Beograd na vodi
Beograd na vodi Foto: Vesna Lalić/Nova.rs
April u Beogradu

Ovo ruglo – vaše je ogledalo

159

U opštem ludilu i političkom haosu u kojem živimo poslednjih dvanaest godina, naš grad nije odoleo – botoksira se i hijaluronira, drži dijete, pije hormone za rast u visinu, radi veštačke operacije, lepi veštačke trepavice i veštačke obrve, stavlja veštačke grudi, ugrađuje veštačke zadnjice… S kim se to Beograd nadmeće? I zašto glumi ono što nije?

April me uvek podseti na hit Kornelija Kovača napisan u vreme njegovih mirnih vojničkih dana u našem gradu. Kornelije danas nije među nama. Ni vojnički dani nisu više mirni. Nisu ni veseli i nasmejani kao te hiljadu devetsto sedamdeset pete, u vreme kad je stihove pesme „April u Beogradu“ napisao. Jedino nam aprili, kakvi-takvi, redovno stižu… Dok nam i njih zakonom ne ukinu.

Pripremala sam diplomski na Akademiji. Rukama umazanim od boja, odvrtala sam na tranzistoru dugme do daske da čujem ovu pesmu u izvođenju Zdravka Čolića. Na „Beogradskom proleću“ osvojio je prvo mesto i tako je april od tada postao „beogradski“. Bio je to Beograd pre pedeset godina. Bilo je to proleće pre pedeset godina. Bili smo to svi mi, rođeni pre pedeset i više… U srećno vreme, za našu sreću bilo je dovoljno.

1709745310 Beta k74ce25c31 scaled 1

Gde su nestale muškatle

Danas namerno ne gledam vesti, jer se po-ko-zna-koji-put on obraća. Od istih reči, identičnih rečenica ispunjenih lažima, jalovim obećanjima i usputnim oblizivanjem, meni je muka. Pevušim ovu pesmu i gledam sebe u ogledalu… Starim. Otvaram prozor… Beograd se podmlađuje. U opštem ludilu i političkom haosu u kojem živimo poslednjih dvanaest godina, naš grad nije odoleo nakaradnim trendovima – botoksira se i hijaluronira, drži dijete, pije hormone za rast u visinu, radi veštačke operacije, lepi veštačke trepavice i veštačke obrve, stavlja veštačke grudi, ugrađuje veštačke zadnjice… S kim se to Beograd nadmeće? I zašto glumi ono što nije? Zašto su ga ovi koji sada vladaju, na to naterali? Gde su nestale one divne niske, dežmekaste, sa stilom nakinđurene beogradske kuće sa istorijskom prošlošću i niske zgrade na čijim balkonima smo negovali muškatle i bašte u kojima su rasli jorgovani?

Gde su nestale one divne niske, dežmekaste, sa stilom nakinđurene beogradske kuće sa istorijskom prošlošću i niske zgrade na čijim balkonima smo negovali muškatle i bašte u kojima su rasli jorgovani

Vi koji upravljate našom zemljom i našim životima, vi nemate milosti ni prema nama, ni prema našem gradu. Sve ste porušili i prekopali. Da li vam bar na trenutak zatitra srce kad se setite da ste u nekom od tih dvorišta pikali loptu s drugarima? I da li nekad osetite miris kuvane boranije i prženih uštipaka, koje ste jeli kod mame nekog od tih drugara? Na tom mestu sad je betonska zgrada. Pet puta viša od kuće u koju ste nekad ulazili kao da je vaša. A, ispred nje, na mestu nekadašnjeg polovnog „juga“ i uglancanog prastarog „fiće“, sad su parkirani luksuzni automobili koje samo mafijaši u svetu voze. Otkud ti tipovi na našim ulicama?

Pa, šta?! Tako vi odgovarate nama.

Pa, ništa! Tako mi vama uzvraćamo. Do izbora. Jer nećemo da dozvolimo da izbrišete našu prošlost i da naša istorija započne s vama.

Pokušavam da barem na trenutak pobegnem od politike, ali ne uspevam. Osećam bes, kao da njega gledam na te-veu. Nastavljam ipak da pevušim o Beogradu u aprilu, misleći na onaj od pre dvadeset pet godina, jer naš grad nije ni nalik onom kada su ovi stihovi napisani. Ispod Savskog mosta ne sastaju se više momci s devojkama. Tamo su sad dileri koji prodaju drogu, izopačeni likovi i beskućnici, kojih je sve više u osiromašenoj zemlji.

1712233542 1712233333332 scaled 1
Foto: Goran Srdanov/Nova.rs

Posmatram s prozora ove nove bezlične zgrade. Bez duše su. I sve su iste. Taj deo grada nije moj grad. To je nečije. To je sad tuđe. Ni šetnja pokraj Save nije kao nekad. Betonska staza, sad već izrovana, s polomljenim novim betonskim pločama, prostire se duž te skalamerije, koja se meri kilometrima. Podilazi me jeza od tih nebodera, za koje imam utisak da mi se klate iznad glave dok hodam. Ne osećam se prijatno. Nisam opuštena kao nekad, dok điram uz Savu. Maštam o nemogućem – kako je na tom potezu moglo i nešto drugo – zeleni kaskadni parkovi i sportski tereni… Stručniji od mene, smislili bi nešto pametno – da ih je neko pametan pitao. Ali, ko? Kad ovi sa vlasti tu pamet nemaju.

Bezlične ružne zgrade s lažnim glamurom

Možda je nekome ova savska obala zbog nečeg poklonjena. Ili je samo zbog keša prodata. Sasvim je svejedno. Taj deo nije više Beograd. On se samo u jednom delu svog imena isto zove. To je u stvari, BelgradeWaterfront, jer tako nekima zvuči otmenije. Bezlične ružne zgradetine, s lažnim glamurom i lažnim sjajem, protkane kičem i neznanjem. Zveči kad prođeš… Kad iz moje stogodišnje kupole bacim pogled na taj Belgrejd, bljuje mi se. Čekam samo da neko od ovih alapana zakuca i na moja, tvoja… da zakuca na sva naša vrata i da kaže – skupite stvari, idete na novu adresu, te vaše stoletne zgrade nam Belgrejd kvare… Ruši!!! I biće tako – ako ne glasamo protiv tog terora. Da sačuvamo dostojanstvo i sve što se još od Beograda sačuvati može. A, taj neko… svaki taj neko, ko je morao da kupi stan u tom nehumanom ambijentu u kojem nikad neće stanovati… šta će mu to? Pa, upravo se oni jadaju kako imaju frku da sami sebi budu komšiluk. I zato – ključ u bravu, pa natrag na staru adresu. Eto odgovora…

Nastavljam ipak da pevušim o Beogradu u aprilu, misleći na onaj od pre dvadeset pet godina, jer naš grad nije ni nalik onom kada su ovi stihovi napisani. Ispod Savskog mosta ne sastaju se više momci s devojkama. Tamo su sad dileri koji prodaju drogu, izopačeni likovi i beskućnici, kojih je sve više u osiromašenoj zemlji

Vi ste ih primorali, vi ste te svoje pulene naterali da vam se na kredit prodaju! Hteli ste da pošto-poto izgradite i da prodate te zgrade – da se nalapate novca, jer ste ga željni. A, sve to pod izgovorom – da biste kobajagi gradili bolje i lepše…Tim nebuloznim objašnjenjem našli ste opravdanje za fantomsko rušenje Hercegovačke i za nameru da srušite tramvajski most na Savi, pa da od njega napravite kafiće u parku na Ušću… Kad bi ovi koji piju, tako ušikani pojurili na glasanje, ne bi bilo ni vaše Arene, ni lažiranih adresa, ni bespotrebnih dnevnica, ni sendviča, ni autobusa… Jer, mortus pijani, ne bi pristali na to poniženje. Po onoj narodnoj – što trezan misli, to pijan govori, i oni bi vam rekli – ne. Zato, ostavite most da radi svoje… da prevozi tramvaje…

Beograd na vodi
Beograd na vodi Foto: Vesna Lalić/Nova.rs

Ponovo otvaram prozor. I opet te zgrade koje mi liče na lažni Dubai. Nazirem s druge strane krov nekadašnje lepe železničke stanice. Još pamtim huk lokomotive i zvižduk prodorne pištaljke konduktera. Pamtim i prodavca semenki i hladnih klakera. Baš u aprilu, u ovo doba i baš u proleće bili su tu. I zato mislim na taj Čolin hit i na tu davnu sedamdeset petu… Osećam i miris dima te lokomotive. Tad smo živeli zdravije. Zbog snažnog udisanja aprila i beogradskog proleća, punim plućima – mi nismo udisali dim. Jer od toliko svežeg vazduha koji su nam tada poklanjali april i proleće, taj dim nije imao gde da nam stane. Sve ste nam to pokvarili svojim dolaskom na vlast. Na vašu žalost, ne možete naša sećanja. Mada, s vama se nikad ne zna… Ono što nemate, očas ukradete. Uz još milijardu razloga i zbog toga glasamo protiv vas – da nam dekretom ne ukinete te aprile iz detinjstva i da nam leksspecijalisom ne zabranite naša proleća iz mladosti. Samo u tom slučaju uspeli biste da nam oduzmete pamćenja.

Kad iz moje stogodišnje kupole bacim pogled na taj Belgrejd, bljuje mi se. Čekam samo da neko od ovih alapana zakuca i na moja, tvoja… da zakuca na sva naša vrata i da kaže – skupite stvari, idete na novu adresu, te vaše stoletne zgrade nam Belgrejd kvare… Ruši!!!

Zašto nas tom našom bivšom železničkom stanicom, sada ruiniranom, zašto nas tom zgradom sve vreme plašite? Prvo što ugledamo u svakom gradu kad siđemo iz voza, to je železnička stanica – sem ne daj bože ovde kod nas. Mnoge od svetskih stanica uvršćene su u najlepše. Madrid je prepoznatljiv po tropskom vrtu, Njujork po plafonskim muralima, London po viktorijanskoj arhitekturi… A, na Amsterdamskoj stanici nalazi se podzemni parking za sedam hiljada bicikala – za pešačke ture i za razgledanja… Da ne nabrajam dalje… Muka mi je kad se setim ove naše, koju ste prepustili zubu vremena da je glođe.

1710939509 prvi dan proleca foto filip kraincanic Nova rs 10 scaled 1
Foto: Filip Krainčanić/Nova.rs

Simboli našeg nepoštovanja

U ovoj zgradi koja ima status spomenika kulture od velikog značaja, danas – u vreme vaše vlasti u njoj žive zmije, pacovi i lutalice. A ispred nje!!! Neprimereno veliki spomenik posvećen slavnom srpskom vladaru Stefanu Nemanji – zatrpan smećem i koječime, a najčešće zapišan. U podnožju vizantijskog napuklog šlema – kao simbola da smo nekad uništili vizantijsko carstvo, danas stoji simbol našeg nepoštovanja prema tim našim precima. Kojim oružjem smo potukli moćnog neprijatelja? Ovim što danas stoji ispod ovog šlema!?

Nekad sam sve u Beogradu volela. Sve ste mi ogadili. Jer, sve što je bilo pre vas, služi vam za sprdanje i za lične talove. Ako ste već hteli taj spomenik tu da stavite, bilo je i primerenijih rešenja – skladnijih i manjih. Da ne zaklanjaju staničnu zgradu kojoj smo se kao klinci divili spuštajući se okolnim ulicama. Bila je orijentir za naše dečje oči, da se ne zagubimo. I da prve ljubavne sastanke tu dogovaramo, uz obećanje uklesano na uličnom kamenu, da ćemo se kao odrasli, na tom mestu ponovo sresti.

Nisam opuštena kao nekad, dok điram uz Savu. Maštam o nemogućem – kako je na tom potezu moglo i nešto drugo – zeleni kaskadni parkovi i sportski tereni… Stručniji od mene, smislili bi nešto pametno – da ih je neko pametan pitao. Ali, ko? Kad ovi sa vlasti tu pamet nemaju

A, vi ste sve to izbrisali! Ni to vam nije bilo dovoljno – pa od naših istorijskih ličnosti o kojima smo s ponosom u školi slušali, danas pravite nakaze u vidu spomenika, da ih se plašimo. Priznaću najiskrenije. Čak ni kad je april u Beogradu kao sada i kad je proleće, pa sunce sija, samo zbog te zapuštene stanične zgrade i zbog tog ružnog spomenika, ne idem više niz te ulice. Mene te utvare plaše.

A, sve ste to vi. To ruglo je – vaše ogledalo.

Vaše mišljenje nam je važno!

Učestvujte u diskusiji na ovu temu, ili pročitajte šta naši čitaoci misle.

159 komentara
Poslednje izdanje
Iva Čukić
| Društvo | 56

Da li smo živi isključivo zahvaljujući pukoj sreći

Dok građani na ulicama traže odgovornost za smrt 15 ljudi stradalih usled obrušavanja nadstrešnice na rekonstruisanoj železničkoj stanici u Novom Sadu, vlast je ujedinjena u odricanju odgovornosti. Pokrajinska premijerka Maja Gojković, koja nas je na svečanom otvaranju stanice uveravala da ćemo putovati bezbedno, sada političku i moralnu odgovornost očekuje na nekim drugim, neimenovanim adresama. Goran […]