U moru tačaka dnevnog reda skupštinskog zasedanja završenog u ponedeljak, našle su se i izmene tri pravosudna zakona kojima se jača uloga Pravosudne akademije na račun visokih saveta tužilaštva i sudstva. Naravno, bez prethodne javne rasprave, već samo uz javna slušanja na kojima su zakone predstavljali poslanici Uglješa Mrdić i Miroslav Petrašinović, čisto da bude jasno da će biti doneti bez ikakvog osvrta na kritike stručne javnosti.
O žurbi da se tako nešto usvoji na, ako je verovati najavama, poslednjoj predizbornoj sednici i tome šta uopšte možemo da očekujemo od izbora, razgovaramo sa Vesnom Rakić Vodinelić, profesorkom prava u penziji i članicom Anketne komisije za ispitivanje odgovornosti za pad nadstrešnice.
EU jeste pohvalila „ispravljanje“ Mrdićevih zakona, ali da li smo se dovoljno oporavili od njih pre nego što se ušlo u novu reformu?
Stvar sa takozvanim Mrdićevim zakonima je zapravo mnogo lošija nego što izgleda. Prvo, nije sasvim tačno da smo se vratili na režim koji smo imali pre nego što su doneti, a doneti su sa jasnim ciljem koji ni tada nije skrivan. Nisu se njihovi autori, odnosno Mrdić koji je govorio u ime njih, pozivali uopšte na Evropu, nego su tvrdili da mi imamo pravo na naš osobeni pravosudni sistem i da možemo da ga uređujemo kako hoćemo. Kada su stigle te reakcije, ono što je privuklo najveću pažnju javnosti je bilo vraćeno na početak – pre svega mislim na tužioce Tužilaštva za organizovani kriminal – ali šteta je već napravljena. Nekoliko meseci se u predmetima u nadležnosti TOK-a nije dešavalo ništa, zbog proteka vremena postoji problem prikupljanja dokaza koji nisu bili prikupljeni, a čini mi se da je na neki način i pacifikovano to tužilaštvo, jer mu je jasno pokazano šta može preko noći da se desi. Nemamo nikakvih vesti šta se dešava sa predmetima koji najviše interesuju javnost, a to je pre svega istraga koruptivnih dela vezanih za pad nadstrešnice, kao i postupak povodom ogromne količine narkotika pronađene u selu Konjuh. Upravo ti tužioci su bili prvo odstranjeni, pa vraćeni i teško je reći šta se sa tim predmetima dešava.
Nemamo nikakvih vesti šta se dešava sa predmetima koji najviše interesuju javnost – vezanih za pad nadstrešnice, kao i postupak povodom ogromne količine narkotika pronađene u selu Konjuh. Upravo ti tužioci su bili prvo odstranjeni, pa vraćeni
I sada su ponovo usvojene izmene pravosudnih zakona, ponovo bez stvarne javne rasprave. Hoće li efekti biti išta bolji ovog puta?
Mislim da će Zakon o Pravosudnoj akademiji pogoršati kadrovsku situaciju i izglede za angažovanje onih koji su najbolji kandidati za sudije i tužioce, jer predviđa da ulaznica za karijeru sudija i tužilaca mora biti Pravosudna akademija. Rešenja u uporednom pravu su različita, a ono zbog čega je takvo rešenje problematično za naše prilike jeste što ta Pravosudna akademija, uprkos svom nazivu, zapravo nije to. Evropski model akademija su škole koje organizuju pripreme kandidata za sudije, tužioce i advokate za polaganje pravosudnog ispita. Naša Pravosudna akademija to nikada nije radila, već se bavila obrazovanjem onih koji su taj ispit već položili. Drugo, takve akademije su najčešće pod nadzorom nekog pravosudnog tela, recimo Visokog saveta pravosuđa u Francuskoj.
Ako kandidati za sudije i tužioce mogu da poteknu samo iz redova onih koji su završili Pravosudnu akademiju, onaj ko kontroliše Pravosudnu akademiju kontrolisaće i pravosudne kadrove – a kod nas je to Ministarstvo pravde, dakle izvršna vlast. To će izazvati mnogo veću štetu nego sistem koji imamo sada, koji takođe ima mnogo nedostataka, a po kome i oni koji obavljaju praksu u sudovima i tužilaštvima mogu uz položeni pravosudni ispit da uđu u pravosuđe. Stvari su već lošije nego pre Mrdićevih zakona, a ovaj zakon će imati priličnu ulogu u dokusurivanju nezavisnosti pravosuđa.
Puna primena tih zakonskih rešenja planirana je tek za 2030. godinu. Otkud onda tolika žurba i ignorisanje poziva struke da se povuku iz procedure dok se o njima temeljno ne raspravi?
Sada smo u 2026. koja će kulminirati izborima i verovatno posleizbornim tenzijama i onda imate samo tri godine do primene tog zakona. Do tada je potrebno i doneti neke podzakonske akte, malo uljuditi samu Pravosudnu akademiju, prilagoditi je odredbama novog zakona i verovatno je još više pritegnuti. A zašto se donosi pre izbora? Pretpostavljam zato što vlast računa da će ih dobiti milom ili silom.
DRI je 2024. godine utvrdio ozbiljne nepravilnosti u poslovanju Pravosudne akademije, oko 300 miliona potrošenih dinara mimo procedura, i zatražila smenu tadašnjeg direktora, sadašnjeg ministra pravde Nenada Vujića. Kako je, umesto da bude kažnjen, došao na mesto ministra odakle je izgurao povećanje ovlašćenja Akademije?
Ne čudi me to uopšte, to je modus operandi. Verujem da je postao ministar pravde upravo zato što može biti ucenjen takvim ili sličnim gestovima iz njegove prošlosti. I nije to jedino što je doprlo do javnosti, bio je i slučaj prijemnog ispita sa unapred poznatim ispitnim pitanjima, koji je razotkrio tužilac za organizovani kriminal Mladen Nenadić. Ni sa time se nije ništa desilo i nije ispitano na koji je način kandidat došao u posed odgovora na ispitno pitanje.
Nenad Stefanović proganja političke protivnike predsednika i mislim da i nema svest o tome da bi možda trebalo i da se pozabavi javnim priznanjima različitih kriminalnih dela samog predsednika
Dok slušamo o prijavljivanju birača u Bosni za neraspisane izbore preko filijale SNS-a, vlast se trudi da akcenat stavi na priču o paravanima na biračkim mestima, pa je Vučić izjavio da treba da izdvojimo „sedam-osam miliona evra za to čudo“ i kako bi nam bilo bolje da to ne radimo, ali eto, ODIHR je tražio da ispunimo sve preporuke. Pa jesmo li sa tom nabavkom zaista ispunili sve preporuke?
Naravno da nismo. Pre svega preporuke koje se tiču predizborne kampanje i ravnopravnosti medija. U ovom trenutku nemamo telo koje bi se o tome staralo jer je REM onemogućen da funkcioniše iako su izabrani svi sem jednog člana. Kada se raspišu izbori, po zakonu bi trebalo da postoji nadzorni organ koji će se starati o ravnopravnosti medija, ali zbog načina na koji se formiraju izborni organi u njemu su preovlađivali članovi vladajuće koalicije i bio je potpuno pasivan. ODIHR se bavio mnogim pitanjima, poput funkcionerske kampanje koja je sada u punom jeku, a postavljeno je i pitanje tajnosti glasanja pošto kartonski paravani koji se koriste kod nas ne ispunjavaju te uslove. Ali potrebno je tajnost obezbediti na suštinski način, a ne da neko ko će se zatvoriti u buduću kabinu fotografiše kako je glasao i to pošalje na društvene mreže da dokaže svoju lojalnost. Tvrditi da su na taj način ispunjene preporuke je farsično.
A kada je reč o biračkom spisku? Izbori će možda uskoro biti raspisani, a iz komisije za njegovu reviziju i dalje ne dobijaju tražene informacije od MUP-a.
Način na koji je obezbeđen uvid ne omogućava sagledavanje biračkog spiska u celini. Ta činjenica se opravdava zaštitom podataka o ličnosti, što je takođe farsično. Pogledajte koliko se samo ličnih podataka otkriva, počev od lekarskih dosijea, i to upravo radi vrh države preko tabloida. Zakon o biračkom spisku jeste promenjen u proceduralnom delu, ali spisak je ostao jednako nekontrolabilan kao i do sada.
Kada ODIHR i EU cene izborne uslove u Srbiji, da li idu dalje od takvih formalnih činova – promenili smo zakon, uveli smo čvršće paravane…
Oni traže da rezultat budu slobodni i pošteni izbori. Da bi se to postiglo, predlažu mere koje su primerene demokratskim društvima. Neke od tih mera su prosto neprimenjive u uslovima u kojima se izbori održavaju u Srbiji duže od decenije i zahvataju vrh ledenog brega. Recimo, odgovor na to što je funkcionerska kampanja nedopuštena jeste da će svaka stranka dostaviti izveštaj o kampanji. Međutim, kontrola za koju je zadužena Agencija za sprečavanje korupcije je svedena na puku formu – poslali su nam izveštaj i to je to. Za fer izbore potrebno je da svaka lista ima ravnopravan tretman, a nema zato što jednu listu zastupa čovek koji vrši najvišu funkciju u ovoj državi i ne priznaje da je u funkcionerskoj kampanji, a onda to ne priznaju ni tela koja su zadužena za kontrolu izbora.
Način na koji je obezbeđen uvid ne omogućava sagledavanje biračkog spiska u celinu. Ta činjenica se opravdava zaštitom podataka o ličnosti, što je farsično. Pogledajte koliko se samo ličnih podataka otkriva, počev od lekarskih dosijea, i to upravo radi vrh države preko tabloida
Takođe, svako bi trebalo slobodno da da svoj glas. U stranim državama se biračka mesta formiraju tako što se prijavi najmanje sto birača, a mi imamo jednog od učesnika u izborima koji zove birače da ih stranka prijavi. Tu od slobodnih izbora nema ničega. A da ne govorimo o „bugarskom vozu“, plaćanju glasova, ucenjivanju zaposlenih u državnim službama da izađu na izbore i obezbede dokaz za koga su glasali, zloupotrebama socijalno ranjivih lica… Takve stvari ne mogu da se razreše primenom metoda koje predlaže ODIHR jer su one primerene demokratskim državama. To je zid sa kojim se stalno sudaramo i ne možemo se ljutiti na njih. Ono što bi moglo da bude funkcionalno je masovna posmatračka misija, kakva je već najavljena, a koja bi bila dobro obučena na kojim mestima, kako i putem kojih parametara da kontroliše sve, od priprema za izbore, objavljivanja rezultata do izbornih sporova.
U predsednikovoj funkcionerskoj kampanji videli smo i priznanje da je davao pare na ruke u svom kabinetu, pretnju čoveku koji je ostao bez posla pošto je odbio da ide na miting SNS-a da neće ni dobiti novi posao ukoliko to nije istinito… Gde je u svemu tome tužilaštvo?
Tužilaštva naravno nema nigde. Zabrinjava što to nije ni prvi put da predsednik sam sebe okrivljuje kada se bliže izbori. Dobro se sećam njegovog izliva iskrenosti ili neopreznosti, kada je govorio o tome da bi ljudi, eto, da daju doprinos za stranku čiji je predsednik tada bio, pa pošto ne mogu da daju više od 40.000 dinara onda se lepo podele… Kao lice koje su neposredno izabrali građani, on nije u nadležnosti TOK-a već Višeg tužilaštva u Beogradu, pa mi se čini da je pitanje gde je tužilaštvo suvišno – Nenad Stefanović u tom pogledu ne radi apsolutno ništa. On proganja političke protivnike predsednika Republike i mislim da i nema svest o tome da bi možda trebalo i da se malo pozabavi javnim priznanjima različitih kriminalnih dela samog predsednika.
Progonima doprinosi i ministar Vujić, od ocene da u „simulaciji“ zvučnog topa ima elemenata terorizma, do novog poziva na kažnjavanje zbog „širenja neproverenih i lažnih informacija“ u vezi sa požarom u Deliblatskoj peščari.
To je metod koji je prastar, nije to ništa novo u autoritarnom političkom diskursu, da od žrtava pokušate da napravite vinovnike. Sada recimo imate nekoga ko pravi snimak požara u Deliblatskoj peščari koji se približava njegovoj kući, čovek kuka, traži pomoć i sad on širi lažne vesti. U našoj sudskoj praksi je povučena jasna granica šta je pitanje od javnog interesa, a šta je širenje panike lažnim vestima. Ranije je za to krivično delo moralo da se dokaže da je informacija lažna, a sada je dovoljno da bude neproverena. Pa znate šta, ako požar preti mojoj kući, ja ne mogu da proveravam šta se dešava sa drugim kućama. To su prosto vapaji za pomoć i ako to tretirate kao širenje panike, onda zaista nema kraja zloupotrebi pravnog poretka.
Slažem se sa glasovima koji se čuju u javnosti da bi odustajanje od izbora, pošto su dati konkretni datumi, moglo da pokaže slabost SNS-a. Ali, nikad ne znate šta bi se moglo iskonstruisati kao važan događaj koji bi uticao da se izbori odlože
Nije mi jasno kako kao građani nismo naučili da to odmah prozremo. Jer zaista ima mnogo ljudi koji veruju da neko širi paniku i lažne vesti zato što je njima lepo u tom trenutku i nemaju te snimke na javnom servisu, nego samo informacije iz usta službenih lica koja će naravno reći najmanje što mogu i ponešto prećutati. Pa tako predsednik Republike kaže da nijedna kuća nije izgorela, a to što je izgorelo pola Deliblatske peščare koja se već 70 godina pošumljava, to nema veze.
Kako gledati na najavu ministra Vujića da će se Ratko Mladić sahraniti uz najviše državne i vojne počasti? Iz Fonda za humanitarno pravo su skrenuli pažnju da se po zakonu gubi čin ako ste osuđeni na više od godina dana zatvora.
Prvo, čiji je general bio Ratko Mladić? Da li je on bio general Vojske Srbije? Da li je bio general neke strane države? BiH je strana država. Ako se sahrana desi u Srbiji, da li mi sahranjujemo čoveka koji je bivši strani general ili sahranjujemo svog generala? Ali to je zamka u koju sam i sama sad upala, a ono o čemu moramo da vodimo računa je šta taj čovek predstavlja u istoriografiji zasnovanoj na činjenicama. Uverena sam da njega istorija neće pamtiti kao čoveka, nego će ga pamtiti kao zločinca. I ako vlasti u Srbiji žele da izraze pijetet u skladu sa onim kako će ga istorija pamtiti, mislim da bi bilo najbolje da zaboravimo na njegovu sahranu. I kad bi bio general Vojske Srbije, ne bi smeo biti sahranjen ni uz državne, ni uz vojne počasti, zato što je osuđeni ratni zločinac. To je etički i civilizacijski, a ne formalni zahtev.
Postojalo je očekivanje da će se na izbore ići tek kada ugase ili pokore pre svega medije iz Junajted medije. Zašto se, izgleda, na izbore ide pre kraja tog procesa?
Svako ima greške u koracima, pogotovo kada je u pitanju vremenska dimenzija. Kao što se povodom smrti Mladića na polju tabloidnih medija dešava vraćanje rata u sadašnjicu, imate osećaj kao da je Srbija sada u ratu. Tako je i tajming koji zavisi samo od predsednika Republike koji raspisuje parlamentarne izbore verovatno bio drugačije zamišljen. Možda je računao da će uspeti da ti mediji budu suštinski ugašeni pre nego što počne izborna kampanja, ali mi se čini da se preračunao. Snalaženje u vremenu sa takvom autokratskom politikom i sa takvim prizivanjem nacionalističke prošlosti nije jača strana našeg predsednika. Zašto bismo mu pridavali nepogrešivost?
Da li mislite da ćemo dočekati miting SNS-a u Novom Sadu pre početka suđenja za pad nadstrešnice?
Mislim da je izvršna vlast, uključujući i predsednika, učinila sve što je mogla da se to suđenje odloži što je više moguće. Odluku o potvrđivanju optužnice u Novom Sadu je na kraju morao da donese Apelacioni sud. Očigledno se Viši sud rukovodio ili svešću o tome da postoji želja za odlaganjem ili pritiskom da do odlaganja dođe. Videćemo za dalje, a videćemo i kad će biti izbori, mada se slažem sa glasovima koji se čuju u javnosti da bi odustajanje, pošto su dati konkretni datumi, moglo da pokaže slabost SNS-a. Ali nikad ne znate kako će to odustajanje biti predstavljeno i šta bi se moglo iskonstruisati kao važan događaj koji bi uticao da se izbori odlože. A da li će se držati tih datuma i da li će početi suđenje ili neće – uvek sam izbegavala da se bavim astrologijom.
Uverena sam da istorija Mladića neće pamtiti kao čoveka, nego kao zločinca. I ako vlasti u Srbiji žele da izraze pijetet u skladu sa onim kako će ga istorija pamtiti, mislim da bi bilo najbolje da zaboravimo na njegovu sahranu
Nezavisno od suda, da li Anketna komisija nastavlja svoje napore?
Naravno, nastavili smo da se bavimo proučavanjem objavljenih dokumenata kojih ima mnogo. Koleginica Vida Petrović Škero i ja pokušavamo da uz pomoć stručnjaka izračunamo koliku materijalnu štetu trpi železnica usled pada nadstrešnice i usled toga što se železnička stanica i dalje ne upotrebljava. Nemamo niti možemo da dođemo do podataka o tome koliko su iznosile naknade štete porodicama čiji su članovi poginuli u Novom Sadu. Nažalost, izgleda da nije formiran nikakav poseban fond za to, s obzirom na to da se vodi nekoliko parnica. Takođe još uvek ne znamo da li su za nadoknadu štete tuženi izvođači radova i da li država ima nameru da se regresira prema izvođačima. Istovremeno, krivičnopravnim delom se bave članovi koji su tome vični, Savo Đurđić dosta piše o tome, a ekonomisti se bave raznim vidovima zloupotreba u kojima je višak novca završio kod izvođača, bez dovoljnog ili ikakvog pravnog osnova, zbog čega se i vodi postupak u TOK-u.
