Bila jednom jedna zemlja a u njoj kulturna scena, sa svim svojim usponima i padovima. U ovo doba godine, letnje manifestacije bi već bile pri kraju, a kulturna javnost bi se užurbano pripremala za novu sezonu. Sve bi bilo u znaku predstojećih predstava, filmova i festivala, muzičkih događaja, Sajma knjiga, Oktobarskog salona i novih izložbi… Bila jednom, ne tako davno. Sada, umesto radovanja sezoni, svedoci smo opšteg haosa, nikad izrazitije polarizacije i ruiniranja svega što u osnovi sadrži estetski kriterijum. Kulturna javnost kao da samo čeka da vidi šta će od nje uopšte preteći.
Bilo je ovo prvo leto bez Egzita posle 25 godina. Petrovaradinska tvrđava ostala je gluva za muzičare iz zemlje i sveta, jer je organizatorima finansiranje uskraćeno zbog podrške studentskim protestima. Bitef postoji, ali kao da ga nema: septembarsko izdanje, koje je trebalo da bude jedan od prvih velikih znakova sezone, suočilo se s nizom otkazivanja i povlačenja umetnika, te svi nestrpljivo čekaju da vide šta će ostati od ambiciozno najavljenog programa. Festa će biti, potvrđeno je početkom sedmice, i to posle dve i po godine, prvi put u oktobarskom terminu. A u istom oktobru, planiranom za veliku bijenalnu izložbu, Oktobarski salon je doveden u pitanje. Martovski festival suočio se sa smenom rukovodstva koje je dve godine čekalo da se festival uopšte dogodi, a onda novom rukovodstvu nije bilo nimalo blam da čak dva izdanja festivala u čijem je imenu „mart“ zakažu za septembar, što je iniciralo autore, koji se nisu složili s ovakvim uslovima, da povuku svoje davno selektovane filmove, te su mnogi svoj protest i javno publikovali.
Dok je Van Dam u Nišu mogao da priča šta je hteo, u Herceg Novom, na otvaranju tamošnjeg festivala, glumac Dragan Mićanović nije mogao da pročita svoj govor o slobodi, odgovornosti i političkim prilikama u Srbiji, jer je crnogorsko Ministarstvo kulture odlučilo da otvaranje tog festivala nije mesto za političke poruke, zbog čega se glumac povukao i bez pompe vratio kući
I kao da sve to nije dovoljno, minulu nedelju, umesto jednog tradicionalnog događaja s dugom tradicijom posvećenog glumcima, obeležila su čak dva konceptualno istorodna a u svakom drugom pogledu opozitna festivala u Nišu – jedan u organizaciji vlasti s krajnje upitnim repertoarom i ishodom, i drugi koji su organizovali glumci, a čiji su naslovi bili daleko relevantniji. Prvi je imao Žan-Kloda van Dama, drugi se odigrao zahvaljujući agregatu za struju. Prvi je bio spektakl kako ga vidi lokalna uprava, drugi emotivni napor da se sačuva ono što je od Filmskih susreta ostalo. Van Dam se zahvalio „mister Pinku“ i predsedniku što su ga pozvali na „šezdesetogodišnjicu“ festivala, iako manifestacija koju je otvorio uopšte nema tu istoriju. S druge strane, glumica Tanja Bošković je primila nagradu „Pavle Vuisić“, koju prvi put nije podržalo Ministarstvo kulture.
I dok je Van Dam u Nišu mogao da priča šta je hteo, u Herceg Novom, na otvaranju tamošnjeg festivala, glumac Dragan Mićanović nije mogao da pročita svoj govor o slobodi, odgovornosti i političkim prilikama u Srbiji, jer je crnogorsko Ministarstvo kulture odlučilo da otvaranje tog festivala nije mesto za političke poruke, zbog čega se glumac povukao i bez pompe vratio kući. Medijski haos nastao je par dana kasnije, kada se za to saznalo.
I možda su baš te dve slike iz Niša i Herceg Novog prava paradigma naše stvarnosti: dok filmski batinaš može da govori, jedan umetnik ne može! Batinaš je dobio mikrofon, glumac je dobio zabranu i tiho se povukao u osamu. Batinaš je poželjan gost, umetnik nepoželjan govornik. Tako Univerzalni vojnik više nije filmski junak kakvog smo voleli, već metafora koja je s filmskog platna sišla u našu stvarnost i stigla do vrha. A taj isti vrh nam, slikajući se s akcionom zvezdom, suptilno poručuje da živimo vreme batinaša u kome se govori u komandama, sprovodi disciplina, uništavaju neprijatelji i gaji lojalnost. Prostor za umetnost, preispitivanje i slobodu sve je manji. Ostaje samo pitanje granica naše izdržljivosti sve dok mirno sedimo i slušamo našeg Univerzalnog vojnika koji nas i dalje uverava da je sve ovo – kultura.
