Teatrolog, profesor na FDU i pozorišni kritičar Ivan Medenica je u drugoj epizodi ciklusa Radar Foruma kao domaćin ugostio Vladimira Nikolića, vizuelnog umetnika i profesora na beogradskom Fakultetu likovnih umetnosti, na Odseku Novi Mediji. Neposredni povod njihovog sučeljavanja bilo je Venecijansko bijenale koje će se u italijanskom gradu održati za oko tri nedelje. Nikolić je na toj manifestaciji 2022. godine Srbiju predstavljao s radom Hod sa vodom. S druge strane, na ovogodišnjem bijenalu, našu zemlju će predstavljati Predrag Đaković, umetnik koji živi i radi u Pragu i čije delo je stručnoj javnosti, prema oceni sagovornika, u velikoj meri nepoznato. Povrh svega, za njegov izbor se saznalo bezmalo slučajno, na sajtu Ministarstva kulture, bez oglašavanja Muzeja savremene umetnosti, producenta ovogodišnjeg nastupa…
„Samo neko ko konkuriše i poznaje lavirinte sajta Ministarstva kulture mogao je da zna gde da traži rešenje o izboru Đakovića. Deluje da je sakriveno, pretpostavljam s namerom. Uloga Ministarstva bila je da izabere stručnu komisiju koja je onda trebalo da izabere najreprezentativniji projekat koji će Srbiju predstavljati na najvećoj svetskoj smotri vizuelnih umetnosti. To se nije desilo. Izabran je projekat koji uopšte nije iz polja savremene umetnosti i nije ga trebalo ni razmatrati. Uz to, u rešenju se ne pominje ni koji su projekti bili u užem izboru, što je dugogodišnji problem“, rekao je Nikolić.
Bolje bi bilo da je Selaković sebe stavio kao projekat u Veneciji nego što se odvio ovako skandalozan konkurs. Nešto kao Selaković je prisutan. Da tamo sedi u narodnoj nošnji i da mu se za tih sedam meseci umanji kazna koju treba da dobije zbog afere „Generalštab“
Vladimir Nikolić
Prema njegovim rečima, problematičan je bio i kustoski tim. Jedan član je licencirani turistički vodič u Rimu i Vatikanu, a drugi je, iako profesor u Pragu, osoba koja se uopšte ne bavi kustoskim praksama…
Lažni patriotizmi
I, dok Nikolić nije pogledao radove koji će pod indikativnim naslovom Preko golgote do vaskrsa uskoro predstavljati Srbiju, Medenica jeste. Poručuje da je reč o štafelajnom slikarstvu koje u prvi tematski plan stavlja patnju i žrtvovanje zajednice, implicirano srpskog naroda – narative koji su bili prisutni krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka.
Medenica je pitao Nikolića vidi li u Đakovićevom izboru odraz retradicionalizacije i repatrijarhalizacije koje je aktuelni ministar kulture Nikola Selaković proklamovao kao vrednosti koje zagovara.
„Obojica se sećamo kako je izgledao koljački narativ koji je zapravo bio sondiranje terena za masovne grobnice. To su lažni patriotizmi koji se završavaju krađom i ničim drugim. I ne bih u slučaju Nikole Selakovića koristio teške termine poput ’kulturna politika’. Od raspada SFRJ ovde postoje samo kadrovska politika i klijentelizam. Videli smo i dobre i loše odluke u poslednje četiri decenije. Ova o izboru Đakovića je katastrofalna, jer nećemo učestvovati u dijalogu sa svetom“, rekao je Nikolić.
Medenica je ukazao da se sličan trend može videti i u slučaju zaštite, odnosno planiranog rušenja zdanja Generalštaba.
„Jedan od argumenata za rušenje Generalštaba bio je da je reč o komunističkoj arhitekturi. Modernizam i brutalizam dobili su isključivo ideološki predznak, čime je pravdano protivpravno postupanje sa ciljem ostvarenja konkretnih privatnih interesa, interesa krupnog kapitala i investitora, i to, ni manje ni više, zeta Donalda Trampa. Vrh naše vlasti izvesno je mislio da može nešto da šibicarski ušićari“, predočio je profesor FDU.
Obojica se sećamo kako je izgledao koljački narativ koji je zapravo bio sondiranje terena za masovne grobnice. To su lažni patriotizmi koji se završavaju krađom i ničim drugim. I ne bih u slučaju Nikole Selakovića koristio teške termine poput ’kulturna politika’
Vladimir Nikolić
Nikolić smatra da je reč o udarima na celokupno kulturno nasleđe – ne samo socijalističko, nego i ono koje mu je prethodilo.
„Ljudi na vlasti se ponašaju kao varvari, čak ne ni kao okupatori. Kao ISIS-ovci koji su rušili spomenike mesopotamijske i persijske umetnosti. Mi to nemoćno gledamo više od deset godina i na delu vidimo banalnu korupciju i investitorski urbanizam. Mislim da donosioci odluka ne mogu ni da dobace do nekakvog istorijskog revizionizma. Samo da je novac u džepu, i to je to. Kolateralno, dolazi do uništenja celog našeg nasleđa. Ali bih podsetio da smo i pre Selakovića imali ministre kulture sličnih svetonazora i zaleđine, ali nismo imali ovakve skandale“, rekao je Nikolić.
Selaković kao projekat
Prema njegovima rečima, na sajtu Ministarstva, svaka vest i svaka propratna slika na poslednjih 46 stranica imala je veze s ministrom Selakovićem. Ne toliko s kulturom.
„On je gladan neke pažnje. Bolje bi bilo da je Selaković sebe stavio kao projekat u Veneciji nego što se odvio ovako skandalozan konkurs. Nešto kao Selaković je prisutan. Da tamo sedi u narodnoj nošnji i da mu se za tih sedam meseci umanji kazna koju treba da dobije zbog afere ’Generalštab’“, kaže profesor na FLU.
Modernizam i brutalizam u arhitekturi dobili su isključivo ideološki predznak, čime se pravdalo protivpravno postupanja sa ciljem ostvarenja konkretnih privatnih interesa, interesa krupnog kapitala i investitora, i to, ni manje ni više, zeta Donalda Trampa
Ivan Medenica
Prema oceni obojice sagovornika, naročito je skandalozna činjenica da su polovinu sporne komisije činile birokrate iz Selakovićevog kabineta, što ocenjuju kao „iživljavanje politike nad državnim i nacionalnim interesom“.
Medenica podseća i da su mnogi predstavnici Srbije na Bijenalu prethodnih godina ukazivali na brojne strukturne probleme koji prate izložbeni paviljon Srbije. Nikolić ukazuje da, iako sve naše državne zajednice tamo izlažu od 1938. godine, deluje da nema akumulacije iskustva, već da se svake godine čini kao da naša država Bijenale otkriva prvi put. Naročita je šteta što se naš paviljon nalazi u ikoničnom zdanju u centralnom parku Đardini.
„Naše institucije ne samo da nisu sposobne da održavaju minimum svetskih kriterijuma, već su i arogantne. Neretko se desi da čitav projekat ne može da se sprovede onako kako naši donosioci odluka misle da može, a onda se kola slome na leđima umetnika. Mnogi ljudi koji u tome učestvuju uopšte ne bi trebalo da budu tu, i to ne važi samo za odlučivanje o Veneciji. Primer MSU je slikovit. Država je prekršila sopstvene zakone kada je trebalo imenovati rukovodioca, konkurs se razvlačio, da bi na kraju imenovali v. d. direktora koja je i ranije bila rukovodilac i s kojom je bilo najviše problema“, kaže Nikolić.
Strukovna udruženja protiv države
Kada je Nikolić po povratku iz Venecije izložio organizacione probleme pred ULUS-om, još jednom se pokazalo da strukovna udruženja imaju posve mali uticaj na rad državnih institucija.
„Naša scena je mala i sirotinjska, pa onda izostaje i interes države. Nema čak prostora ni za korupciju. Naš društveni kapital je u odnosu na filmske i pozorišne radnike manji. Imali smo razgovore i tribine, na njima jesu bili ljudi iz Ministarstva, ali ishod je bio – bez ishoda“, predočava Nikolić.
Medenica dodaje da predstavljačke umetnosti, prevashodno pozorište i film, imaju nešto bolji položaj u odnosu na druge umetnosti. Primera radi, Bitef je imao solidnu podršku svog osnivača, Grada Beograda, a dobijao je sredstva i na konkursima Ministarstva kulture. Ipak, nikada nije bilo svesti da je za važnije i zahtevnije projekte bilo neophodno raditi mesecima, ako ne i godinama unapred.
„U trenutku u kojem mi nismo imali niti jednu stranicu postavljenu za katalog, štamparija u Veneciji je drugim zemljama njihove kataloge već odštampala i isporučila. U redu, nemamo novca. Verujem da je nemački paviljon više potrošio na ketering nego mi za čitav nastup. Ali onda moramo da sebi damo organizacionog lufta, da iskažemo snalažljivost i izađemo na zelenu granu. Jer, bez novca i bez pomoći i bez vremena i bez prostora je zaista teško raditi, a tako je svake godine“, predočava Nikolić.
Nakon studentsko-građanske pobune prošle godine, situacija u području likovnih umetnosti je, baš kao i ona vezana za pozorište, postala praktično neodrživa.
„Nisam čest učesnik konkursa, ali pratim aktivnosti na sceni. Konkursi se ili uopšte ne raspisuju ili mesecima kasne, iako su redovni, godišnji. Postoji konkurs za otkup umetničkih dela, koji je zaostavština socijalizma i pomoću kojeg je država pomagala umetnike. A sada se ni festivali ne održavaju. Bez karikiranja, država je umetnost ukinula“, zaključuje Nikolić.
*Ceo razgovor Ivana Medenice i Vladimira Nikolića u pedeset šestoj epizodi Radar Foruma možete pogledati u videu na vrhu teksta, a možete nas pratiti i na Jutjubu, kao i platformama Deezer, Spotify i Apple podcast. Radar Forum možete gledati i na televiziji N1.
