6. april
Svaki narod, i svaka institucija kojoj je do tog naroda stalo, mora da razmišlja o budućnosti. Ima li boljeg dana od toga dana kada nam je nacizam porušio i zapalio prošlost.
U kom pravcu idemo? Šta treba uraditi, na bazi dostupne evidencije, da bismo dobro planirali kako da nam sutra bude bolje nego danas? Kako pripremati mlade naraštaje za budućnost koja nam kao razjareni bik juri u susret, kada nam kao zavijajuća „štuka“ pikira na glave? Kako biti deo modernog sveta i talasa, da nas ne bi preplavili i podavili? Gde je naše mesto u tom svetu? Kako izgraditi pravednije društvo, zajedničko metafizičko pojilo i hrišćanstva i komunizma i socijalizma i moderne liberalne demokratije pre neoliberalne radikalizacije?
U tom smislu, iz bilo kog ugla da se pogleda, ni srpskoj vlasti, ni srpskoj crkvi nije stalo do naroda. Za vlast već znamo. Nju budućnost ne interesuje, samo pljačkaška sadašnjost. Međutim, čudna mi je crkva, jer bi ona trebalo da se bavi večnim i dobrim, i takvim bi trebalo da pravi i narod. A večnosti nema ako se samo gleda u prošlost, bez ikakve ideje o budućnosti.
Ni na jednu temu gorenavedenu crkva nema svoje mišljenje, svoje stavove, svoje preporuke – ili barem ništa jasno i smisleno. Po pitanju budućnosti Srbije, crkva je i slepa i nema.
U njoj budućnost kao koncept ne postoji. Sve što ima su lažno mitologizovane prošlost i sadašnjost koje je rado i zahvalno ustupila našim diktatorima – uglavnom bivšim komunistima, arhioportunistima ili golim kriminalcima koje bi Bog, da ga zaista ima, ubio gromom na mestu svaki put kada se lažno prekrste ili u lice lažu i kradu svoj narod. Zauzvrat, crkva je ponovo dobila moć, zemlju, pare, luksuz… carstvo zemaljsko, ne nebesko, jer ovo ovde je sigurnije. I više prija telu, ako već ne i duši…
Budućnost je nematerijalna, potencijal koji mora da se iskleše trudom i razmišljanjem, posvećenošću čije plodove najverovatnije nećemo sami uživati. Ako srpska crkva i većina njenih „duhovnika“ išta pokazuju, to je da su mnogo više materijalisti nego oni koje optužuju da žive u paralelnom univerzumu.
Sve što crkva ima su lažno mitologizovane prošlost i sadašnjost koje je rado i zahvalno ustupila našim diktatorima – uglavnom bivšim komunistima, arhioportunistima ili golim kriminalcima koje bi Bog, da ga zaista ima, ubio gromom na mestu svaki put kada se lažno prekrste ili u lice lažu i kradu svoj narod
Nekada su vladike predvodile narodna hodočašća. Sada od njih beže ili ih osuđuju, sa ekstremno retkim izuzecima, koji su zbog toga još herojskiji. Nema tog Paje Jovanovića koji će od modernih srpskih patrijarha – sa Pavlom kao verovatno jedinim izuzetkom – napraviti epsko platno dešavanja naroda.
Ono smo što vidimo svojim očima. Budućnost nam je – ako je podržimo – mlada, obrazovana, lepa, vrcava, moderna, živa, kreativna i energična. Svetska. Crkva je takođe ono kako izgleda: žalosna skupina matorih tela i još matorijih umova – koji, nekako, i mlada tela postaruju – za koje je vreme stalo, čiji pogled je samo unazad i u sopstveni pupak i, gde god je prilike, na onome što se isplati sada i odmah, posebno ako je blizu moći i vlasti.
Naša crkva je horizont budućnosti svog naroda prodala na buvljaku istorijskog bofla.
7. april
Ako je potrebna bilo kakva kvantifikacija lažne stvarnosti, lažnih vesti i – jednostavnim rečnikom rečeno – brutalnih manipulacija režimskih propagandnih kanala, evo jednog novog podatka.
Redakcija Fake NewsTragača (FNT) je nedavno objavila rezultate merenja istinitosti vesti o studentskim protestima i blokadama na 15 najčitanijih domaćih novinskih portala tokom 40 dana (primerena grobljanska asocijacija), od 23. januara do 3. marta ove godine.
Tragedija našeg društva se vidi u nekoliko brojki. Prvo, zabeleženo je 1.386 manipulativnih (spinovanih, nedokazanih i sličnih) vesti; to je 34,5 manipulacija vestima dnevno! I to su samo vesti, bez drugih medijskih programa!
Više od polovine ove medijske kanalizacije izliveno je na samo tri portala, bez mnogo iznenađenja takozvanih režimskih: Alo, Informer i Novosti. Još poraznije, u 869 slučajeva izvor manipulacije je bio sam medij, u 373 je to bila izjava političara i u 144 izjave neke druge javne ličnosti, obično u sprezi sa režimom ili medijem.
Drugim rečima, sami mediji su najviše lagali i to ih, ovoga puta i matematički, diskvalifikuje da se tako više zovu. To su propagandni timovi u propagandnom građanskom ratu protiv sopstvenog naroda.
Tragedija našeg društva se vidi u nekoliko brojki. Prvo, zabeleženo je 1.386 manipulativnih (spinovanih, nedokazanih i sličnih) vesti; to je 34,5 manipulacija vestima dnevno
Zato su za mene Krik, BIRN, Crta, FNT i druge njihove kolege među našim najvećim herojima. Ma koliko ta reč delovala relativno, apstraktno (posebno u modernom svetu), nedefinisano i nekako tragično, „istina“ je i dalje kamen temeljac racionalnosti bez koje smo izgubljeni na okeanu subjektivnosti.
Ko misli suprotno, Tramp ima neke državne obveznice za vas…
8. april
Donald Tramp je nova pandemija.
I on i Putin, i Si, i Netanijahu, i Modi su odgovor na to večno pitanje istoriografije: ko je važniji za istoriju, pojedinci ili okolnosti. Odgovor je, oba.
Moćni pojedinci su u isto vreme i posledica i kreatori okolnosti; okolnosti su u isto vreme i kreatori i posledica pojedinaca.
U svojoj knjizi Zabavljanje do smrti iz 1986, američki profesor Nil Postman predvideo je da će zbog hiperkomercijalizacije svega, posebno masovnih medija i politike, Amerika u budućnosti imati mnogo gore predsednike nego što je bio Ronald Regan (povod da napiše knjigu) i da će joj kao zemlji biti sve gore. To se, kao što vidimo, obistinilo.
Okolnosti – koruptivna snaga novca u politici i hiperkomercijalizacija medijske, a to danas znači digitalne sfere – ono što zbirnim imenom najčešće nazivamo „neoliberalizmom“ – doveli su do pojava pojedinaca kojima su moral, intelekt i integritet poslednja stvar u repertoaru uspeha. Glavni talenat im je skandal, provociranje, besramna samopromocija i vrhunski parametar njihovog bivstvovanja – slava. Po svaku cenu.
Nema raspada Jugoslavije bez raspada komunizma, ni bez Miloševića i Tuđmana. Okolnosti kreiraju pojedince, pojedinci oblikuju okolnosti. I Hitler i Čerčil su izašli iz svojih okolnosti, koje su onda vajali prema sebi
Ovakvi likovi onda kreiraju svoje dodatne lokalne ili globalne okolnosti koje oblikuju putanje naših života i onoga što zovemo „istorija“. Nema ni Trampa, ni Putina, ni Sija, ni Maska, ni Zakerberga, ni Endruja Tejta bez globalnog neoliberalizma; nema rata u Ukrajini, ni tarifa, ni propasti Gaze, ni progona muslimana u Indiji, ni „Pojas i put“ inicijative bez gorepomenutih pojedinaca. Nema raspada Jugoslavije bez raspada komunizma, ni bez Miloševića i Tuđmana. Okolnosti kreiraju pojedince, pojedinci oblikuju okolnosti. I Hitler i Čerčil su izašli iz svojih okolnosti, koje su onda vajali prema sebi.
Istorija je skup hirova: ličnih i kolektivno-ideoloških, projektovanih iz svojih bazičnih postulata i impulsa. Za čitače budućnosti, makar i za puko preživljavanje, počnimo od razumevanja toga.
9. april
Sa Zoranom Lupijem Dobrićem u Klein Steiermark-u u Švajcergartenu blizu bečke glavne železničke stanice, na putu za Bratislavu… Služi nas ljubazni mladi Albanac. Lupi nabada arapski i albanski, kako i priliči novinaru-veteranu iz zemlje u kojoj su imigranti kičma ekonomije.
Lupi je stari školski drug, ali nas je život razvejao po Evropi i ponovo smo se ukačili tek prošle godine. Kao i uvek sa dobrim prijateljstvima, kao da smo se juče videli, konverzacija se potpuno prirodno nastavila sa te zajedničke tačke, koja god da je bila, o kojoj smo pričali pre nekoliko decenija. Neki ljudi jednostavno pripadaju jedni drugima, bez obzira na vreme i na daljinu…
Lupi je u međuvremenu postao poznati novinar državne ORF televizije, nagrađivani majstor dokumentarne reportaže i filma. Lupi ide u prostore u koje ja ne mogu, prostore bola i užasa, tragedija i smrti i iz njih izlazi – što je meni neshvatljivo – sa novom verom u istinu, u pravdu, u pamćenje, u princip ljudskosti koji je spreman da brani do smrti… Ono što mene slama do očaja, njemu kao da daje snagu da svetu gleda u oči i da mu bez straha pokaže ne samo šta on misli o njemu, već to što stvarno jeste. A to je obično užas.
Restoran ima odličnu kajsijevaču i viljamovku, austrijsku. Danas smo samo na po jednoj, jer ja putujem dalje, a on juri da počne montažu svog novog filma o onima manje srećnima u Austriji koji nemaju zdravstveno osiguranje. Ko su oni i kakvi su njihovi životi, u zemlji koju često tretiramo primerom uređenosti? Svaka idila, istim tim suncem koje greje mnoge, pravi i svoju senku…
A kada film bude gotov, sledi mu knjiga mraka toliko dubokog, toliko užasnog da od svih ljudi koje znam jedino Lupi može da u njega uđe i vrati se zdravog razuma. Mraka zveri od kojih posle osamdeset godina istorije ostane samo par pocrnelih minđuša tek rođene devojčice kojima sudbina nije dozvolila da se njenim ubistvom izbrišu ni njeno ime ni trag zločinu.
