„Za tebe, hiljadu puta ako treba“. Da li vam je to neko nekad rekao? Teško? A? Odanost… čista bezuslovna odanost, teret krivice i pokajanje. Lovac na zmajeve. Valjalo bi pročitati.
Ja sam najviše dobacio da mi supruga kaže da sam blesav, ali da je ona ponosna na mene. I to je nešto. I ne tražim više preko toga. Dosta je.
A povremeno treba napraviti i presek ljudi za koje verujete da će, ako treba, hiljadu puta uraditi nešto za vas. Nekako su razočaranja uvek izvesna, ali nikako ne treba dozvoliti da bace senku na velike snove, sad, kad smo na korak do ulaska u legendu i kad možemo da obeležimo jednu epohu.
Moj dobar drug, svojevremeno bio u ozbiljnoj vezi sa jednom poznatom umetnicom i to sve bilo nekako filmski. Urbane bajke se obično brzo završavaju, neko tu nekog po pravilu ne može da prati, pa nerazumevanje, i eto… Sve to bilo dobro dok nije počeo neki rijaliti i ja u pola noći video da je ta gospođa ušla u ispovedaonicu. A ono baš dockan, nedoba, nit da ga zovem da mu kažem, nit da ga ne zovem. O, kakvu sam tremu imao! A u tim rijalitijima ljudi postanu nekako hipersenzitivni i emotivni, naročito kad su tako ozbiljne teme. Ko je gledao Grlom u jagode verovatno se seća kad Bumbaru objašnjavaju da je stara ljubav kao podgrejan krompir, mada može da bude i kao podgrejana sarma. I eto, to se sećam da mi bio neplanirani stres. Nekako se preteklo, niko nije pomenut i s ovog aspekta mogu da kažem da je sve prošlo kako treba.
Mogu da zamislim muke nekog lojaliste koji ima istetoviranog Putina, ima mirišljavu jelkicu u autu sa zastavom Rusije i one neke borbene majice. Pa kako li je njemu sad, kad je u zvaničnu posetu Srbiji došao predsednik Ukrajine
Setio sam se toga, jer sam skoro isto tako ustreptao ispred televizora i imao ozbiljne „stra’ove“.
Znači ovako. Predsednik je krenuo da obilazi sve srpske zemlje i da uzbuđenom proletarijatu donosi dobre vesti. Meni se čini da je krenuo da proveri koliko je ostalo još onih koji bi, ako treba, hiljadu puta učinili i pokazali ljubav koja ne traži gotovo ništa zauzvrat.
A ja sam sedeo prikovan uz televizor, osećao blagi napad panike koji se mešao sa transferom blama, jer se očekivao susret predsednika i Zmaja od Šipova. I pored toga što se sve dešava u strogo kontrolisanim uslovima, organizatori su bili kao na iglama jer uvek postoji mogućnost neke nenadane improvizacije da bi se pravili „šouvovi“. Možda sam cepidlaka, ali po meni, onaj koji je brinuo o organizaciji, napravio je totalni promašaj što je dozvolio Zmaju da dođe bez brkova, jer mislim da bi to ozbiljnost podiglo sigurno makar za još jednu oktavu. Uvek ozbiljnom predsedniku Zmaj je poručio da je bolji od Dušana Silnog, kao i da je od predsednika naučio kako da bude dobar sa komšijama. I tu se prekida snimak, a siguran sam da bi mogla neka dobra doskočica da padne, jer Zmaj je bio naj sasvim, najbolji sasvim u rijalitiju, bez obzira što nije našao srodnu dušu, a imao je volju. To se tako brzo završilo iz čega sam zaključio da su se organizator i svi ti koji brinu o marketingu dobro pripremili i odgledali situaciju sa Gocijem (Žare i Goci, pa taj Goci) kada mu Zmaj kaže da ćuti jer on sad priča, a i situaciju kad mu u vezi ljubavne priče naša poznata umetnica objašnjava da je gospođa. Uglavnom, Zmaj bez brkova se iskreno obradovao predsedniku, a predsednik, umoran od svega, ostao je u ubeđenju da je to pravi zmaj iz knjige i da će ako treba, i hiljadu puta uraditi. Nisam siguran da je Zmaj shvatio da ova vlast ima moćnu i zastrašujuću sposobnost da ugasi legende.
Taman se nekako završilo kad onda valjda neki drugar od predsednika, šta li je, morao je da podeli muku, pred kamerama, da ne bude posle da nešto nije transparentno, da mu je dete u MUP-u, ali da nije za stalno. Predsednik je isto tako drugarski rekao, da ne može da obeća ali da će videti
Nastavljajući svoje proputovanje i pričajući plebsu koliko je rad bitan, i koliko je on radio u životu, nekada i fizički, a sada samo umno, a svi znamo da je to teže, onako, uzgred, kako to rade pravi maheri, pomenuo je da je kao veoma mlad nosio po dva džaka cementa od po 50 kila. Niko od prisutnih nije imao blokče i olovku da to upiše, mada sam gledao da u Severnoj Koreji građani nose te blokčiće i zapisuju bitne misli i činjenice. Nekako mi je krivo, moguće i da je bio prisutan, a da ga ja nisam video, Zmaj bi se, siguran sam, nakon priče o dva džaka, pohvalio svojom fizičkom spremom, skinuo se u gaće i držeći stopalo leve noge desnom rukom, ovom drugom preskočio taj krug, kao što je to radio pred širokim auditorijumom.
Osim ekstremno visokih temperatura koje su sa sobom donele požare epskih razmera, realno, bilo je nepodnošljivo i pod šatrama. Teško je bilo. I neprijatno. Kao kad neko u avgustu na plus 40 stavi neki teški zimski parfem, a niti možeš da ga oteraš, niti da se pomakneš od njega, pa ta muka ne može ni da se objasni.
U tom proputovanju, tačno se videlo da neko fali. Neki na primer dobar lik. Neko koga kinjiš pred širokim narodnim masama a on to onako vešto odbija dozom britkog humora i izuzetim poznavanjem materije, tako da su i najnezgodnija pitanja za njega boza. Čudi me da ga nije bio a baš je falio.
Zato smo videli neke do sada potpuno nepoznate predsednike opština, u odelima, znojave i nadasve zbunjene kako ih sa jedne strane razapinje predsednik, a sa druge oni kojima nisu ispunili obećanja i zaboravili ih od teških državnih obaveza. Činilo se kao da nikad pre toga nisu videli predsednika, ali iskreno i da se nisu dobro pripremili i opravdali očekivanja. Podbacio je i taj neki tim iz Izraela ako se on još uvek pita oko organizacije i daje savete. Svi su podbacili.
Izmaklo je kontroli, pa je jedna gospođa koja nije iz Sjenice predsedniku objasnila i čak navela imena funkcionera koji nisu ispunili obećanje, mada je ona skupila dovoljan broj kapilarnih glasova. Predsednik je odmah shvatio da samo on može da reši taj problem mada ti kapilarni glasovi i ne postoje i „to što ljudi kažu, to nije istina“.
Taman se nekako završilo kad onda valjda neki drugar od predsednika, šta li je, morao je da podeli muku, pred kamerama, da ne bude posle da nešto nije transparentno, da mu je dete u MUP-u ali da nije za stalno. Predsednik je isto tako drugarski rekao, da ne može da obeća ali da će videti… A i to je nešto, jer predsednik ne laže.
Videli smo neke do sada potpuno nepoznate predsednike opština, u odelima, znojave i nadasve zbunjene kako ih sa jedne strane razapinje predsednik a sa druge oni kojima nisu ispunili obećanja i zaboravili ih od teških državnih obaveza
U ovom istorijskom proputovanju želeo bih da predsednik ode u Niš ako ni zbog čega drugog, a ono zbog toga što postoji Ruska stranka koja je ovoj najvećoj stranci dala poverenje. A to je velika odluka jer mi volimo braću Ruse i dobar deo glasača je proruski orijentisan.
Ja samo mogu da zamislim muke nekog lojaliste koji ima istetoviranog Putina, ima mirišljavu jelkicu u auto sa zastavom Rusije i one neke borbene majice. Pa kako li je njemu sad, kad je u sred tog balansiranja između domaćih i stranih izdajnika, u zvaničnu posetu Srbiji došao predsednik Ukrajine, te su se srela dva komandanta. Da li da se prepravlja tetovaža, dal može nekako da se uradi da bude slika predsednika kao što su neke prave momčine uradile. A lepo su im pričali da sa Če Gevarom ili Mao Cedungom nema promašaja.
A predsednik je umoran. I tačno nema kome da ostavi ovu zemlju. Nije siguran ni da li će moći da zaštiti sve one koji su hiljadu puta bili tu za njega, kao u knjizi. Da li je na redu deo o izdaji i kukavičluku. Koliko još ima snage da gleda izgubljene duše pod šatrama sa pevaljkama, kako skandiraju njegovo ime a više ne može da sakrije da mu se gade. Da li će oprostom da se zatvori krug. Ako i pobedi u borbi zmajeva, da li će imati nekog da mu otrči po zmaja. Samo za njega. I hiljadu puta ako treba.
