Izbori su završeni. Rezultate ne znam. Ne zato što me ne zanimaju, ni zato što ne gledam te-ve. Danas je 25. maj, nekadašnji Dan mladosti – Titov rođendan. S obzirom na datum, jasno vam je da ovaj tekst pišem pre izbora. Ko će pobediti? Da li će ovi smisliti neku novu foru da nas ubede kako su brojniji? Umesto da se trujem time i ko će iz opozicije bojkotovati, a ko će glasati – slušam muziku i vraćam vreme unazad… U svoje detinjstvo i svoju mladost. I lepo mi je bez politike. Dišem punim plućima i srce mi ne preskače. Kuca ravnomerno… Još i danas zamiriše trešnja, u proleće kao davno prije… peva Toše Proeski. Opuštena, pevušim i ja. Rastuži me jedino pomisao da je Toše prerano otišao i zažalim što tek sada otkrivam neke njegove stihove, pa i ovaj… Politika nas je okupirala…
Od decembra prošle godine, od (ne)viđene krađe naših glasova, traje prepucavanje. Krali ste. Nismo. Tražimo nove izbore. Ne damo. Morate. Evo vam april. Hoćemo septembar. Može jun. Ispunite izborne uslove. Ispunili smo. Niste, mi bojkotujemo. Ne dolazi u obzir, mi izlazimo. Zašto ne jednoglasno, draga opozicijo – da ili ne? Opredelite se! E, ne može! A, da razmislite? Nema razmišljanja. I tu nastaje frka. Opet podela. To me baca u dilemu. S kim? Da li? Šta? Na kojoj ste strani ove naše strane, pitam prijatelje? Da li je vest tačna, proveravam… Pa pijem apaurin i merim pritisak. Dok ovi mrtvi hladni i ujedinjeni mitinguju, nudeći naivnim glasačima kule i gradove, umesto sendviča – mi se prepucavamo. Po koji put se isto događa u našim redovima?
Za vreme Tita imao si izbore, ali nisi imao izbora. U stvari, imao si – pod uslovom da glasaš za njega. S te strane, nije bilo dileme, pa ni podela. Dobro jutro komšija, evo i mi krenuli da glasamo, idemo zajedno
Šta to ima u ljudima tužno, slušam i dalje Proeskog i plačem… Treba ovog gledati od jutra do mraka narednih sto godina. Rekao sam u vetar sam prič’o, nikog nije bilo da me čuje... peva Toše. Kao da je danas pisano, zaključujem brišući suze i razmišljam o onima koji su ga u startu birali… Čuju li danas vapaje? Da li ih pogađaju? Pa se pitam… Mi, koji njega ne podnosimo, mi koji ga preziremo, mi koji isto mislimo… Možemo li bar jednom da se složimo? Eeee, ne možemo!!!
A, da li je uvek bilo tako?
Za vreme Tita imao si izbore, ali nisi imao izbora. U stvari, imao si – pod uslovom da glasaš za njega. S te strane, nije bilo dileme, pa ni podela. Dobro jutro komšija, evo i mi krenuli da glasamo, idemo zajedno. I siti se napričamo do mesnih zajednica, gde stižemo vedri i udešeni kao za venčanje. Dame sveže ondulirane, s frizurama na sarme koje su tada bile hit. Muškarci u novim odelima, sa uštirkanim kragnama i vezanim kravatama. Jer izbori su bili mesto da pokažemo ko je lepši! Pamet se podrazumevala ako zaokružiš ono što ti je na listiću napisano. Tito, naravno. Bez obzira na to, ti se nisi osećao poniženo. Nije bilo strepnje, nije bilo straha. Sad kad čekam taj drugi jun, kao da čekam giljotinu. Nervozna sam i ustreptala. Šekspirovska dilema biti il’ ne biti – milion puta upotrebljena i već izlizana – muči me od jutra do mraka. Hoće li zaista ovaj – još sto narednih godina da vlada?
Pomozi nam Bože, preklinjem Svevišnjeg, iako nisam vernik – dotle sam dogurala!!! A u vreme tih nekadašnjih unapred poznatih izbora bila sam mirna, kao da se ništa ne događa. Sem što se glasa za jednog jedinog kandidata – kojeg nam je naša borba dala, da imamo Tita za Maršala… Večnog i besmrtnog, podrazumevalo se!!! Ni Bog nije imao ništa protiv, pa se nisam molila ni ja njemu ni on meni. A danas idem na ubrzani kurs veronauke, ne bih li Boga ganula prigodnim rečima i dočarala mu svoje očajanje. Oče naš koji si na nebesima, da se sveti ime Tvoje, da dođe carstvo Tvoje, da bude volja Tvoja i na zemlji kao i na nebu… Ne uvedi nas u iskušenje, no izbavi nas od zloga… Amin.
Te olovke po sistemu sad ga vidiš, sad ga ne vidiš, doneo je brat Si početkom maja kad je bio u poseti ovom našem. Njegova poseta bila je krajnje osmišljena – iz ugla ovih čarobnih olovaka
Da te pitam, dragi Bože, još nešto, pošto Ti odozgo bolje vidiš… Zašto nam ta Jugoslavija u kojoj Tito nikada nije bio izabran na demokratskim izborima, a vladao je četrdeset godina, zašto nam sad to vreme deluje idilično? I da li Tita s pravom veličamo? Da. I Ti se slažeš. Iako se u Tvoj zemaljski hram u Titovo doba išlo krišom – Ti ne zameraš. Jer živeli smo bolje, slobodnije, sigurnije, opuštenije i demokratičnije, nego ljudi u nekim drugim zemljama koje nisu bile autoritarne. Verski praznici krišom su se slavili, ali se tolerisalo. Poštenje, a ne kriminal, to se cenilo. I znam da je i Tebi to bilo ispred svega, kad si i zabranu crkve – svog zemaljskog hrama, praštao. Pamtim to kao najlepši period svog života. Znam da će mnogi sasuti drvlje i kamenje na mene, al’ baš me briga, Ti me štitiš, jer se razumemo. Iako sam onu molitvu Tebi malo smandrljala, hvala ti što ne cepidlačiš. Pa, ne bi Ti bio to što jesi – Bog, da se bogovski ne ponašaš.
Sad ovima, kojima se obraćam… Maštali ste o demokratiji i evo vam je. Nije sve do sistema, nešto je i do čoveka koji tim sistemom vlada. A, koga ste vi birali?… Kad bi mogli prodali bi Boga, vama niko ne može pomoći... peva Toše, a ja terciram, jer vidim da ni demokratija nije za svakoga. Jedan je bio Tito. Ovaj naš sadašnji, ne može da dobaci do tih visina, jasno je i njemu i nama. Živimo u korupciji i kriminalu… Puca se na ulicama, droga se prodaje po školama, skupljamo streljanu decu na podovima učionica i u školskim klupama, lokalne kabadahije ispaljuju rafale na mlade ljude željne života. Svaki naš dan obliven je krvlju i suzama. To je današnja Srbija.
Zato se delimo. Zato krijemo za koga glasamo. Zato na društvenim mrežama oprezno lajkujemo – da se ne odamo. Umesto da na slavama nazdravljamo, mi se svađamo. Unuci ne pričaju s babama, babe s dedama. Majke i očevi se razvode… Zbog politike koju on vodi! On demokratiju zloupotrebljava. Sistem kojim on vlada, nije to što piše na papiru, jer on odlučuje o svemu. A kao bajagi, narod je tako hteo…
Kad bi se zezali.
Mućni glavom, osvesti se. Tvoja olovka je u njegovim rukama. U njegovim rukama je i tvoj glas. Tvojom olovkom on zaokružuje, a ti za sve odgovaraš. Svejedno ti je, jer ne vidiš. Živiš u mrklom mraku! Demokratija u Srbiji je rupa bez dna, u koju te on gura, a ti propadaš.
Rekoh već, ni kod Tita nije bilo demokratije. Ali kriminalci nisu šetali ulicama i deca su se mirno igrala. Škole su bile sigurno mesto. Bili smo srećni i opušteni. Bili smo nasmejani. Ako ovi sadašnji ostanu na vlasti i ako Šapić frljne Tita iz Kuće cveća u Kumrovec, neću imati šanse da ga pitam to što me zanima – kako mu je to uspevalo?
Puca se na ulicama, droga se prodaje po školama, skupljamo streljanu decu na podovima učionica i u školskim klupama, lokalne kabadahije ispaljuju rafale na mlade ljude željne života. Svaki naš dan obliven je krvlju i suzama. To je današnja Srbija
Pominjem Šapića u potencijalu, jer rekoh, pišem pre izbora… na neviđeno. Možda mi se posreći, pa Tito ostane u svojoj večnoj kući. Neću da nagađam. U svakom slučaju Šapića na izborima nisam zaokružila… to unapred znam. Kao što znam da sam na izbore izišla. Po cenu mnogih prijatelja koje sam time razočarala. Moj motiv je da se ne predam bez borbe i da pružim šansu mladima. Dok ovo pišem ovog dvadest petog maja – to jedino mogu da kažem. Šta to ima u ljudima tužno da ulaze u tuđe živote… ponavlja Toše refren… I zaista, nek radi ko šta hoće, ja sam odlučila – bolje jun u ruci, nego septembar na grani, kako glasi jedan od naših slogana – nas koji smo odlučili da glasamo. Moj život, moj izbor, pa i ovi izbori. Poneću olovku od kuće. Onu koja se ne briše. Nikako kinesku. Da ne iskoriste moj glas kad mastilo izbledi. A te olovke po sistemu sad ga vidiš, sad ga ne vidiš, doneo je brat Si početkom maja kad je bio u poseti ovom našem. Njegova poseta bila je krajnje osmišljena – iz ugla ovih čarobnih olovaka.
Ako su drugog juna oni pobedili, biću očajna. Beograd će otići u propast. A, vi, koje sam zaokružila – ne očajavajte, uprkos ličnom očaju svakog od nas. Idemo dalje, kako kaže Nole kad za dlaku izgubi dobijeni meč. Biće izbora. Malo, malo, pa eto ih. Dotle, ne dajmo Šapiću da ruši naš grad i ne dajmo mu da dira mrtvog Tita, jer imam neka važna pitanja… Jedno od njih je, kako mu je uspevalo da pomiri i leve i desne. I četnike i partizane. I vernike i nevernike. I proistočne i prozapadne. I svrstane i nesvrstane… I da barem naizgled budemo svi kao jedan, srećni i nasmejani. A danas se i jedan deli na dva nadrndana.
