Ranih pedesetih godina prošlog veka, grupa uglednih moskovskih doktora, uglavnom jevrejskog porekla, optužena je da je po nalogu Zapada kovala zaveru za likvidaciju sovjetskih lidera. Optuženi su otpušteni, uhapšeni i mučeni. Ali nakon što je Josif Staljin 1953. umro, Lavrentij Berija – jedan od najdugovečnijih šefova Staljinove tajne policije, koji je od 1938. do 1945. bio na čelu Narodnog komesarijata za unutrašnje poslove (NKVD) i proveo decenije šaljući ljude u gulage – izdao je nalog za obustavljanje istrage. Ispostavilo se da su tajne službe fabrikovale čitavu aferu.
Danas Kremlj sledi smernice iz istog priručnika. Dok je zakon o stranim agentima iz 2012. inicijalno primenjivan na organizacije finansirane iz inostranstva, njegov doseg dramatično je proširen nakon početka sveobuhvatne invazije na Ukrajinu 2022, pa se etiketa „stranog agenta“ lepi svakome ko vlastima nije po volji.
Rusi su dovoljno dugo živeli pod tiranijom da znaju šta znači biti prepušten nemilosti snaga bezbednosti koje ne prezaju ni od čega. Čak i suptilan otpor dovoljan je da izazove gnev onih koji u njemu sede – i rezultira još intenzivnijom represijom
Ova oznaka podrazumeva niz kaznenih mera: od zabrane obavljanja javnih funkcija ili zapošljavanja u delatnostima koje se finansiraju iz budžeta (poput obrazovanja), do obaveze stavljanja naznaka o tome na profile na društvenim mrežama. A u julu je Duma odobrila mere za oduzimanje ključnih građanskih prava – uključujući i pristup bankovnim računima i konzularnim uslugama poput produženja pasoša – Rusima koji žive u inostranstvu a u zemlji se suočavaju s progonom zbog političkih „prekršaja“, u kakve spada i nepridržavanje zakonu o stranim agentima. Predsedavajući Dume Vječeslav Volodin je one pogođene ovim merama nazvao „degenericima i izdajnicima domovine“. Njegov izbor reči mnogo govori: ne disidenti, nego „degenerici“.
Otprilike u isto vreme, Ministarstvo pravde je na svom sajtu otvorilo novi odeljak s dugim spiskom navodnih antidržavnih zavera, od 16. veka naovamo, na taj način čitavu rusku istoriju prikazujući kao jedno kontinuirano opsadno stanje usled nasrtaja stranih neprijatelja. Tu je pobrojano i više od 1.200 osoba koje trenutno imaju status stranih agenata, zajedno s njihovim fotografijama i opisom prekršaja koje su počinili (ovo uključuje i mene). Taj potez otklanja svaku nedoumicu oko toga kakvu poruku vlasti žele da pošalju onima proglašenima za strane agente.
Etiketa stranog agenta samo je jedan od načina na koje režim predsednika Vladimira Putina guši svaku neposlušnost. U Rusiji se trenutno preko 5.600 ljudi – a verovatno i mnogo više njih – suočava s politički motivisanim sudskim progonom, u poređenju s manje od 5.000 nakon Staljinove smrti. (Ta brojka nastavila je da opada nakon što je Nikita Hruščov održao „tajni govor“ u kome je osudio Staljinov kult ličnosti.) Putinova kampanja represije počinje da nalikuje periodu Velikog terora iz 1937.
Da budemo načisto, ima mnogih aspekata staljinizma za kojima Putin još nije posegao, počevši od razmera sistema gulaga. Ali u po jednom osnovu putinizam je i gori. Koliko god da je Lenjinova vizija radničkog raja pod Staljinom postala izopačena, ona je ostala deo temelja na kome je počivao sovjetski sistem. Danas nema nikakve ideologije, nikakvog grandioznog projekta. Postoji samo jedan čovek i njegov bezbednosni aparat, fokusirani na to da osiguraju večni ostanak na vlasti.
Ruski pisac Vladimir Sorokin je video šta se sprema. U romanu Dan opričnika iz 2006. opisuje bezobzirno, nasilno i dekadentno postupanje jednog državnog silnika u nekoj novoj verziji carističke, totalitarne Rusije, nalik onoj koju prizivaju nacionalisti poput političkog filozofa Aleksandra Dugina. Dve decenije kasnije – budući da su u međuvremenu Putinove tajne službe obrisale prašinu sa NKVD-ovih priručnika (ne KGB-ovih: KGB je nakon Staljinove smrti u poređenju s NKVD-om bio blaži) – ova knjiga se čita pre kao nefikcijsko delo nego kao satira.
Jedan stariji književni rad nudi dodatni uvid u modernu Rusiju. U Psećem srcu Mihaila Bulgakova, napisanom 1925, briljantni hirurg Filip Filipovič Preobraženski psa lutalicu pretvara u sirovog, agresivnog proletera Šarikova. Rusija je otad proizvela mnoštvo obrazovanih, sposobnih profesionalaca nalik Preobraženskom. Ali danas u sve većoj meri bira da se ponaša kao Šarikov.
Dmitrij Medvedev, svojevremeno donekle liberalni predsednik Rusije (2008-2012), veliča Kremlj i na društvenim mrežama bljuje vulgarne uvrede na račun „neprijatelja“. Ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov, nekada oličenje nepokolebljivog profesionalizma, sada o diplomatskim odnosima govori kao o mafijaškim nagodbama, pribegavajući kolokvijalnim izrazima poput „Пацан сказал – пацан сделал“ („što je tip rekao, to je i uradio“). Kultura gulaga – u kojoj su „čuvari“ suprotstavljeni „čuvanima“, a ko god se pobuni biva ućutkan, ponižen i kažnjen – podstiče ljude da se upuste u ovu trku ka dnu.
Ne bi ipak trebalo pretpostaviti kako se čitavo rusko društvo potčinilo putinizmu. Za početak, Putinov pozitivni rejting opada. Iako postoji granica do koje se on može spustiti – Fondacija za javno mnjenje, pod kontrolom Kremlja, u julu je saopštila da iznosi 66 odsto, da bi ga već sledeće sedmice poslušnički podigla na 70 procenata – signal koji ovo predstavlja jasan je. I Levada centar objavio je da je udeo Rusa koji odobravaju Putinove postupke ove godine pao sa 86 na 74 odsto.
Povrh toga, primera prikrivenog izražavanja protesta ima posvuda. Jedan trgovac je tako za jednu promociju proizvoda radnju dekorisao balonima u žutoj i plavoj boji ukrajinske zastave; jedna knjižara prodaje cegere na kojima piše 1984, kao da je u pitanju tek literaturom inspirisani aksesoar; jedno pozorište na scenu postavlja antistaljinističke komade, poput Zmaja Jevgenija Švarca.
Istina, nema masovnog dizanja glasa protiv rata u Ukrajini – uprkos tome što ukrajinski dronovi pogađaju ciljeve duboko unutar ruske teritorije – a kamoli protiv Putinovog režima. Ali su Rusi dovoljno dugo živeli pod tiranijom da znaju šta znači biti prepušten nemilosti snaga bezbednosti koje ne prezaju ni od čega kako bi zadržale kontrolu. Čak i suptilan otpor zahtevima Kremlja za totalno potčinjavanje dovoljan je da izazove gnev onih koji u njemu sede – i rezultira još intenzivnijom represijom.
U Rusiji se trenutno preko 5.600 ljudi – a verovatno i mnogo više njih – suočava s politički motivisanim sudskim progonom, u poređenju s manje od 5.000 nakon Staljinove smrti
U krajnjoj liniji, moguće je da je jedini spas od putinizma isti onaj koji je doneo spas od staljinizma: liderov odlazak sa scene. Mnogi Rusi se nadaju da će se u tom trenutku pojaviti neka ličnost poput Hruščova koja će osuditi najgore aspekte onog što je tom trenutku prethodilo. Ali bi Rusija isto tako mogla da završi i s nekim novim Berijom, direktno odgovornim za mnoge od zločina počinjenih u ime režima.
U takvom scenariju, Rusi moraju da obezbede situaciju u kojoj su granice totalitarne kontrole nepovredive. Samo u tom slučaju će novi lider imati motivaciju da demontira sisteme represije kakvi su sada na snazi – kao što je Berija, u kratkom periodu između Staljinove smrti i njegovog vlastitog sunovrata, počeo s demontažom sistema gulaga koji je čitavog života gradio.
Copyright: Project Syndicate, 2026.
