U prokletetoj beogradskoj avliji, najgori od najgorih, svesni da ne mogu drugačije i da ih neposlušnost direktno konvertuje u statistički podatak, čekaju… Drugog Božjeg glasnika nemaju, sem tog jedinog, i odriču se svega drugog. Porodice, prijatelja, omiljenog kluba, omiljenog dilera… svega. U toj neprestanoj borbi da budu najdraži ili makar omiljeni otirač ili u najboljem slučaju taj master nivo, da dobace do skuta, takmiče se između sebe ko će biti primećen kao pouzdan podanik, svesni da vreme polako odmiče, a provalija se probližava…
Davno već šetamo sa metama nacrtanim na leđima, toliko naviknuti da se i ne osvrćemo i ne proveravamo ni da li je senka pobegla od nas. Ono što je sigurno a to je da nam za vratom diše služba ili oni koje je služba angažovala, uzdigla i prepoznala.
Ne znam da li ste čitali Gogoljevog Revizora. Poznajem neke koji nisu. Ne znam baš koliko su u ovom trenutku moderne ruske narodne poslovice ali na početku knjige, kao moto na kome se priča zasniva, navedeno je: „Nemojte kriviti ogledalo ako vam je lice ružno.“ U zemlji Stradiji davno je prevaziđen i Gogolj i Nušić. Svako od nas je sumnjivo lice a nikad i nigde nisu bili popularni oni koji su donosili istinu i stavljali ogledalo ispred nekog ko sebe zamišlja mnogo lepšim i mnogo više obožavanim.
Ne znam kakav li bi bio šer i da li bi bila bombastična vest da novinar bude ubijen ispred skupštine. Da li bi to ovi drugi „novinari“ preneli u „lajvu“ između turske serije, kolegijuma na kome se analiziraju ustaše, srpski i crnogorski blokaderi, moguće sa prefiksom „stoka“, ljubavni jadi iz rijalitija i najlepše tetovaže
Zato i treba da se dovedu neki novi policajci, neki novi novinari, novi i bolji predsednici republike i skupštine, neki novi lovci i neki sa novim pasošima, koji će biti bolji i zahvalniji prilikom davanja glasa.
Potpuno je nejasan inat onih koji su i dalje ovde, mada su stigmatizovani, progonjeni a uz to i smetaju. Tu nekako prepoznajem i sebe. Moguće da ovu zemlju volim više nego što treba.
Napravljena je atmosfera gde je pitanje dana kad će neki novinar da bude ubijen. Ja sam i dalje mnogo više bivši policajac nego što sam novinar u pokušaju, pa ovo pričam kao neko ko je radio na rasvetljavanju ubistava novinara i ko je shvatio da postoje slučajevi koji nikada nisu trebali da budu rešeni.
Nebitno je vreme, da li je to bilo juče, danas ili možda pre par dana. Bitno je da je izvesno da će se opet desiti.
Ispred Skupštine Srbije napadnut je Veran Matić. Novinar.
Napadač je došao iz prostora zaposednutog izgubljenim dušama i onima koje će se naći mesto u nekom od krugova koje je opisao Dante.
Napadnut je zvanični predsednik Vladine Komisije za rasvetljavanje ubistava novinara. Isti onaj kome je bivši direktor policije bez ikakvog obrazloženja ukinuo obezbeđenje kad smo bili veoma blizu da otkrijemo ubistvo novinara Pantića iz Jagodine. Kao da nam sve pre toga što se dešavalo sa slučajem Ćuruvija nije bilo dovoljno da shvatimo da se država ljuti na nas.
A moguće i da smo obrnuli igricu. Nekako je sve već viđeno. Slavko Ćuruvija je ubijen s leđa na ulici, ispred svoje kuće. Neposredno pre ubistva su ga pratili pripadnici Resora državne bezbednosti. Apelacioni sud je presudio drugačije nego prvostepeni sud. Kao da to nije dovoljno, Vrhovni sud je doneo odluku da je Apelacioni sud nešto pogrešio, ali da ne može da se ispravi. Taknuto maknuto. Kao kad vam se neko smeje u lice a neko drugi primeti i kaže da to nije lepo.
Milan Pantić je ubijen u ulazu svoje zgrade. Ne znamo da li je bilo s leđa. Moguće. Pokazalo se kao oproban recept i prepoznatljiv stil. Tužilaštvo za organizovani kriminal nije preuzelo predmet. Šta god da kažem na tu temu shvatiće se pogrešno. Lično mislim da je ubijen zbog istine i zbog onog o čemu je pisao.
Ne znam kakav li bi bio šer i da li bi bila bombastična vest da novinar bude ubijen ispred skupštine. Da li bi to ovi drugi „novinari“ preneli u „lajvu“ između turske serije, kolegijuma na kome se analiziraju ustaše, srpski i crnogorski blokaderi, moguće sa prefiksom „stoka“, ljubavni jadi iz rijalitija i najlepše tetovaže.
Da li će se u narednom periodu možda pojaviti neki visoko pozicionirani policijski rukovodilac i napraviti sastanak između zavađenih strana. S jedne strane novinari sa istinom rugalicom a sa druge strane ovi drugi „novinari“, biznismeni, simpatizeri sportskih klubova i veliki Srbi. Da li ima još spremnih buradi ili je i to prevaziđeno.
Danas, možda i juče, možda i nekog drugog dana Veran Matić je bio na jednoj od televizija koju će ugasiti jer to ogledalo u kome se ogledaju oni koji vladaju, nije baš najbolje i kao a je malo iskrivljeno.
Govorio je u ime svih nas. Ne samo novinara. U ime svih nas koji hoćemo istinu. Da ostane, za neke druge generacije, bolje i pametnije od nas, da je predsednik svih građana, izabran većinom od strane istih, izjavio da bi Veran trebalo da se izvini svima onima koji su zbog njega bili u zatvoru. I da im odnese po flašu pića. Sasvim dovoljno da neki omladinac, koji u svojoj percepciji vidi sebe na nekom viskom rukovodećem položaju, jer Božji glasnik ispunjava želje i ovo je zemlja gde je sve moguće, ispred Skupštine Srbije , na stepeništu ispod zastave Srbije, napadne Verana i otme mu telefon. Ovim potezom, ako ništa drugo, možda bi mogao da aplicira na neki od kurseva otvorenih za popunjavanje kadrova bezbednosnog sektora ili makar nekog mlađeg referenta u nekom od fondova. Takođe, još jednom je potvrđeno da su obeleža ove zemlje ratnika postali državna zastava, Skupština i Ćacilend.
Hoće li ovom društvu biti bolje ako ubiju još nekog novinara. Da li ćemo držati govore, obilaziti spomenik, osmisliti nagradu sa imenom ubijenog. Da li ćemo se baviti statistikama…koliko je napada bilo ove godine, ovog meseca, ove nedelje
Kriminologiju sam položio pre više od 30 godina. Ni tada, a ni sada, nisam nešto naročito verovao u resocijalizaciju. Verovao sam i doživeo sam pretnje uvijene u oblandu pred kojim je tužilaštvo moglo samo da slegne ramenima. Ne verujem ni da čovek može da promeni ćud. Uglavnom, da bi imalo šta da se piše u knjigama, da se pomene da je mladost ludost i da je proces resocijalizacije moguć, dokazuje nam krajnje razumno i nadasve profesionalno ponašanje, kako je novinar i predsednik Vladine komisje za rasvetljavanje ubistava novinara Veran Matić rekao, Đorđa Prelića osuđenog za ubistvo francuskog državljanina Brisa Tatona, koji je svoj dug državi odužio i sada ima sopstveni biznis. Pretpostavljam da se kao građanin sasvim slučajno našao na licu mestu, te da nema nikakve veze niti ne daj Bože neku rukovodeću ulogu u „Ćacilendu“ i da je u tom trenutku bio glas razuma. Smireni glasom je rekao omladincu da vrati telefon novinaru. Veran je imao tu sreću da ga je Prelić prepoznao kao novinara. Do nekog sledećeg puta. Moguće i da sve ovo zvuči sarkastično.
Koliko je sam taj čin bio velik pokazuje i to da je navodno rekao da su mu Veran i B92 uništili život. Nije to bila pretnja. Niti će tužilaštvo to okarakterisati kao pretnju. To je poruka da se prašta ali se ne zaboravlja. Ej, pa vi ste meni uništili život. A vidi sad… I poruka da se putevi ukrštaju a da se zna ko trenutno ima jače karte.
Ovaj put se završilo ovako. Policija će krajnje profesionalno odraditi svoje deo posla. Takođe i tužilaštvo. Neka se spremi sledeći ko će biti prepoznat kao novinar.
Hoće li ovom društvu biti bolje ako ubiju još nekog novinara. Da li ćemo držati govore, obilaziti spomenik, osmisliti nagradu sa imenom ubijenog. Da li ćemo se baviti statistikama…koliko je napada bilo ove godine, ovog meseca, ove nedelje. Moguće je da ćemo na kraju igre zaboraviti ko je širio mržnju i kačio mete.
Hoće li preživeti istina rugalica ili ipak ima dovoljno buradi…
