U visoko ceremonijalnom svetu britanske parlamentarne politike, najveća opoziciona partija u svakom sazivu Donjeg doma nosi formalno (i pomalo montipajtonovski zvučeće) zvanje „Najlojalnije opozicije njegovog/njenog veličanstva“. U sve brutalnijem svetu turskog sultanističkog apsolutizma, sada je izgleda nastupio trenutak da najlojalniju opoziciju njegovog veličanstva dobije i Redžep Tajip Erdogan.
Presudom apelacionog suda u Ankari zbog navodnih neregularnosti poništeni su rezultati glasanja za izbor rukovodstva najjače opozicione stranke, kemalističke Republikanske narodne partije (CHP), na kongresu održanom još 2023; te naloženo reinstaliranje onog pređašnjeg, predvođenog nemuštim veteranom i večitim izbornim gubitnikom Kemalom Kiličdarogluom. Prethodno je niža sudska instanca odbacila navode da je proces izbora novih stranačkih čelnika uključivao kupovinu glasova, ali je sada ta presuda opovrgnuta.
Gotovo istovremeno kad i novi udar na CHP usledila je objava da je Erdogan naložio zatvaranje istanbulskog liberalnog Bilgi univerziteta
Nakon utamničenja Ekrema Imamoglua, gradonačelnika Istanbula koga je CHP svejedno izabrala za svog predsedničkog kandidata na narednim izborima, te sad već dvogodišnje kampanje hapšenja stotina pripadnika i zvaničnika stranke – najčešće na osnovu dubioznih optužbi za korupciju i(li) zloupotrebu položaja – ovo je novi frontalni udar na jedinu političku snagu koja stoji na putu poodmakloj transformaciji Turske iz izborne autokratije u neki još crnji hibridni režim. Tri dana posle objavljivanja presude, usledio je i nasilni upad oklopljenih pripadnika policije u prestoničko sedište CHP s ciljem da se iz njega izbace članovi stranke koji su se tamo iz revolta zabarikadirali: delovalo je to kao prva demonstracija kako će ubuduće u Turskoj izgledati aktivno bavljenje politikom za Erdoganove protivnike. A usred tih dešavanja usledila je i objava da je Erdogan naložio zatvaranje istanbulskog liberalnog Bilgi univerziteta (u privatnom vlasništvu), koji pohađa 22.000 domaćih i stranih studenata; to je izazvalo zasebne proteste na koje je vladar takođe odgovorio slanjem teško opremljene policije.
„Pod napadom smo“, konstatovao je očigledno Ozgur Ozel, lider CHP kome se pripisuje veliki deo zasluga za to što se partija – nakon što se rešila kompromitovanog i iznad svega nesposobnog Kiličdaroglua, koji ju je ranije te 2023. poslednji put vodio do još jednog izbornog neuspeha – opet podigla na noge i konsolidovala. Jedan od retkih među istaknutijim figurama u CHP koji se još nije našao na udaru Erdoganovog pravosuđa, Ozel je istog dana predvodio protestni marš pristalica do nacionalnog parlamenta, gde će odsad predvoditi poslaničku grupu stranke; a najavio je i skoro održavanje novog partijskog kongresa. Ali sa stanovišta države odluka o tome više nije na njemu i njegovim kolegama, već na podobnom Kiličdarogluu i onima koji budu stali uz njega – u očima pristalica CHP, razumljivo, momentalno proglašenima za izdajnike.
U međuvremenu, podjarmljeni državni aparat odrađuje svoj deo posla. Žalba koju je CHP podnela Vrhovnom izbornom savetu – nadležnom ne samo za izbore u organizaciji države, nego i za one unutarstranačke – već narednog dana je odbačena; stranka je žalbu podnela i Vrhovnom apelacionom sudu, ali nema razloga da se veruje da će on prelomiti drugačije.
Nema više nikakve dileme – ako je i postojala – da Erdogan namerava da na vlasti ostane doživotno. Još samo da smisli kako da ne umre
Čemu ovaj „pravosudni puč“, kako je Ozel okvalifikovao odluku suda? Nije li Erdogan već u dovoljnoj meri potčinio tursku državu i društvo? Pa, za početak, autokratama s diktatorskim aspiracijama nikad ništa nije dovoljno, naročito sve dok i dalje dopuštaju održavanje izbora. Ali glavni razlog, po široko rasprostranjenom uverenju, jeste to što Tursku 2028. čekaju parlamentarni i predsednički izbori (aktuelno ustavnopravno ustrojstvo predviđa njihovo istovremeno održavanje), a Erdogan više nema pravo ponovnog kandidovanja za šefa države, osim – a osim je ovde reč od kapitalnog značaja – u slučaju da njihovo održavanje bude pomereno unapred. Zašto? Zato što se u toj varijanti legalističkim akrobacijama ustavne odredbe koje ovu oblast regulišu mogu interpretirati tako da, ako predsednik tekući mandat nije odradio do kraja, onda ipak ima pravo na novu kandidaturu.
Nema više apsolutno nikakve dileme – ako je i postojala – da 72-godišnji Erdogan radi na tome da na vlasti ostane doživotno. Još samo da smisli kako da ne umre.
