Sreća da leteći taksiji nisu počeli da krstare nebom iznad Beograda, jer bismo danas već imali udare padajućih krntija na redovnoj liniji Ložionica–Senjak. Građani bi obavezno morali da nose kacige dok ujutro idu na posao kako bi se provizorno zaštitili od eventualnog otpadanja retrovizora, branika ili nekog manjeg propelera koji se sunovratio u beogradsku dolinu plača. Kažem, na sreću, nemamo tu vrstu svakodnevnih izazova, ali zato je prisutno sve ostalo. Kao na primer to da vam se sruši zgrada dok gledate Slagalicu, a onda se pojavi gradski menadžer, koji vas spasava i upućuje u nepoznato pod izgovorom da se takve stvari događaju u razvijenom svetu. Tako nešto se svojevremeno dogodilo u Vidovdanskoj ulici 2a. Niko više nikada nije izvestio šta se dogodilo sa nesrećnim stanarima srušene zgrade koju je potkopao Vesićev investitor.
Zbog toga su ljudi u Beogradu počeli da izbegavaju gradilišta. Ali to u ovom gradu više nije moguće, kao što je nemoguće skloniti Narodnu biblioteku Srbije (NBS) od ludačkih rovokopača i velikog investitorskog poduhvata SPC-a u vidu trospratne podzemne garaže koja se kopa tik uz njene temelje. Zidovi zgrade pucaju, odvaljuju se stepenice, ali niko ne haje. Za gradske čelnike, krivi su graditelji iz 1972. koji su sve to izgradili nelegalno i bez plana. S druge strane, ispred NBS teče temeljno „uništavanje parka“, kako reče gradonačelnik Aleksandar Šapić, koji se premišlja da li da zaustavi betonizaciju nadomak Spomenika Karađorđu ili da i njega pregazi kao što je uradio sa Teslom. Svejedno, to neće umanjiti patnju hodočasnika koji ovih dana strpljivo čekaju na usijanom betonu nadomak Hrama, ne bi li se poklonili Pojasu Presvete Bogorodice. Dok reka ljudi sporo odmiče, sunce peče, vode nema, nigde drveta ni hlada, jedino glas patrijarha Porfirija odjekuje sa zvučnika, blažeći duše smalaksalih vernika na ivici toplotnog udara.
Građani i građanke koji ipak uspeju da izbegnu sve ove nevolje koje Beograd obilato nudi, kreću se pešice gradom, jer misle da je tako najbezbednije
Građani i građanke koji ipak uspeju da izbegnu sve ove nevolje koje Beograd obilato nudi, kreću se pešice gradom, jer misle da je tako najbezbednije. Hodaju niz Bulevar oslobođenja, a onda ih u jednom trenutku sustigne točak koji se otkačio sa osovine autobusa broj 78, što se dogodilo pre dve godine. U toj nesreći, jedna osoba je poginula a druga završila u Urgentnom centru. A hteli su samo da odu do pijace, birajući vreme izvan špica i strogu desnu stranu trotoara. Ne vredi. Nije sigurno ni hodati ovim gradom, uvek naletite na nešto što nije bilo rekonstruisano.
Naposletku, obećavate sebi da ćete ubuduće putovati samo tramvajem. Međutim, onda osvane 25. maj 2026, zaboravljeni Dan mladosti, koji je zapamtio jedino tramvaj br. 5, koji se oteo kontroli na uglu Cara Dušana i Knićaninove. Crveni tramvaj je iskočio iz šina i svom snagom udario u kolos investitorskog urbanizma SPC-a, koji prodaje svoje kvadrate preko sajta Borba za veru. Zapravo, udario je u bogobojažljivu kladioničarsko-kulturnjačku Fondaciju Mozzart u prizemlju zgrade. Povređena je 21 osoba, od toga troje ozbiljnije. Među povređenima bilo je i dvoje dece. Izgovor je stara i nefunkcionalna skretnica. Onako slupan, čelom uronjen u masivnu SPC tvrđavu, stari socijalistički tramvaj je podsećao na penzionera kome je prekipela diktatura ološijata, i kao kamikaza se zaleteo u režimski hub, koji povezuje SPC, kladionicu i naprednjački agitprop zaklonjen iza parola „solidarnosti“ i „humanosti“.
