Populizam, kao i njegov tradicionalni antipod elitizam, nipošto ne predstavlja novu pojavu. Kao što se protokom vremena korumpira politička elita ukoliko izostane njena zamena, tako i podilaženje masama jeste jedan od prastarih instrumenata političkog delovanja. Niti je elita nepogrešiva, što se ne odnosi samo na političku, niti mase poseduju ispravan odgovor na složena pitanja od istorijskog značaja. Utoliko je predstavnička demokratija najpoželjniji sistem, budući da agregira interese različitih društvenih grupa, ali to čini putem organizacija sa rukovodstvom koje ume da pretoči ukrštane interese u konkretne politike. Dati sistem takođe obezbeđuje regulisanu smenu vlasti, podjednako zato da bi osvežio redove elite, predupredio revoluciju, i kako bi najvažniji interesi bili adekvatno predstavljeni.
Bez odgovora sistemskih partija
Populisti u konsolidovanim demokratijama ekonomski razvijene Zapadne Evrope nisu iskusili veliki uspeh u periodu Hladnog rata, pa sve do globalne ekonomske krize 2008. godine. Razloga za takav nepovoljan ishod po populiste je bilo mnogo. Jedan od njih je jasna ideološka polarizacija na levicu i desnicu, gde su se desni i levi radikali neprestano sukobljavali dok su partije centra nudile stabilnost i razvoj. Savremeni populisti su znatno manje ideološki profilisani, oni su u stanju da mešaju desničarske narative o etnički čistoj naciji, levičarske postulate o socijalnoj pravdi, kao i da preotmu zelene teme po pitanju zaštite životne sredine. Ideološka rigidnost je stvar 20. veka, u našem stoleću, najviše plodova ubiraju oni koji umeju da upakuju sva goruća pitanja u najbleštaviji omot.
Žordan Bardela u Francuskoj je znatno ozbiljniji političar od Najdžela Faraža u Britaniji. Njegova pobeda ne bi značila kraj evropskog projekta, ali bi ga vrlo verovatno pomerila znatno udesno
Problem je u ljudskoj prirodi, koliko u informisanosti. Naime, većina ljudi je sklona kratkoročnom zadovoljstvu nasuprot maksimizaciji koristi do čega dolazi tek na duže staze. Data opservacija ide podruku sa nenaklonjenošću ka razmišljanju drugog reda, to jest sagledavanju dugoročnih posledica odluka koje pravimo u aktuelnom vremenu. Primera radi, populistička mera deportacije migranata i zatvaranja granica može delovati primamljivo ukoliko se predstavi kroz melanholično vraćanje pređašnjem načinu života, izgledu ulica i grada, smanjenju stope kriminala.
Međutim, dugoročne posledice su rast cena usluga i proizvoda, usporavanje ekonomskog i tehnološkog rasta, produbljivanje demografske krize. Isto je i sa regulacijom zakupnine, jednim od omiljenih narativa levog populizma. Neposredna posledica je ograničenje kirije, što na prvi pogled deluje savršeno, dugoročna posledica je disfunkcionalnost tržišta nekretnina i građevinske industrije, što naposletku vodi u smanjenje broja dostupnih stanova za iznajmljivanje.
Savremeni populisti su manje ideološki profilisani, oni su u stanju da mešaju desničarske narative o etnički čistoj naciji, levičarske postulate o socijalnoj pravdi i da preotmu zelene teme po pitanju zaštite životne sredine. Zato i jesu opasno primamljivi biračima
Ipak, za populizam najveću odgovornost ne snose umešni populisti, već neodgovarajući odgovor na objektivne probleme od strane sistemskih partija. Ukoliko jedno društvo na masovnom nivou doživljava imigraciju kao problem, to znači da ona nije kontrolisana kako treba. Ako je pak problem u nedostatku ili previsokoj ceni nekretnina, onda je tržište obremenjeno prevelikim nivoom urbanističke regulacije. Često i same sistemske partije popuštaju pred zahtevima uticajnijih društvenih grupa na populistički način, to se jasno može videti na zapadnom delu Evrope na primeru penzionera i farmera. Štaviše, kako popularnost populista raste, sistemske partije različitog ideološkog usmerenja primorane su da stupaju u koalicije u kojima međusobno blokiraju jedni druge. Nigde ova negativna pojava ne dolazi u većoj meri do izražaja nego u Nemačkoj. Razume se da neuspesi sistemskih partija pothranjuju antisistemske, kao što to čine posledice ekonomskih kriza i ratova.
Opasnost zvana AfD
U staroj Evropi populisti su pred vratima u tri najuticajnije države – Velikoj Britaniji, Francuskoj i Nemačkoj. Iako je reč o postbregzitovskoj Britaniji, ona je i dalje važan deo bezbednosne strukture čitavog kontinenta, te bi izgledan dolazak populista na vlast u toj državi svejedno mogao da utiče na ostatak Evrope. Međutim, termin populistički, podjednako koliko i sistemski, zapravo predstavlja generalizaciju. Ukoliko načinimo uporedni prikaz Reformista u Ujedinjenom Kraljevstvu, Alternative za Nemačku u istoimenoj državi, te Nacionalnog okupljanja (bivši Nacionalni front) u Francuskoj, videćemo da se navedene političke opcije međusobno razlikuju po mnogim bitnim pitanjima – od stava prema EU, NATO i Rusiji do odgovora na unutrašnja pitanja. U neformalnom smislu, razlikuju se i po ozbiljnosti svojih lidera i stepenu pragmatizma.
Ideološki, sve tri partije se međusobno razlikuju, bez obzira na to što mogu biti svrstane u opštu grupu desnih populista. Reformisti u Britaniji predstavljaju u velikoj meri kopiju trampovštine, sa sve cirkuskim pristupom medijskoj propagandi, što imponuje sličnom tipu ljudi koji može biti pronađen i u Engleskoj. Njihova ideologija se svodi na bilo šta što prolazi u datom trenutku, trenutno je to nadrealni rasni nacionalizam. Žordan Bardela u Francuskoj je znatno ozbiljniji političar od Najdžela Faraža u Britaniji. On predstavlja desničarski etatistički tradicionalizam u okviru francuske političke kulture. Znatno manje antagonistički nastrojen prema EU nego njegove kolege u Britaniji i Nemačkoj, sa izrazitim antiameričkim stavom, ali ne i proruskim poput AfD, njegova pobeda ne bi značila kraj evropskog projekta, ali bi ga vrlo verovatno pomerila znatno udesno. Bardela uporno radi na tome da se distancira od Le Pen, koja je odavno prepoznata kao tipični ometač ujedinjene Evrope, svrstana na rusku stranu, sa sve finansijskom podrškom koja je dolazila od Kremlja. Alis Vajdel ispred AfD veoma je slična Le Penovoj, otvoreno zagovara prorusku politiku, obnavljanje trgovine sa Moskvom i njenu potpunu rehabilitaciju. Njena partija zastupa izlazak iz evrozone, a sa Trampovim pokretom deli otpor prema zapadnoj bezbednosnoj strukturi kao takvoj. Pobeda Faraža započela bi proces cenkanja sa ujedinjenom Evropom, dok bi pobeda Vajdel stavila tačku na evropski poduhvat.
Alis Vajdel, kopredsednica AfD, otvoreno zagovara prorusku politiku, obnavljanje trgovine sa Moskvom i njenu potpunu rehabilitaciju. Njena partija zastupa izlazak iz evrozone. Njena pobeda bi stavila tačku na evropski poduhvat
Ako posmatramo date tri partije po stepenu verovatnoće da dospeju na vlast u srednjoročnoj perspektivi, najbolje izglede imaju Reformisti u Britaniji, zatim francusko Nacionalno okupljanje, a na poslednjem mestu je Alternativa za Nemačku. Nije stvar isključivo u popularnosti, već i u modelu izbornog sistema. Najmanje proporcionalan sistem se nalazi u Britaniji, tamo apsolutnu većinu može imati i partija koja osvoji četvrtinu glasova na izborima. U Francuskoj, predsednik ima široka ovlašćenja, ali je dvokružni izborni sistem do sada bio najsigurnija zaštita od pobede populista. Nemačka ima takav partijski i izborni sistem da izolacija populista i dalje daje rezultate, iako državom upravljaju disfunkcionalne koalicije. U Britaniji je moguć scenario u kome nijedna partija pojedinačno neće ostvariti većinu mandata nakon sledećeg izbornog ciklusa, što će biti haotičan ishod za politički sistem u potpunosti nenaviknut na formiranje koalicija. Što se Francuske tiče, ukoliko u drugi krug uđe umereno desni kandidat protiv radikalne desnice, on će imati realne šanse da izađe iz suočavanja kao pobednik. Ako pak u drugi krug uđe kandidat radikalne levice, trijumf Nacionalnog okupljanja je osiguran. Iako na nacionalnom nivou Alternativa za Nemačku nema velike šanse da bude deo vladajuće koalicije, na regionalnom nivou, naročito u bivšoj Istočnoj Nemačkoj, ima izgleda da ili dođe na vlast, ili da bez nje ne može da bude formirana stabilna većina.
Umerena desnica na potezu
Iako je talas populizma snažan, sistemske partije i dalje imaju mogućnost da izađu iz pasivnosti i povuku radikalnije poteze koji bi doveli do sužavanja baze nezadovoljnih građana. Izbori u Britaniji i Nemačkoj su dovoljno daleko da će verovatno dotad ruski rat biti zamrznut, dok su predsednički izbori u Francuskoj iduće godine. Na umerenoj desnici je da demonstrira kompetentnost naspram desnih populista, pošto levica, i u političkom i u ekonomskom smislu, navodi vodu na populističku vodenicu.
