Nijedno društvo ne počinje da propada onda kada osiromaši. Propada onda kada građani počnu da veruju da je strah razumniji izbor od slobode, da je ćutanje sigurnije od istine i da je poniženje prihvatljiva cena opstanka. Institucije tada više ne služe da štite građane, već da upravljaju njihovom neizvesnošću. Mediji više ne informišu, već oblikuju granice dozvoljenog mišljenja. Pravosuđe više ne uliva poverenje, već proizvodi sumnju. Tako nastaje društvo u kojem se ljudi ne pokoravaju zato što veruju vlasti, već zato što se plaše posledica neposlušnosti.
Postoji razlika između bede koja je posledica nesreće i bede koja je posledica političkih i društvenih odluka. Prva može biti neizbežna; druga je rezultat načina na koji je društvo uređeno. Beda koja postoji uprkos naporima da se reši jeste nesreća; beda koja se održava jer nekome koristi jeste politika
Ako ni najviši nivoi obrazovanja, različita profesionalna iskustva i dokazani rad ne predstavljaju dovoljnu garanciju za profesionalnu sigurnost, dostojanstven rad i društveno priznanje, onda se više ne može govoriti o pojedinačnom neuspehu. Reč je o sistemu koji ne uspeva da prepozna, zadrži i vrednuje znanje, iskustvo i profesionalni integritet. U takvom poretku neizvesnost prestaje da bude izuzetak i postaje osnovni mehanizam upravljanja, jednostavniji i jeftiniji od izgradnje institucija koje počivaju na stručnosti, odgovornosti i meritokratskim principima. Ovaj obrazac pogađa svakoga, bez obzira na to koliko je, naizgled, zaklonjen sopstvenim radom i uspehom. Privatnik koji posluje po zakonu odjednom dočekuje niz inspekcija; profesor koji ispunjava sve stručne uslove ostaje bez zvanja; novinar koji ne pristaje na autocenzuru ostaje bez angažmana. U svakom od ovih slučajeva stručnost i zakonitost pokazuju se kao nedovoljna zaštita, jer sistem uvek ostavlja prostor da nekoga, kada zatreba, kazni. Upravo se u toj tački ukrštaju sve niti ovog teksta.
Postoji razlika između bede koja je posledica nesreće i bede koja je posledica političkih i društvenih odluka. Prva može biti neizbežna; druga je rezultat načina na koji je društvo uređeno. Beda koja postoji uprkos naporima da se reši jeste nesreća; beda koja se održava jer nekome koristi jeste politika. Nepodnošljivo nije siromaštvo samo po sebi, ono je, nažalost, postojalo u svakom vremenu i u svakom društvu. Nepodnošljivo postaje onda kada se siromaštvo više ne posmatra kao problem koji treba rešavati, već kao stanje koje omogućava lakše upravljanje ljudima. Društvo u kojem veliki broj građana živi na samoj ivici egzistencije stvara ambijent u kojem strah od gubitka posla, prihoda ili osnovne sigurnosti postaje moćno sredstvo društvene kontrole. U takvom sistemu obespravljeni građanin nije slučajna posledica, već predvidljiv ishod načina na koji je poredak uspostavljen.
Kada se glas uopšte može kupiti za cenu jedne vreće osnovnih životnih namirnica, tada nije ugrožen samo izborni proces, dovedena je u pitanje sama ideja građanina kao slobodnog političkog subjekta. Čovek koji pristaje da svoj glas zameni za jednokratnu materijalnu pomoć u velikom broju slučajeva to ne čini iz pohlepe, već iz egzistencijalne nužde, na šta ukazuju i istraživanja domaćih organizacija koje prate izborne nepravilnosti. Upravo u toj nuždi nalazi se najteža optužnica: ne protiv pojedinca koji pokušava da preživi, već protiv sistema koji ga je doveo u položaj da je političko pravo postalo poslednje što još može da unovči.
Onaj isti sistem koji nuždom kupuje glasove, nuždom oduzima građanima i pravo da poveruju da institucije rade svoj posao. Ako je jedan događaj ogolio slabosti institucionalnog sistema u Srbiji, onda je to urušavanje nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu, u kojem je život izgubilo šesnaest osoba. Pored ljudske tragedije, javnost je gotovo dve godine pratila višestruko osporavan tok krivičnog postupka. Optužnica je više puta bila predmet sudskog preispitivanja, a tek nakon žalbe Višeg javnog tužilaštva Apelacioni sud u Novom Sadu je potvrdio optužnicu protiv svih trinaest okrivljenih, čime su stvoreni uslovi za početak suđenja. Ono što je posebno uznemirilo javnost nije bila samo dužina postupka, već i sumnja da različite kategorije okrivljenih uživaju različit institucionalni tretman. O tome su pisali brojni istraživački mediji i govorili pravni stručnjaci, ukazujući na potrebu da sudska praksa bude jednaka prema svim građanima, bez obzira na njihov politički ili društveni položaj. Jer vladavina prava postoji samo onda kada je pravda jednako dostupna i jednako stroga prema svima. U suprotnom, sud više ne predstavlja ograničenje političke moći, već rizikuje da bude doživljen kao njen odraz.
Kada društvo prihvati da je ponižavanje pojedinca normalan instrument političke borbe, tada se krug zatvara, a čovek u njegovom središtu ne gubi prvenstveno materijalnu sigurnost, već ono što je temelj svakog demokratskog društva – svoje dostojanstvo
Slična vrsta neizvesnosti obeležila je i takozvanu aferu „zvučni top“. Petnaest meseci kasnije, javnost i dalje nema jedinstven i proverljiv odgovor na pitanje šta se te večeri zaista dogodilo. Dok su pojedine nezavisne forenzičke analize ocenile da deo dostupnih audio i video-snimaka pokazuje karakteristike dejstva akustičnog uređaja, državni organi odbacivali su tvrdnje o njegovoj upotrebi. U junu je Više javno tužilaštvo saopštilo da u okviru predistražnog postupka ispituje sumnje da je čitav događaj predstavljao unapred pripremljenu simulaciju. U tome se, uostalom, i sama mogu osloniti na neposredno iskustvo: te večeri nalazila sam se među okupljenim građanima. Nisam bila deo bilo kakve „simulacije“, niti sam svedočila bilo čemu što bi ukazivalo da je događaj unapred režiran. Sama najava istrage o simulaciji, praćena potom ćutanjem, samo je produžila isti obrazac neizvesnosti. Upravo zato, kao neposredni svedok, smatram da je odgovornost institucija bila da javnosti pruže brz, jasan i proverljiv odgovor zasnovan na činjenicama. Bez obzira na to koje će tumačenje na kraju biti potvrđeno ili opovrgnuto, sama činjenica da građani ni posle petnaest meseci nisu dobili opšteprihvaćen odgovor predstavlja simptom istog problema o kojem ovaj tekst govori: kada institucije prestanu da budu izvor pouzdanih činjenica, prostor ispunjavaju sumnja, neizvesnost i strah. Ovo nije izolovan slučaj, već obrazac koji smo prihvatili.
Prihvatili smo da infrastrukturni propusti imaju tragične posledice. Prihvatili smo da regulatorne institucije ne rade svoj posao. Prihvatili smo da privatni razgovori završavaju u medijima bez ikakvog obrazloženja. Prihvatili smo da se neistomišljenici nazivaju izdajnicima, stranim plaćenicima, „ustašama“ ili „teroristima“. Najopasnije je što se sve predstavlja kao cena očuvanja stabilnosti. Kada društvo prihvati da je ponižavanje pojedinca normalan instrument političke borbe, tada se krug zatvara, a čovek u njegovom središtu ne gubi prvenstveno materijalnu sigurnost, već ono što je temelj svakog demokratskog društva – svoje dostojanstvo.
O vrednosti jednog društva ne sudi se po njegovom bruto domaćem proizvodu, broju milijardera ili veličini infrastrukturnih projekata. Ona se meri time da li najsiromašniji građanin može da odbije poniženje, a da zbog toga ne ostane bez sredstava za život, i da li najobrazovaniji može da izgovori istinu, a da zbog toga ne izgubi svoje mesto u društvu. Ako je odgovor na oba pitanja odričan, onda problem nije u građanima. Problem je u poretku koji je strah pretvorio u način upravljanja, a neizvesnost u jedno od svojih najefikasnijih političkih sredstava. Jer kada strah prestane da bude prolazna reakcija na opasnost i postane trajno stanje u kojem ljudi žive, on ne ugrožava samo njihovu sigurnost, već najdublje narušava njihovo dostojanstvo – sposobnost da čovek stoji uspravno, da bira, da govori i da odbije ono što ga ponižava. Menjale su se vlasti, režimi i ideologije, ali je ostajala potreba ljudi za slobodom, dostojanstvom i pravdom. Dostojanstvo nije privilegija koju država poklanja građanima; ono je granica ispod koje nijedno društvo ne bi smelo da pristane da živi. Izbori će, na kraju, pokazati koliko nas je strah već lišio te granice, a koliko nas je ostalo da stoji uspravno.
