Četvrta epizoda serijala Radar Forum koji vodi sudija i pisac Miodrag Majić, ugostila je novinara, rok kritičara i pisca Petra Pecu Popovića, čoveka čije ime predstavlja sinonim za živu enciklopediju jugoslovenske i svetske rok epohe. U razgovoru koji je obuhvatio decenije stvaralaštva, bolesti, slobode i konformizma, sagovornici su povukli paralelu između nekadašnjeg i sadašnjeg autoritarnog režima, analizirajući kako je jedno društvo od procvata kulture stiglo do buma totalne nekulture.
Kultura iza Gvozdene zavese
Majić je otvatrajući epizodu naglasio značaj svog gosta kao najpotpunijeg hroničara epohe SFRJ, sistema koji je, uprkos svojim autoritarnim steznicima, iznedrio najviše domete kulture na ovim prostorima. Na pitanje kako vidi razliku između ondašnjeg režima i ovog današnjeg, koji je sve te domete poništio, Peca Popović podseća na specifičnu poziciju Jugoslavije nakon Konferencije nesvrstanih.
„Ako krenemo od šezdesetih, reč je o velikoj zemlji od 22 miliona stanovnika. Beograd je u to vreme naglo izrastao, a ja tu epohu računam od Konferencije nesvrstanih, kada se grad sređivao i postajao potpuno drugačiji. Kako je taj pokret bio neutralan – ni Zapad ni Istok – neko je očigledno shvatio da postoje i obaveze van same politike, koje podrazumevaju otvaranje prema svetu. Ne zaboravimo da u oktobru ’61. Ivo Andrić dobija Nobelovu nagradu. To je značilo da je globalno prepoznato kako je ono što se stvara u toj zemlji istinski vredno.“
Popović je detaljno rekonstruisao neverovatan kulturni bum koji je usledio tokom šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, podsećajući na rađanje ključnih institucija i manifestacija.
Na FEST-u su se dešavale neverovatne stvari – stajao sam u hodniku sa Mišel Filips, pevačicom grupe The Mamas & the Papas, koja je potpuno inkognito došla sa Piterom Fondom. Tu je bio i Džek Nikolson… Zašto je to bilo moguće? Neko je tada shvatio da je kultura ključna za afirmaciju zemlje i za brisanje predrasuda koje su postojale o nama, jer smo u očima sveta ipak važili za zemlju iza Gvozdene zavese
„One nedelje kada Bitlsi objavljuju prvu ploču, 5. oktobra 1962. godine, u Novom Sadu čuveni pisac i pustolov Mika Antić pokreće muzički dvonedeljnik Ritam. Njega u Beogradu na svoj način dopunjuje Nikola Karaklajić otvaranjem prvih muzičkih emisija na Drugom programu Radio Beograda, a ubrzo sledi i Nikola Nešković. Druga polovina šezdesetih postaje ključna za kulturu grada i cele zemlje. Dobijamo BITEF zahvaljujući vizionarima koji su videli dalje od drugih – Miri Trailović i Jovanu Ćirilovu. Godinu dana kasnije otvara se i BEMUS, uz gospodina Zdravkovića, da bismo u maju ’69. u Ateljeu 212 dobili Kosu. To je bio ogroman iskorak – prva verzija tog brodvejskog hita u Istočnoj Evropi.“
Na Majićevo pitanje zašto ništa od toga danas nemamo, Popović je nastavio niz, oslikavajući Beograd koji je bio svet…
„Godinu dana kasnije dobijamo FEST, predvođen Milutinom Čolićem, velikim autoritetom filmske kritike i kulture. Već sledeće godine stiže i Beogradski Newport Jazz Festival, na kojem kao prvi izvođači nastupaju Bi Bi King i Majls Dejvis. Na FEST-u su se dešavale neverovatne stvari – stajao sam u hodniku sa Mišel Filips, pevačicom grupe The Mamas & the Papas, koja je potpuno inkognito došla sa Piterom Fondom. Tu je bio i Džek Nikolson… Zašto je to bilo moguće? Neko je tada shvatio da je kultura ključna za afirmaciju zemlje i za brisanje predrasuda koje su postojale o nama, jer smo u očima sveta ipak važili za zemlju iza Gvozdene zavese.“
Podobnost umesto talenta
Sudija Majić je potom usmerio razgovor na suštinu problema današnjeg trenutka, pitajući zašto se u aktuelnom autoritarizmu forsira potpuna krajnost i stimuliše totalna nekultura. Popović smatra da je po sredi svesno komadanje društvenog tkiva.
„Radi se najopasnija stvar. Kao što se društvo deli po svim pitanjima, uspeli su da podele i kulturu. Ona ne može biti nametnuto pitanje vlasti, niti ti možeš da stvoriš ‘dvorske umetnike’. Pokušava se – pojedinci dobijaju ordenje i nacionalne penzije – ali to nije realno stanje kapaciteta i talenta na ovom prostoru.“
Ovo je mala zemlja, ali ima ozbiljnih stvaralaca dokazanih na međunarodnoj sceni u svakom segmentu. Ali to danas nije važno. Važno je samo ko je „naš“, a to je fatalna greška. U ono vreme nije bilo presudno da li si član partije, dok danas ne možeš ništa ozbiljno da radiš jer si odsečen od uslova za stvaralaštvo ako nisi naslonjen na stranku ili se nisi javno deklarisao. To je pogubno za državnu kulturu
Kritikujući partokratiju koja je progutala umetnost, on objašnjava ključnu razliku između dva sistema.
„Ovo je mala zemlja, ali ima ozbiljnih stvaralaca dokazanih na međunarodnoj sceni u svakom segmentu: od književnosti i poezije, preko pozorišta i filma, do raznih oblika scenske umetnosti. Ali to danas nije važno. Važno je samo ko je ‘naš’, a to je fatalna greška. U ono vreme koje smo pominjali, nije bilo presudno da li si član partije, dok danas ne možeš ništa ozbiljno da radiš jer si odsečen od uslova za stvaralaštvo ako nisi naslonjen na stranku ili se nisi javno deklarisao. To je pogubno za državnu kulturu. Na prostoru Srbije nekada je leti bilo više od devet stotina manifestacija, a sada ih je manje – i to ne zato što nema para, već zato što se finansiraju isključivo oni festivali gde su protagonisti samopodobni. Kakva je to kultura koja zavisi od podobnosti?“
Majić je postavio i hipotetičko pitanje – da li bi jugoslovenska rok scena uopšte postojala u ovom obliku da se nije dogodila istorijska 1948. i razlaz sa Staljinom? Popović ističe da, iako ne može da tvrdi, pamti reakcije države na prve proboje autentične omladinske kulture, poput prve Gitarijade 1966.
„Da li znaš ko sedi u prvom redu? Dobrica Ćosić. Meni je to bilo čudno. Dobro, Dušan Makavejev je bio član žirija, ali Dobrica Ćosić je tada bio zadužen za kulturu ili je u najmanju ruku bio izuzetno važno ime u toj sferi. Izlazili su tada čuveni tekstovi o tome kako je Gitarijada obično ‘šizilište’ i kako je sve to pogubno za našu omladinu. Međutim, samo nedelju dana kasnije pravljene su ozbiljne tribine u Domu omladine, organizovane su izložbe, diskutovalo se i otvoreno pričalo o tom fenomenu. To znači da su ljudi koji su se bavili kulturom i te kako išli na teren da vide o čemu se tu zapravo radi.“
Imali smo slikare u Parizu, imali smo gospodina Sašu Petrovića sa ‘Skupljačima perja’, imali smo Andrića i sve ono što je naša kultura značila na globalnom nivou. Ali najvažnije od svega je što su, s druge strane, mladi radili za mlade i u tome im niko nije smetao
Iz te „karbonske faze“, kako je Popović nazvao, brzo su izrasli autentični, svetski priznati autori, a jugoslovenska kultura je kroz pop-muziku, film i modu pravila sopstvene diplomatske proboje.
„Kada je došao Kornelije Kovač i dobio nagradu u Holandiji za uvođenje folklornih elemenata u kompoziciju ‘Pastir i cvet’, videlo se da taj autentični zvuk sjajno funkcioniše u svetu. Potom je gospođa Marić pravila svoju modnu reviju u Parizu i povela Korni grupu da tamo uživo svira tu svoju verziju etno-muzike – to su bili pravi ambasadorski proboji. Imali smo slikare u Parizu, imali smo gospodina Sašu Petrovića sa ‘Skupljačima perja’, imali smo Andrića i sve ono što je naša kultura značila na globalnom nivou. Ali najvažnije od svega je što su, s druge strane, mladi radili za mlade i u tome im niko nije smetao.“
Gde je nestao bunt i kako su heroji postali glasnogovornici režima?
Osvrćući se na pitanje bunta koji je nekada definisao rokenrol, Majić je konstatovao da se čini kako je on danas potpuno iščezao, ali Popović odgovara da je bunt samo proteran sa zvaničnih kanala.
„Nije nestao, ali nije dostupan na oficijalnim medijima. Ti možeš naći svašta na internetu. Ti da vidiš šta se svira i peva na Jutjubu, iznenadio bi se. Laju se, da ti kažem laju se, ali mi smo odrasli šezdesetih, kad ide Martin Luter King, maršira, a pored njega Bob Dilan i Džoan Baez. ’68. u Parizu, zbog Čehoslovačke, ti si imao pesme, imao si bunt, ljudi su se oglašavali i pevali. To su bile naše ‘marseljeze‘. Mi smo to pamtili, mi smo to nosili, mi smo se ponosili.“
Opisujući atmosferu u kojoj je Beograd disao u korak sa svetom, Popović se prisetio leta 1967. godine.
„Bitlsi pevaju ’67. na Mondoviziji, to je prvi satelitski prenos. Početak leta ljubavi. Pevaju ‘All You Need Is Love’. Sutradan uveče, ispred Doma omladine, mi smo svi sa bedževima. Poskidali smo majkama kućne haljine na cvetiće i napravili košulje. I to je tako bilo. Beograd je bio to.“
Majić je potom otvorio temu transformacije nekadašnjih simbola otpora, zapitavši kako je moguće da pojedini pod stare dane postanu zagovornici jednoumlja i glasnogovornici režima.
„Ne mislim ja da su svi postali glasnogovornici režima, prosto su izgubili prostor i publiku kojoj se obraćaju. Izmestili su svoje aktivnosti van granica Srbije, baš kao i devedesetih godina. Pa i tada oni koji su najviše ‘lajali’ nisu nastupali po Beogradu i Srbiji sve do kraja oktobra 2000. godine, već su se za svoje parče hleba borili u inostranstvu. Neki su se danas jednostavno pacifikovali jer su videli kolika je cena bilo kakvog angažmana. Nekada se živelo isključivo od koncerata. Sve velike karijere u bivšoj Jugoslaviji – od YU grupe i Bijelog dugmeta, do Riblje čorbe, Azre i Bajage – izgrađene su zahvaljujući nastupima, sviralo se između 150 i 250 puta godišnje. Danas od toga ne možeš da živiš. Ne možeš da dobiješ prostor ako se nisi politički oglasio i deklarisao, a nekome je to jednostavno ispod ponosa.“
Mislim da je namera i cilj ove politike na vlasti da sve bude njihovo. Da se apsolutno jedan čovek pita, a da ovi što ga imitiraju, tu volju sprovode. Ali, to znači – ni mesna zajednica, ni dom kulture, ni biblioteka, ne mogu da budu ako nisu pod našom kontrolom
Popović svedoči i o tome da u starom sistemu, za razliku od današnjeg, niko sa vrha vlasti nije dekretom uređivao ko će i gde svirati, te da je komunikacija s političarima bila svedena na bizarne, sporadične susrete. Kao primer navodi koncert solidarnosti sa narodom Palestine iz 1982. godine, pred 100.000 ljudi, kada mu je na bini prišao Ivan Stambolić.
„Stojim na bini sa koje sam oterao šefa Beogradske policije jer sam imao dogovor da samo njih pet dođe na binu. Kažem: ‘Vama tu nije mesto‘. Vidim oni policajci se hvataju za glavu. Posle mi priđe i kaže: ‘Pravilno ste postupili, potpisali ste za petoro.’ Prilazi predsednik omladine i dovodi Ivana Stambolića. Ivan Stambolić mi prilazi i kaže: ‘Izvinite, da li biste hteli da mi pomognete da se upoznam sa Borom Đorđevićem, mi smo zemljaci?’ Bora je tamo i ja ga zovem, kažem: ‘Boki, Ivan Stambolić, hoće čovek da te upozna.’ A on kaže: ‘Kako se zove, koji Ivan?’ I doda: ‘Ivane, ćao, gde si.’ To je jedini put da sam ja video političara da je prišao, ali hteo je da se upozna sa zemljakom. Dakle, to je moje jedino iskustvo u životu.“
Sumirajući razliku, Majić je primetio da je stari autoritarni sistem dozvoljavao paralelne svetove i postojanje nečeg drugog, dok današnji apsolutno ne dopušta da bilo šta skrene reflektor u stranu.
„Pa prosto, mislim da je namera i cilj ove politike na vlasti da sve bude njihovo. Da se apsolutno jedan čovek pita, a da ovi što ga imitiraju, tu volju sprovode. Ali, to znači – ni mesna zajednica, ni dom kulture, ni biblioteka, ne mogu da budu ako nisu pod našom kontrolom.“
Postoji samo jedna kičma
Iako Majić primećuje kod sagovornika blagonaklonost prema kolegama koje su poklekle pod pritiscima, on istovremeno apostrofira samog Popovića kao čoveka koji je izabrao neuporedivo teži put, odbijajući da zaćuti „pod stare dane“.
„Izvini, molim te, ja sam izbačen iz 10. beogradske, između 20. maja i maturske večeri zato što sam 24. maja ‘68. na Partizanovom stadionu, na generalnoj probi za slet, igrao fudbal. Pa nisam mogao da maturiram. Kad pričamo o tom sistemu, ti razgovraš sa nekim ko je bio glavni i odgovorni urednik dva najtiražnija časopisa iz te oblasti, a da ga niko nije pitao da bude član Saveza komunista. Hoću da kažem, u velikoj zemlji si mogao da radiš neke poslove, a da ne budeš član. A danas ne možeš ništa.“
Postoji samo jedna kičma, ne postoje dve – jedna za jedno vreme, a druga za drugo. Imam i obavezu prema svojoj porodici. Ne mogu da odgajam svoju decu i unuka, da ih učim nekakvim principima, a da sam pristanem da budem žvakaća guma. Ne možeš pre podne da budeš na jedan način, a po podne na drugi. Ali jadna je ova zemlja ako u meni vidi neprijatelja
Na pitanje zašto opravdavamo druge koji su zbog komoditeta zaćutali, a prema sebi smo neumoljivi, legendarni kritičar kao glavnu karakteristiku naglašava čovečnost.
„Zato što smo ljudi. Za mene je jednostavno kasno da pristanem. Kasno je. Ja ne mogu da se odreknem svojih mrtvih prijatelja, niti ljudi koje sam širom sveta upoznavao i koji su mi bili uzori upravo zato što su takvi – zato što su protestovali, borili se za ljudska prava i za to plaćali skupu cenu, ostajući bez posla i rizikujući karijere. Postoji samo jedna kičma, ne postoje dve – jedna za jedno vreme, a druga za drugo. Sa druge strane, imam i obavezu prema svojoj porodici. Ne mogu da odgajam svoju decu i unuka, da ih učim nekakvim principima, a da sam pristanem da budem žvakaća guma. Ne možeš pre podne da budeš na jedan način, a po podne na drugi. Ali jadna je ova zemlja ako u meni vidi neprijatelja. Ja ne čeznem niti žudim za biografijom progonjenog čoveka, ali nisam ni zaslužio sve ovo što mi se dešava. Ipak, svestan sam da je to cena.“
Majić je konstatovao da je neshvatljivo da esnaf, muzičari i rokeri kojima je Popović gradio karijere, danas ćute i ne pokazuju solidarnost dok mu se širom zemlje zabranjuju promocije.
„Druga su vremena. Na sceni su sada mlađi ljudi čijim biografijama ja nisam bio blizu niti sam za njih imao kompetencije. A možda naša scena danas tako i izgleda jer neki ljudi nemaju kompetencije, makar kao savetnici. Greota je kada u bilo kom poslu provedeš toliko vremena da tačno znaš šta će se desiti. Oni penzionišu ljude sa medija koji rade važne emisije, sklanjaju autore sa raznih manifestacija i ukidaju festivale koji su bili prepoznati u Evropi, pa umetnici moraju da se iseljavaju iz zemlje. Sapliću ih i iz budžeta eliminišu bilo kakvu pomoć. Pomoći mladom čoveku kome je Bog dodelio talenat – to je uzvišen čin. Tako pomažeš celoj generaciji koja vidi da je podržan neko ko je to zaista zaslužio, a ne neko ko je išao da se tuče za tebe ili da učestvuje u ružnim stranačkim manifestacijama da bi dobio šansu u nekoj ustanovi kulture. Nije to smisao kulture. Ako je oštećeno obrazovanje i osakaćena kultura, gde oni vide našu budućnost? U Ekspu? Oni u Ekspu vide manifestaciju koja će, sa svojim domaćim učesnicima ako ih uopšte bude, zamaskirati sve ono što se poslednjih petnaestak godina planski dešava na svim nivoima kulture…“
Pomoći mladom čoveku kome je Bog dodelio talenat – to je uzvišen čin. Tako pomažeš celoj generaciji koja vidi da je podržan neko ko je to zaista zaslužio, a ne neko ko je išao da se tuče za tebe ili da učestvuje u ružnim stranačkim manifestacijama da bi dobio šansu u nekoj ustanovi kulture. Nije to smisao kulture. Ako je oštećeno obrazovanje i osakaćena kultura, gde oni vide našu budućnost? U Ekspu?
Na Majićevo zapažanje da živimo u „dobu netalentovanih ljudi koji recikliraju i varaju“, Popović veruje da se talenat ne može ugasiti dekretom.
„Mi živimo u vremenu postmoderne, gde mnogi smatraju da je normalno samo preuzimanje i nadograđivanje postojećih obrazaca u raznim sferama kulture. Međutim, kome je Bog dao talenat, taj ga gaji i čuva, ne zloupotrebljava ga i strpljivo čeka svoj trenutak. Nići će i procvetaće neki lepi cvetovi, jer ne zaboravimo da se u svakoj oblasti uvek desi nešto van kontrole sistema. Pokrene se neki incident i ti kažeš: ‘Vidiš, ima šanse.’ To ohrabruje ljude. Nisu presudne pare, važna je dobronamernost i da ti neko otvori perspektivu, da ti kaže: ‘Bavi se time.’ Kada si na raskrsnici, a znaš da imaš dar, ne smeš da čekaš šezdesetu godinu da ga razvijaš. Jer ako talenat ne dobije šansu kada cveta, kada bukti i kada je na najvišoj temperaturi, kada će je dobiti i kada će biti prepoznat? A zamisli samo koje su generacije osakaćene devedesetih, i koje se sakate poslednjih petnaestak godina.“
Ne znači da manje volimo Srbiju…
Na pitanje domaćina Radar Foruma koju je ključnu lekciju naučio iz susreta sa najvećim svetskim zvezdama, Popović izdvaja jednu zaboravljenu vrlinu.
„Dobrota. Osim što su talentovani, što je njihov talenat prepoznat u svetu – dobrota. Jer niko nije napravio biografiju i karijeru na mržnji. Ne može. Ti patiš da bi napravio nešto dobro. Ti nisi možda u groznici stvaranja komunikativan, ljubazan, jer onaj koji pravi dobro delo, to stvaranje dobrog dela traži svu dobrotu u tom momentu.“
Zašta imaš ime i prezime? Da u nekom momentu podmetneš i kažeš: „Ja sam za ovo.“ Nisi ti direktno protiv neke osobe na vlasti, ali ti braniš svoje postojanje, svoje prisustvo na planeti Zemlji, u Srbiji gde si se rodio. To te obavezuje da čuvaš to što si nasledio od svoje porodice kroz vekove, kroz seobe, kroz istoriju, kroz patnju, kroz uspehe i neuspehe
Za Pecu Popovića, podmetanje sopstvenog imena i prezimena u prelomnim trenucima istorije stvar je elementarne odgovornosti prema sopstvenom poreklu.
„Zašta imaš ime i prezime? Da u nekom momentu podmetneš i kažeš: ‘Ja sam za ovo.‘ Nisi ti direktno protiv neke osobe na vlasti, ali ti braniš svoje postojanje, svoje prisustvo na planeti Zemlji, u Srbiji gde si se rodio. Možda nisi zaslužio da se rodiš u Srbiji, ali si se rodio u Srbiji. A to te obavezuje. To te obavezuje da čuvaš to što si nasledio od svoje porodice kroz vekove, kroz seobe, kroz istoriju, kroz patnju, kroz uspehe i neuspehe. To moraš. I toga ne smeš da se odrekneš. Ali ne znači da mi manje volimo ovu zemlju od onih koji se svaki dan zaklinju da je najviše vole. A mi ne možemo da je volimo više nego što su naši gabariti, nego što je naše ime, prezime i naša biografija.“
„Moja bolest je moj najbolji prijatelj“
Na samom kraju razgovora, Majić se dotakao Popovićeve dugogodišnje i teške borbe sa srčanom bolešću, pitajući ga šta ga je to iskustvo naučilo. Popović, koji obavlja i funkciju predsednika Udruženja bolesnika srčane slabosti Srbije, jednostavno objašnjava svoj nesalomivi vedri duh.
„Moja bolest je moj najbolji prijatelj. Jer kad te ostavi najbolji prijatelj, šta se onda dešava, koji je epilog? Ja čuvam svoju bolest, ja pazim da joj nešto ružno ne uradim jer će to biti skupa cena. Dakle, moraš razumeti bolest, moraš znati poštovati svoju bolest i čuvati ono malo zdravlja što ti je ostalo. Ja sam svet obišao zbog dve stvari: zbog muzike i srca. Uvek je srce u pitanju.“
Govoreći o tome ko je Peca Popović u privatnosti svakodnevice, ističe beskompromisno čuvanje čiste savesti kao jedini preduslov za miran san.
„Ja najviše volim da budem pomoć u kući. Osim što održavam baštu, održavam kuću, čistim kad mogu kuću, stvarno pomažem, idem u kupovinu svaki dan, i šetam se… Volim da recikliram prošlost, da proveravam da li sam u nekom sudu pogrešio. Meni je najvažnije da kad uveče odem da spavam, da mi je savest mirna, da znam da se nisam ogrešio, da nisam nekome naneo zlo u smislu da sam mu na njegovu muku seo, da sam nešto ružno uradio protiv njegovog interesa.“
*Ceo razgovor Miodraga Majića i Petra Pece Popovića u šezdeset drugoj epizodi Radar Foruma možete pogledati u videu na vrhu teksta, a možete nas pratiti i na Jutjubu, kao i platformama Deezer, Spotify i Apple podcast. Radar Forum možete gledati i na televiziji N1.
