Ovoliko lošeg, neuzbudljivog, dosadnog fudbala nije bilo viđeno od Italije devedesete. Tada, suočen sa jadom, FIFA, taj marketinški koncern pre nego sportsko udruženje, shvatila je da mora promeniti pravila. Za početak – nema vraćanja lopte golmanu u ruke. Nisu još stigli to da ozvaniče, stigla je dodatna potvrda u vidu najlošijeg finala u istoriji Kupa šampiona, sledeće godine. Pa su to i promenili.
Pa, moglo bi se i sada štošta menjati. UEFA nije FIFA, ali ista je to bratija. Možda će biti potrebno uvesti neki oblik „ilegalne odbrane“ ili nešto poput pasivnog napada u rukometu. Koliko pasova prema nazad je dozvoljeno? Koliko puta možete vratiti loptu golmanu, bez obzira što je on ne sme uzeti u ruke? Fudbal je živa materija, tako je, uostalom, i nastao, razvodeći se od ragbija, davno nekad. Menjao se i menja se.
Dakle, dosadno je ovako.
Nadam se da će razum prevladati, i da prvenstvo, ako već mora imati dvadeset četiri učesnika, više neće biti smotra opreza, nego svetkovina odvažnosti. Za to je zbilja potrebno setiti se zašto volimo fudbal. Zbog lepote mašte, a ne taktičke discipline
Ubistvo igre
Jer, ne radi se ovde o olako olajavanom „katenaču“ – povest kojeg smo, pošto smo se zahvaljujući internetu nagledali Elenija Erere i Faketija, razumeli kao vrhunsku veštinu, a ne ziheraški bunker. Niti se, pak, radi o ubistvu igre na način Ota Rehagela i grčke titule onomad. Radi se o dubokom problemu jednog takmičenja koje nikad nije steklo ni slavu, ni sjaj – pa ni bedu – onog starijeg i važnijeg. Previše je često u svojoj relativno kratkoj povesti, evropsko nacionalno takmičenje menjalo oblik i strukturu. Čujem prigovor: pa zar nisi rekao da je fudbal živa stvar i da se valja neprestano menjati? Jesam, rekao sam. Ali beše reč o igri. Sistem i ustrojstvo takmičenja jest nešto drugo. I svetska prvenstva, ne samo u fudbalu, menjala su oblik, a ne samo broj učesnika, možemo se setiti sedamdeset četvrte i dvokružnog sistema – nešto nalik na francuske parlamentarne izbore – ili naše, misli se: jugoslovenske, prve titule u košarci, sedamdesete u Ljubljani. Ali, za razliku od malog turnira četiri zemlje, pa potom svih onih eksperimenata koji podražavaju mondijalske mȇne, svetsko prvenstvo nije izgubilo svoju osnovnu ideju – onaj ko je prvak uistinu jeste najbolji na svetu.
Engleski državni autizam
Ako Engleska bude prvake Evrope u fudbalu, biće to isto kao i sa Grčkom. Ili sa njihovom jedinom svetskom titulom. Nešto važno samo njima tamo. Za razliku od brazilskih, nemačkih, italijanskih, argentinskih, ali jedne španske i dveju francuskih pobeda u finalima svetskim, engleski državni autizam, neko to može imenovati i arogancijom, neutemeljena samosvest bivše imperije, ono stalno podsećanje da su oni „nešto drugo“ – poput ove poslednje besmislice u kojoj objašnjavaju navijanje protiv najboljeg tenisera na svetu svih vremena, takozvani „booing“, činjenicom da, eto, oni tako rade i sa nekim igračem kriketa, zvučnost čijeg imena sa dugim srednjim slovom „u“ pogoduje baš kao i Runeovo prezime, baš toj vrsti navijanja – sve to, dakle, tek je oblik tašte samoživosti. A u osnovi stoji jedna logika ružnog fudbala. Englezi, srećom, jesu suštinski demokratska zajednica, u kojoj se napred rečeno javno izvrgava ruglu, kao što to već i umeju da rade naročito tabloidi – sa jednom bitnom razlikom: tamo se tabloide ne uzima odveć ozbiljno, a što je važnije, tamo tabloidi insinuiraju, vređaju, nipodaštavaju, ali ne lažu.
Ne radi se ovde o olako olajavanom „katenaču“ – , pošto smo se zahvaljujući internetu nagledali Elenija Erere i Faketija, razumeli kao vrhunsku veštinu, a ne ziheraški bunker. Niti se, pak, radi o ubistvu igre na način Ota Rehagela i grčke titule onomad. Radi se o dubokom problemu jednog takmičenja koje nikad nije steklo ni slavu, ni sjaj – pa ni bedu – onog starijeg i važnijeg
Nadati se je da se to neće desiti, da Engleska neće biti prvak Evrope – ta oni su iz Evrope i pobegli – te da će propasti socijalni eksperiment Sautgejtov, onaj u kojem, primerice, najbolji igrač Engleske služi odvlačenju pažnje protivničke odbrane – misli se na Fodena – a ne davanju golova, jer tu je Belingem da se ubaci. Pa se on i ubaci, i to odlično, kao što smo mi iskusili.
Priželjkivano finale
Vratimo se fudbalskoj dosadi. Kao što je za stvar fudbala dobro što je tu Španija, a pusta šteta što nije i Nemačka – i ne, ono nije penal, zaboga! – bilo bi dobro i da se u finalu nađu baš Španci i Holanđani. Svaka čast Francuskoj, ali to je najgori francuski fudbal koji ja pamtim. Igrajući pod uticajem dvojice velikih, po svoj prilici najvećih, trenera današnjice, Ančelotija i Gvardiole, selektori nacionalnih timova ustrojavaju svoje timove kao ekipe čiji je primarni zadatak ne primiti gol, bilo kroz produženi defanzivni posed, bilo kroz hiper-disciplinovanu odbranu sa nadom u brzu tranziciju. Ovo drugo je, dakako, italijanska stara škola, ančelotijevska ideja koja u Realu funkcioniše na brzini, naročito Vinicijusa – koji je nedostajao Brazilu onoliko, pa su zato i ispali iz Kopa Amerika, otvorivši mogućnost River Plata finalu, Urugvaj-Argentina – i vrhunskom majstorstvu i inteligenciji svih ostalih, poglavito Krosa, kog više nema, i Modrića, kog beše tek u tragovima u poslednje vreme.
Ali, ti automatizmi nisu primenjivi u timu komponovanom od igrača iz raznolikih sredina, i možda je tajna Sautgejtovog dosadašnjeg postignuća upravo u tome što, bez obzira na sistem baziran na bizarnostima, uspeva da izmisli nekakav poseban mentalitet svog tima. No, svejedno: što može Gvardiola, ne može, na primer, Francuska. Italijani, pak, nemaju više ni u najavi neke nove Maldinije i Kostakurte, Bonačije, Barzaljije i Čelinije. A nemaju, sem Kijeze, ni napred ništa. Zato ih i nema među četiri, a bili su prvaci u prošlom sazivu evropskog fudbalskog samita. I tako dalje: fudbal, za razliku od nekih drugih ljudskih delatnosti, kad je dosadan – više je nego ništa. Potpuni besmisao.
Kao što je za stvar fudbala dobro što je tu Španija, a pusta šteta što nije i Nemačka – i ne, ono nije penal, zaboga! – bilo bi dobro i da se u finalu nađu baš Španci i Holanđani. Svaka čast Francuskoj, ali to je najgori francuski fudbal koji ja pamti
Za tri, četiri sata počeće utakmica u kojoj se Španci imaju probiti u finale koje im pripada. Sutradan, Holandija je ta kojoj se nadam.
Menjaj nešto, Čiča
A još više se nadam da će razum prevladati, i da prvenstvo, ako već mora imati dvadeset četiri učesnika, više neće biti smotra opreza, nego svetkovina odvažnosti. Za to je zbilja potrebno setiti se zašto volimo fudbal. Zbog lepote mašte, a ne taktičke discipline, ona je preduslov za ono prvo, a ne sama sebi svrha.
Kako viknu Panta Miljanu onomad u Španiji, očajan zbog igre Jugoslavije – „menjaj nešto, Čiča!“.
Menjaj nešto, Čeferin, ovo je smor kao centar Maribora ponedeljkom u deset uveče.