Postoje bar dve konstante u opusu aktuelnog ministra policije i predsednika SPS-a Ivice Dačića. Jedna je da mu se javlja organska mučnina pri pomisli na boravak u opoziciji, te je otuda sa kratkim prekidom nakon petooktobarskih promena, na vlasti nešto duže nego Milo Đukanović i nešto kraće nego Fidel Kastro. I druga – sasvim ispravna kalkulacija koja računa s kulturom zaborava a koja mu omogućava da bez trunke crvenila preuzima ulogu moralnog, a u potonje vreme i doslovno žandarma sa volovskom žilom, a sve kako bi izbegao ono prvo – odlazak u opoziciju.
Tako i sada računa da će mu biti zaboravljeno da je za njegovog vakta u policiji, ma koliko tamo suštinski imao status tek megafona, biti zaboravljeno koliko je na pravdi Boga građana, aktivista i studenata prebijeno, gaženo i uhapšeno.
Od „debeljka“ do premijera
Ali, Dačić je uvek znao gde mu je mesto. I kada treba kurčevito da poruči da se možda ne zna da li će Boris Tadić ili Tomislav Nikolić biti predsednik, ali se zna ko će biti premijer i kada treba ćutke da guta prašinu sa cipela Aleksandra Vučića, pristajući na meru poniženja koju častan čovek ne može da otrpi. U tom smislu mu se ne može odreći određeni politički talenat koji je, doduše, u potpunoj nesrazmeri sa njegovim ogromnim ambicijama, ali i koji istovremeno ukazuje na razvijen instinkt za preživljavanje. Uostalom, da nije tako ne bi, navodili su mediji, prevalio put od „šećerka“ i „debeljka“, kako ga je u skladu sa raspoloženjem oslovljavala Mirjana Marković, do najviših državnih funkcija – od premijera preko ministra inostranih poslova i policije u Vučićevoj, ali i postpetooktobarskoj Srbiji. Dakle, ovaj kabinetski puzavac drži da samo besposleni ili budale vagaju koliko je razuma i koliko osećajnosti u činjenici da nema stvari koju ne treba učiniti zarad opstanka na vlasti.
Dačić nije imao moralne probleme oko brzih zaokreta kako bi on i njegova stranka dobili deo kolača vlasti, a svi njegovi partneri nisu oko toga cepidlačili jer im je to koristilo
Dragomir Anđelković
Nevolja za Dačića je, međutim, u tome što je u tom naumu, služeći svom Gospodaru, sudbinu sopstvene stranke potpuno podredio Vučićevim, ali i sopstvenim interesima. I izgleda da čak ni sada, svestan da je poslednji čas da zadrži mrvu partijske autonomije, nije spreman da se odupre Vučiću, već na pladanj lojalnosti ritualno polaže glavu Branka Ružića, pa makar cena bila i sve ozbiljnija bežanija članstva. Formalno, SPS će na predstojeće izbore sam ili u nekoj vrsti saradnje sa Socijaldemokratskom partijom Srbije (SDPS), koju je donedavno predvodio Rasim Ljajić, da bi nedavno mesto lidera prepustio reditelju Jugu Radivojeviću. Samo po sebi ovo ne znači da nije u pitanju dogovor sa Vučićem, ali znači da i jedni i drugi očajnički pokušavaju da pređu izborni cenzus i prežive. Uostalom, od toga će zavisiti njihova upotrebna vrednost. Ko god da pobedi.
„Političari i njihove partije od značaja su potencijalnim stranačkim partnerima onoliko koliko su u stanju da im donesu poslaničke podrške za formiranje izvršne vlasti, ili da doprinesu rešavanju nekih (geo)politički bitnih problema. SPS – od kada je Dačić preuzeo tu partiju – svoju dugovečnost bazira na prvom činiocu. Ta stranka je dugo imala solidnu organizacionu strukturu i verno biračko telo, te je mogla da nastupa kao jezičak na postizbornoj vagi, što je došlo do izražaja od davanja manjinske podrške DSS-u da formira vladu 2004, do direktnog učešća u vladama koje je predvodila Demokratska stranka (2008), pa onda i naprednjaka 2012. godine. Dačić nije imao moralne probleme oko brzih zaokreta kako bi on i njegova stranka dobili deo kolača vlasti, a svi njegovi posredni i neposredni partneri nisu oko toga cepidlačili pošto im je to koristilo“, kaže za Radar politički analitičar Dragomir Anđelković.
On, takođe, naglašava da je Vučićev odnos prema partnerima mnogo agresivniji nego što je bio bilo čiji pre njega, te da sve svoje saradnike, bilo stranačke ili koalicione, izlaže političkom mobingu, i to ne može da ne ostavi ožiljke.
Iznuđena saradnja
Istovremeno, profesor na Fakultetu političkih nauka Zoran Stojiljković naglašava da je odluka o Ružićevom isključenju verovatno bila iznuđena, ali i da jednoglasna odluka ukazuje da birokratska struktura ima neke interese koji dominiraju, a to je status parlamentarne ili stranke na vlasti. „Pritisak SNS-a da se Ružić isključi govori dve stvari. Prvo da to smanjuje šansu koju oni uvek drže otvorenom da postizborna koaliranja mogu da otvore priliku da igrate igru i sa jednom i sa drugom velikom grupacijom i da to SPS radi. Posle ovoga šanse za to su smanjene i način da kako-tako opstanete jeste da uđete u koaliciju sa SDPS-om i da tako sačuvate mogućnost preskakanja cenzusa.“
Dačić se, dakle, suočava sa mogućnošću diskontinuiteta koji bi ga u budućnosti mogao koštati mnogo više od one tri godine postpetooktobarskog tihovanja, posebno ako Vučić uoči njegov eventualni flert i sa političkim protivnicima.
S druge strane, put još jednog vanvremenskog maratonca srpske politike, Rasima Ljajića, bio je posve drugačiji. Od generalnog sekretara Stranke demokratske akcije i ozbiljnog angažmana na nacionalnom i jezičkom identitetu sandžačkih muslimana, Ljajić je krajem devedesetih postao nezaobilazan partner proevropske opozicije u Beogradu, a njegova Sandžačka demokratska partija postaje članica DOS-a. Nakon Miloševićevog pada, u kontinuitetu je punih 20 godina bio neizostavni deo saveznih i republičkih vlada, uključujući i učešće u naprednjačkim vladama. Čak i kada se 2020. povukao sa mesta potpredsednika Vlade i ministra trgovine, telekomunikacija i turizma, njegova partija ostala je u koaliciji sa SNS-om.
„Njegove manipulacije nisu usrećile bošnjački deo biračkog korpusa i kod njega je sazrelo shvatanje da se treba fokusirati na autonomiju. To ne znači da će opet promeniti dres, ali ne bih to ni isključio ukoliko rezultati to budu omogućavali“, smatra Stojiljković.
Ljajićeve manipulacije nisu usrećile bošnjački deo biračkog korpusa i kod njega je sazrelo shvatanje da se treba naglašenije fokusirati na autonomiju. To ne znači da će opet promeniti dres, ali ne bih to ni isključio
Zoran Stojiljković
„Ljajić je umeo da pomiri manjinsku i većinsku politiku i doprinese smirivanju nacionalnih tenzija u društvu. To je imalo važan unutrašnjopolitički aspekt, ali je nosilo i bitnu međunarodnu dimenziju, pošto je u svet slata pozitivna slika o Srbiji. On i SDPS su bili potrebni svima onima koji su držali srpsko državno kormilo, od Đinđića, preko Koštunice i Tadića, do Vučića“, sumira Ljajićev politički put Anđelković.
Obojica sagovornika Radara ne isključuju mogućnost da se SPS i SDPS u zavisnosti od rezultata priklone onima koji žele promene ili pristalicama starog poretka.
„To svakako zna i Vučić, pa teško da neće izostati neki njegovi potezi u cilju onemogućavanja produbljivanja najavljene saradnje SPS-a i SDPS-a koja mu ne ide naruku, a najslabija karika u lancu tu je Dačić. Ako on konačno skupi snagu i istraje, možda će svojoj partiji i da obezbedi dalje trajanje“, kaže Anđelković.
Zvezde padalice
Nema govora da su Dačić i Ljajić presrećni zbog statusa takvih „zvezda“. Ivica je lik koji ruši atavističko pravilo politike da slabijeg biješ, a sa jačim pregovaraš, dakle, čovek koji pregovara i sa jednima i sa drugima možda će ipak morati da se potuče. I to sa jačim. A to ne sluti na dobro… A i kako bi kada je SPS prvi put posle 5. oktobra u poziciji da, može biti, postane opozicija. A to nije mala zajebancija za stranku koja je za 36 godina postojanja 33 provela na vlasti.
„Neke stranke dugo traju, ali kada se zatvori prostor i pojave novi igrači, onda one padaju na marginalni nivo. Pa, ko se još seća SPO? Verujem da će se to desiti SPS-u i Dačiću ukoliko ne steknu onu vrstu ucenjivačkog potencijala koji im omogućava da makar stvaraju iluziju da nešto rade saglasno svom programu i interesima svojih birača“, zaključuje Stojiljković.
I možda bi u svemu tome bilo neke višnje pravde da mnogo ozbiljniji problem nije činjenica da za te tri i kusur decenije SPS-ove vladavine ključni simboli za čitanje političke stvarnosti Srbije nisu ostali bezmalo isti. Dakle, sukobi vlasti i opozicije, razularena policija i pendrek kao najučinkovitiji instrument za ubeđivanje građana, podjarmljeni mediji, razvlašćene institucije i nedovršena država. I razume se, bar nekoliko likova preteklih iz devedesetih na ključnim pozicijama u državi, tek da ne zaboravimo da smo napravili pun krug ne rešivši manje-više nijedno važno pitanje.
Sledstveno tome, ni Rasim Ljajić nikako ne može biti amnestiran.
