posledice, te da se na njih odgovori promišljeno i organizovano. Očuvanje ujedinjenog fronta i solidarnosti nije samo pitanje principa, već i strateške nužnosti. To podrazumeva stalnu „odbranu“ prostora za istinski demokratski dijalog, razvijanje kontra-narativa i proaktivno suprotstavljanje intervencijama krajnje desničarskih grupa.
U suprotnom, jedan od najznačajnijih društvenih pokreta u savremenoj Evropi mogao bi se pretvoriti u još jednu studiju slučaja ispuštene prilike za suštinsku društvenu promenu.
