Često se čuje da je najveći problem što nakon političkih promena 5. oktobra 2000. nije bilo „6. oktobra“. Drugim rečima, loša politika 90-ih, koja je dovela do društveno-ekonomskog kraha, bila je promenjena, ali su nosioci takve politike uglavnom prošli bez većih posledica. Dojučerašnji „Miloševićevi i Mirini tajkuni“ postali su „ugledni biznismeni“, koji su tokom katastrofalne privatizacije postali vlasnici velikog dela onoga što je ostalo od privrede Srbije. Poreklo novca koji je dolazio sa Kipra i drugih ofšor zona nije proveravano, a korupcija i nemar doveli su do značajnog pretakanja javne svojine u džepove povlašćenih pojedinaca.
Dvanaest godina kasnije, „gubitnici tranzicije“ kaznili su demokratsku vlast i glasali za ono što su mislili da je „manje zlo“. Međutim, to na prvi pogled „manje zlo“ vrlo brzo je raslo i obogatilo se, koristeći korupciju kao osnovni mehanizam.
Poreska uprava kao instrument pritiska u rukama vlasti
Korupcija je u prethodnih 13 godina prerasla iz kukolja u glavnu kulturu koja se gaji. Ona je glavna prepreka za bilo kakav profitabilan biznis. I kada su svi mislili da smo se navikli na to da je ona sastavni deo našeg društva i da nije „moj problem“, posle tragedije u Novom Sadu, nakon što je korupcija odnela 15 života, preko noći postala je „svačiji problem“. Tragedija je pokrenula proteste sa jasnim zahtevom da institucije konačno počnu da rade svoj posao.
Jedna od institucija koja ne radi svoj posao već više od decenije je Poreska uprava (PU). Umesto da bude servis građana i privrede, postala je instrument pritiska u rukama vlasti. Ako vam danas u kafić sedne neko iz opozicije, sutra će vam poreska uprava zatvoriti lokal. Istovremeno, svedoci smo ogromnog bogaćenja pojedinaca iz vlasti, koji svojim redovnim prihodima teško to mogu da opravdaju. Preko nameštenih i višestruko napumpanih javnih nabavki, koje se veoma često obavljaju mimo zakona, milijarde evra su se iz budžeta prelile u džepove pojedinaca bliskih vlasti. Taj novac je zatim, kupovinom javne i privatne svojine, vraćen u ekonomske tokove.
Iako je od 2017. u nekretnine uloženo više od 35 milijardi evra gotovog novca, PU se nikad nije zapitala odakle dolazi toliko gotovine u jednoj od najsiromašnijih zemalja Evrope. Pri tome je u prethodne dve godine više od 90 svih nekretnina kupljeno gotovim novcem. Otuda je za „dan posle“ PU ključna institucija, na kratak rok možda i bitnija od tužilaštva.
35 milijardi evra
gotovog novca uloženo je u kupovinu nekretnina u Srbiji od 2017, a Poreska uprava se nikad nije zapitala odakle toliko keša u jednoj od najsiromašnijih zemalja Evrope
Ta tvrdnja zasniva se na nekoliko činjenica. Prvo, PU ima sve zakonske i druge instrumente da kontroliše sva fizička i pravna lica koja su poreski obveznici. Kontrola bi mogla da počne odmah, jer za to nisu potrebne nikakve izmene regulative. A čak i da je potrebno uskladiti neka zakonska rešenja, to može da se uradi veoma brzo, malim izmenama propisa.
Drugo, ukoliko postoji sumnja da neki porez nije plaćen, PU može odmah da blokira svu imovinu i finansijska sredstva, a da u postupku dokazuje da li je sumnja osnovana ili ne. Istovremeno, postupak prinudne naplate poreza funkcioniše veoma dobro i ti mehanizmi su dobro razrađeni i u zakonskom i u praktičnom smislu. Uz to su neuporedivo efikasniji od postupanja sudova i tužilaštava.
Ako se ispostavi da je neki funkcioner prijavio godišnji prihod 15.000 evra, a da je te godine stekao imovinu od 300.000 evra, tu razliku od 285.000 evra trebalo bi oporezovati po visokoj stopi od 80 odsto, što bi imalo sličan efekat kao konfiskacija nelegalno stečene imovine
Treće, PU ima mehanizam da od poreskih vlasti u bilo kojoj zemlji u svetu dobije podatke o imovini i računima rezidenata i državljana Srbije u njima. Taj mehanizam je izuzetno efikasan i informacije bi mogle da budu dostupne veoma brzo. Ti podaci ušli bi u obračun poreske osnovice, a ta imovina i sredstva lako bi mogla da se iskoriste u postupku naplate poreskih obaveza tih lica.
Konačno, PU ima zakonsko ovlašćenje da proceni visinu poreske osnovice (na koju se plaća porez) ne samo na osnovu zvaničnih podataka o novčanim transakcijama, već i na osnovu unakrsne procene. Baš ovde dolazimo do ključnog mehanizma za „dan posle“.
Unakrsna procena poreske osnovice
PU najčešće procenjuje koliki je porez neko trebalo da plati na osnovu faktičkih prihoda. Na primer, na bruto zaradu od 120.000 dinara, koju zaposlenom isplaćuje firma u kojoj radi, plaća se određeni porez u skladu sa zakonom. PU ima podatke o isplaćenim prihodima i lako može da proveri da li je taj porez plaćen. Ona, međutim, može da koristi i druge mehanizme, a jedan od njih je unakrsna procena. Taj metod zasniva se na poređenju prijavljenih prihoda poreskog obveznika sa nekom drugom fizički merljivom veličinom, na primer sa imovinom koja je stečena u toj godini.
Ovaj mehanizam veoma je jednostavan. Za početak, dovoljno je uporediti podatke iz katastra nepokretnosti o 10.000 vlasnika najvrednije imovine stečene u prethodnoj godini sa spiskom 10.000 poreskih obveznika koji su te godine platili najveći porez na dohodak građana. Svako ko se nalazi na prvom spisku, a nije na drugom, automatski je kandidat za detaljnu poresku kontrolu prihoda. U drugoj fazi postupak može da se proširi na period od prethodnih pet godina i na neograničeni broj poreskih obveznika.
Za početak, dovoljno je uporediti podatke o 10.000 vlasnika najvrednije imovine stečene u prethodnoj godini sa spiskom 10.000 poreskih obveznika koji su te godine platili najveći porez na dohodak građana. Svako ko se nalazi na prvom spisku, a nije na drugom, automatski je kandidat za detaljnu poresku kontrolu
Takav postupak ne traje više od par sati. Toliko je potrebno da se sačine i uporede dve MS-Excel baze podataka. Da želi, PU bi mogla za veoma kratko vreme i veoma jednostavno, unakrsnom kontrolom samo dva elementa, da napravi spisak kandidata za detaljniju kontrolu. I za to ima sva zakonska ovlašćenja. Zašto to ne radi? Zato što ne želi.
Nakon toga bi se u detaljnoj kontroli proverila sva povezana fizička i pravna lica, svi drugi izvori prihoda (ukoliko postoje) kao i imovina i prihodi koje rezident ima ili je ostvario u inostranstvu. Ovaj postupak bi trajao ne više od nekoliko nedelja, uzimajući u obzir kapacitete PU i digitalizaciju gotovo svih podataka o fizičkim i pravnim licima u Srbiji.
Uz mali „napor“ Poreske uprave vrlo lako se može utvrditi ko se obogatio, a da za to nije platio porez, što je nelegalno. Pritom se time proces ne završava, već se sva dokumentacija o takvim poreskim obveznicima prosleđuje tužilaštvu na dalje postupanje
Ukoliko se, na primer, pokaže da je poreski obveznik u prethodnom periodu stekao imovinu od 300.000 evra, a da je prijavio godišnji prihod na koji je platio porez 15.000 evra (koliko je otprilike prosečna godišnja zarada javnih funkcionera), PU može da donese rešenje o obavezi plaćanja poreza na neprijavljeni prihod, na osnovicu koja predstavlja razliku između vrednosti imovine i visine prijavljenih prihoda. U konkretnom primeru poreska osnovica bila bi 285.000 evra. Taj porez trebalo bi naplatiti po izuzetno visokoj poreskoj stopi od, na primer, 80 odsto, što bi moglo da se omogući jednostavnim izmenama Zakona o porezu na dohodak građana. U slučaju da poreski obveznik ne plati taj porez u roku od 15 dana, PU ima veoma efikasan mehanizam prinudne naplate.
I sa niskim zaradama neki javni funkcioneri žive na visokoj nozi
Na ovom jednostavnom primeru vidi se kako je, uz mali „napor“ PU, moguće utvrditi ko se obogatio a da za to nije platio porez, što je nelegalno. Pritom, teret dokazivanja osnove za sticanje imovine je na obvezniku, ne na PU, što ubrzava i olakšava čitav proces. Konačno, tu se proces ne završava, već se sva dokumentacija o poreskom obvezniku prosleđuje tužilaštvu koje bi u odvojenom postupku trebalo da utvrdi kako je stekao sredstva na koja nije platio porez. Naplatom poreza po visokoj stopi na neprijavljeni prihod, faktički se konfiskuje veliki deo nelegalno stečene imovine i ne dozvoljava se da ta lica koriste nelegalno stečena sredstva za finansiranje svoje odbrane.
Nema sumnje da će biti mnogo onih koji će se iz različitih razloga protiviti upoređivanju vrednosti stečene imovine sa prijavljenim prihodima, na koje je plaćen porez. Oni koji budu najglasniji protiv takve kontrole, prvi su kandidati za unakrsnu proveru
Dve stvari trebalo bi još imati na umu. Prvo, zakonom je predviđeno da mogućnost PU da utvrdi i naplati poreske obaveze zastareva nakon pet godina. Kako bi se kontrolom obuhvatio što duži period, potrebne su određene izmene, pre svega Zakona o poreklu imovine, da bi se u ovom specifičnom slučaju napravio izuzetak. Drugo, kada se jednom uspostavi ovaj sistem, PU bi mogla da razvije mehanizam kontrole koji bi svake godine proveravao način života pojedinih obveznika i upoređivao ga sa visinom prijavljenih prihoda. Tako ne bismo došli u situaciju da javni funkcioner sa skromnom zaradom nosi sat od nekoliko hiljada evra, putuje na skupe destinacije ili vozi automobil koji je iznad njegovog platnog razreda.
Ovaj vid kontrole vratio bi poverenje građana u PU i doprineo boljoj naplati poreza. Sve ovo bi u konačnici stvorilo osnovu da se neke poreske stope smanje od čega bi koristi imali svi poreski obveznici. Nema sumnje da će biti mnogo protivnika ovakvog mehanizma. Biće mnogo onih koji će objašnjavati da ovo ne može da se sprovede, da „retroaktivnost nije dozvoljena“, da PU nema kapacitet. Čućemo veliki broj razloga protiv ovakvog sistema kontrole. Oni koji budu bili najglasnije protiv, prvi su kandidati za unakrsnu proveru.
