Teško da je puštanje na slobodu Veselina Milića nekoga posebno iznenadilo. Bilo je to jasno od trenutka kada je Više javno tužilaštvo odustalo od toga da nekadašnjeg načelnika beogradske policije zbog nedostatka dokaza goni za pomaganje Saši Vukoviću koji je osumnjičen da je ubio Aleksandra Nešovića u restoranu „27“ na Senjaku. Ovako, Milić će se braniti sa slobode jer je osumnjičen za neprijavljivanje krivičnog dela i učinioca, saopštilo je tužilaštvo.
Sad, nezavisno od šturih i kontradiktornih saopštenja tužilaštva, Milić je, može biti, u noći likvidacije Nešovića, mogao zaista biti kod kuće i spavati snom pravednika, o čemu je nešto u svom iskazu govorio i vlasnik restorana na Senjaku, u čitavom ovom zamešateljstvu reč je o nečem sasvim drugom. Faktički, kao prvi operativac policije i to u dva mandata i savetnik Aleksandra Vučića za borbu protiv korupcije i kriminala, Milić je ključar najmračnijih tajni vlasti i kao takav neželjeni svedok nepočinstava režima.
Nevolja za Vučića je u tome što su korupcija i nasilje toliko približili njegove obale – onu na kojoj su uvek budni kriminalci i onu na kojoj su bezbednosne službe – da on više nema mnogo prostora za štimovanje zadovoljavajući i jedne i druge. Neko će tu morati da izvisi
I Vučić i vlast znaju da u njegovim fasciklama leži sve što je Srbiju prikovalo za zemlju i do danas joj ne dozvoljava da se podigne. Jasno je i da Milić nije bio idejni pokretač svega toga, ali je bio centar preko koga su se završavale mnoge operacije, u njegovim fajlovima sekli su se nervi tih nepočinstava.
Zašto je to važno? Zato što je policija mnogo više od pendreka, marice i kriminalaca obučenih u policijske uniforme. Tamo su pohranjene najprljavije tajne Vučićevog režima – te sprege političara, pandura, tajkuna, podzemlja i stranih obaveštajnih službi. Tamo se dobro zna koliki je grejs period za satiranje Srbije dobio Vučić u zamenu za predaju Kosova, ko je arhitekta rušenja u Savamali, koja je uloga predsednikovih ministara u uzgajanju marihuane u Jovanjici, ko je naredio da helikopter ne sleti na Banjicu i zašto je Vučić sakrio dva minuta sa naplatne rampe u Doljevcu. Zna se i ko je naručio i izvršio ubistva Olivera Ivanovića i Vladimira Cvijana, ko je i kako pomogao Vučiću da sačuva vlast u Beogradu i hranio informacijama zvezde režimskog novinarstva, oblikujući događaje po sopstvenoj želji. Biće da su bar neke od ovih stvari poznate i Veselinu Miliću.
Onog trenutka kada je on uhapšen policija je ostala bez istinske glave, bez onog ko bi im na pandurski jezik prevodio navike, običaje i želje istinskih koridora moći u Srbiji. Mogu samo da zamislim paniku direktora policije Vasiljevića i saradnika oko njega. Milićevo posredovanje sa pravim gazdama davalo im je onu vrstu sigurnosti da ne mogu da stradaju zbog prevelike revnosti ili zato što su okrenuli neki poslić sa ljudima s one strane zakona. Jer biti lojalan istinskoj moći u Srbiji značilo je steći pravo na nelegalnu zaradu bez straha da bi se za to moglo i odgovarati.
Nevolja za Vučića je u tome što su korupcija i nasilje toliko približili njegove obale – onu na kojoj su uvek budni kriminalci i onu na kojoj su bezbednosne službe, koje su bile prilično zabrinute zbog Milićevog hapšenja – da on više nema mnogo prostora za štimovanje zadovoljavajući i jedne i druge.
Kao prvi operativac policije i to u dva mandata, Milić je ključar namračnijih tajni vlasti i kao takav nezgodni svedok nepočinstava režima. I Vučić i vlast znaju da u njegovim fasciklama leži sve što je Srbiju prikovalo za zemlju i do danas joj ne dozvoljava da se podigne
Neko će tu morati da izvisi. Ovi prvi su navikli na oprost zlodela i masnu zaradu jer su po pozivu u službi režima, dok ovi drugi u toj raspodeli očekuju svoj deo kolača. Od države ili mafije – sasvim je svejedno. Ili mu to dođe na isto.
Teško će i jedne i druge ubediti da nije imao vremena da se bavi njima, jer se ubijao od posla dirinčeći na infrastrukturnim projektima. Biće da će, ipak, morati da se opredeli za one koji mogu biti nezgodni svedoci. A takvih se za ovih deceniju i po baš nakupilo.
