Nakon smene ove vlasti, ako bude sreće, imaćemo još jednu, verovatno poslednju priliku da resetujemo sistem, jer Srbija neće preživeti još jedan ovakav režim. U tom resetu jednu stvar je ključno ukrotiti – preveliku ulogu države u privredi, a samim tim i ogromnu koncentraciju moći. Ekonomski gledano, tu leži srž problema našeg društva.
Jednostavno rečeno, centralna vlast troši previše novca. Sama potrošnja ne mora nužno biti loša politika, ali u Srbiji se značajan deo tog novca ne koristi za unapređenje kvaliteta života njenih stanovnika, već za lično bogaćenje ljudi na vlasti i bliskih režimu, finansiranje političke borbe i kupovinu geopolitičkih poena.
Takva krađa odvija se kroz finansiranje projekata po cenama višestruko, neretko i deset puta višim od tržišnih, bez stvarne društvene koristi. Primeri su Nacionalni stadion, Ekspo, višestruko preslaganje kocaka na Trgu republike u kratkom vremenskom periodu… Troši se i kad se zapuštaju i ne obnavljaju bolnice, škole, i druga postojeća infrastruktura. Primera ima napretek.
Mnogi u administraciji, zaposleni po partijskoj liniji, ne rade ništa, ali u vreme izbora lepe plakate, stražare u Ćacilendu, obilaze birače, obezbeđuju „sigurne glasove“ i slično. Građani, dakle, plaćaju vlast da bi ona ostala na vlasti
To je klasična „burazerska“ ekonomija, ljudi i firme bliske vlasti se „ugrađuju“, deo novca se vraća političarima koji su poslove omogućili, i tako ukrug. To se vidi i u imovini i stilu života političara koji to nikako nisu mogli priuštiti od svojih zvaničnih plata. A krade se i direktnom proneverom državnog novca. I takvih je slučajeva u izobilju.
Građani plaćaju vlast da bi ona opstala na vlasti
Ogroman novac, takođe, odlazi na održavanje moćne izborne mašinerije. Državna administracija je prenaduvana – mnogi su stranački zaposleni, neproduktivni ili praktično ne rade ništa. Međutim, u vreme izbora, od njih se očekuje da lepe plakate, stražare u Ćacilendu, obilaze birače, obezbeđuju „sigurne glasove“ i slično. Građani, dakle, plaćaju vlast da bi ona ostala na vlasti.
Novac svih nas ide u džepove nečasnih i podlih ljudi, a ne onima kojima je novac zaista potreban. Time se rasplamsavaju korupcija i kriminal u već duboko korumpiranom društvu, a siromaštvo raste i javne usluge degradiraju
Slično važi i za pretnje uskraćivanjem socijalnih davanja pojedincima ili gubitkom poslova firmama koje zavise od države ako ne pomognu stranačkoj mašineriji. Sigurno je da se, na ovaj ili onaj način, ogroman javni novac troši na političku borbu. Kako inače mislite da se finansiraju medijske trovačnice? To je brutalno i neravnopravno traćenje novca poreskih obveznika.
Srbija je mala zemlja, i partija na vlasti je svesna da velike sile mogu imati uticaj na njen opstanak. Da bi se od toga zaštitila, vlast subvencioniše strani kapital (uz obavezno slikanje na otvaranjima fabrika) i izdaje garancije; kupuje vojnu opremu, plaća izgradnju infrastrukturnih projekata stranim firmama, često upitne cene i sumnjive isplativosti; prodaje državnu imovinu i prirodna bogatstva strancima, bez ozbiljnog razmatranja posledica po životnu sredinu i zdravlje ljudi. I sve to zarad opstanka na vlasti.
To je novac koji će svi građani neminovno platiti pre ili kasnije – kroz veće poreze, zaduživanje države, rasprodaju društvene imovine (plodne zemlje, rudnika, najboljih lokacija u gradovima, itd.) ili kroz obilno „štampanje“ novca, što dovodi do inflacije, koja opet pada na teret svih ljudi jer mogu manje da priušte većom platom. Besplatan ručak ne postoji. Možda to ne mogu svi ljudi direktno da osete na svojoj koži u ovom momentu, mada sam siguran da sve više njih to zaista i oseća. Mi kao društvo većinski siromašimo.
Sigurno je da se, na ovaj ili onaj način, ogroman javni novac troši na političku borbu. Kako inače mislite da se finansiraju medijske trovačnice? To je brutalno i neravnopravno traćenje novca poreskih obveznika
O ovome mnogi ekonomisti, ekonomski analitičari i novinari pišu godinama, i verujem da je mnogima već poznato, ali nije bilo naodmet rezimirati. Međutim, treba podsetiti i na dublje posledice. Novac svih nas ide u džepove nečasnih i podlih ljudi, a ne onima kojima je novac zaista potreban. Time se rasplamsavaju korupcija i kriminal u već duboko korumpiranom društvu, a siromaštvo raste i javne usluge degradiraju.
Nema političke slobode bez ekonomske slobode
Velika koncentracija novca u državnoj kasi značajno doprinosi koncentraciji moći, što politiku pretvara u sredstvo lične koristi relativno malog broja ljudi. Takva moć onda privlači poslušnike čiji je zadatak da tu moć serviraju i održavaju, bez ikakve opšte koristi. Ona ima kapacitet za medijski monopol i sistemske ucene, a kada se srodi s organizovanim kriminalom, posledice postaju tragične.
S tim u vezi, masovna državna potrošnja navikava ljude na zavisnost od države, na podaništvo i faktičko ropstvo. Gubi se dostojanstvo, ali i radne navike i veštine koje bi se razvijale u zdravom tržišnom sistemu. To je dugoročni i preveliki gubitak za jedno društvo.
Nema političke slobode bez ekonomske slobode! Ljudi „glasaju nogama“. Odlaze iz zemlje jer ne žele da žive u ovakvom sistemu, i to odlaze u proseku mlađi, obrazovaniji i sposobniji. Produktivnost društva opada. A nažalost, i kultura.
Nestaje potražnja za stvarnim obrazovanjem koje stvara stručne i vešte ljude. Umesto toga, traže se diplome koje služe za zaposlenje u državnom sektoru, bez obzira na stvarne sposobnosti. Negativna selekcija obesmišljava i urušava obrazovni sistem: niču „šubi-dubi“ fakulteti i „Miki Maus“ diplome, čak i na nivou doktorata. Rezultat su ekonomski zavisni ljudi koji nisu ulagali u znanja koja su konkurentna na lokalnom ali i globalnom tržištu (električari, stolari, lekari, programeri…).
Velika koncentracija novca u državnoj kasi politiku pretvara u sredstvo lične koristi relativno malog broja ljudi. Takva moć privlači poslušnike čiji je zadatak da tu moć servisiraju i održavaju, a kada se ona srodi s organizovanim kriminalom, posledice postaju tragične
Privatni sektor se guši nametima, dok se cena rada veštački podiže jer se mnogima plaća da obezbede političku premoć, a ne da učestvuju u proizvodnji usluga i dobara. Specijalne interesne grupe stvaraju monopole, ruše konkurentnost, dižu cene i ubijaju preduzetništvo i inovacije. Da ponovim, kao društvo siromašimo, ali što je još pogubnije, uništava se potencijal za bolju budućnost i ekonomski razvoj. Ovo nije, ekonomski govoreći, zdrava zemlja.
Apsolutna moć apsolutno opija i kvari
Šta je sistemsko rešenje? Tvrdim da je jedino sistemsko rešenje drastično i podrobno smanjenje državne potrošnje. Ako želimo stvarnu i korenitu promenu sistema, moramo demontirati državni potrošački aparat i vratiti domaćinsko upravljanje javnim novcem, ne preko gubera, oslikano u anegdotalnom razgovoru Laze Pačua i kralja Petra.
Nijedan političar, pozicioni ili opozicioni, danas nije voljan da tako nešto uradi. Vlast je u Srbiji, tako koncentrisana, poput Tolkinovog prstena moći – kada ga jednom poseduješ, teško ga se odričeš. Apsolutna moć apsolutno opija i kvari.
Narativ političara i pretendenata na vlast je generalno varijanta istog: „kad mi dođemo na vlast, mi ćemo to drugačije – pravednije, poštenije i efikasnije“. Čitaj: trošićemo isto. Tu priču smo već videli – i svaki put prsten odradi svoje. Neki to rade iz čistog populizma. A neki možda imaju i najbolje namere. Recimo da nikada nisu bili u politici, i nisu nužno gramzivi i loši, ali sistem zahteva da uključe druge koji to jesu.
Ljudi „glasaju nogama“. Odlaze iz zemlje jer ne žele da žive u ovakvom sistemu, i to odlaze u proseku mlađi, obrazovaniji i sposobniji. Produktivnost društva opada. A nažalost, i kultura
Dokle god je moć koncentrisana, privlačiće parazite, a ne najbolje. Ideja „mi ćemo to bolje“ je pogrešan model – Murta fazon. Kalif umesto kalifa. To nije suštinska promena, to je put popločan dobrim namerama koji vodi ka paklu. Državni aparat će da čine pa čak i isti ljudi, u novim dresovima, bez namere da seku granu na kojoj sede. I to smo već videli.
Ovo nije ideološko pitanje. Nema veze ni sa kapitalizmom, ni sa socijalizmom. Srbija danas ima nakaradan ekonomski sistem koji nema veze ni sa zdravim tržištem ni sa smislenim socijalnim politikama.
Šta da se radi
Evo nekih konkretnih predloga ekonomskih i sistemskih mera. Prvo, drastično smanjenje državne potrošnje, posebno kapitalnih projekata – ne preusmeravanje, već netrošenje. Teže se krade kada nema odakle. Mi moramo da se zapitamo da li umemo ili da li uopšte možemo da izgradimo mehanizme da odgovorno upravljamo javnim novcem. Ako ne, onda ne treba to da činimo ako ne moramo. A ako treba da ulažemo, ulažimo u ljude a ne u kapitalne projekte.
Drugo, ukidanje velike većine oblika privrednih subvencija i garancija, naročito stranom kapitalu, osim možda u nekim vrlo specifičnim i retkim slučajevima tipa projekata koji donose najsavremenije tehnologije i znanja.
Nijedan političar danas nije voljan da drastično smanji državnu potrošnju. Vlast u Srbiji je poput Tolkinovog prstena moći – kada ga jednom poseduješ, teško ga se odričeš. Apsolutna moć apsolutno opija i kvari
Treće, postepeno smanjenje zaposlenosti u državnom sektoru uz prekvalifikaciju radnika.
Četvrto, smanjenje poreskih nameta preduzećima, uz veće oporezivanje potrošnje (posebno luksuzne).
Peto, decentralizacija državne kase: prenos što je moguće većeg dela poreza i rashoda sa centralne kase na lokalni nivo (na primer osnovno obrazovanje i primarno zdravstvo). Pretpostavljam da je teže krasti na lokalnom nivou, da se jasnije vide potrebe, potrošnja novca i rezultati i da je lakše smeniti lošu lokalnu nego lošu centralnu vlast. I kao glavni argument – ne koncentriše se moć putem koncentracije novca.
Šesto, većinski ili mešoviti izborni sistem da bi smanjili potrošnju javnog novca koji se troši na političku borbu, ali uz obaveznu fiskalnu decentralizaciju, jer bez nje promena izbornog sistema neće dati željene rezultate.
Sedmo, set mera solidarnosti. Otrežnjenje će da košta, i treba kao društvo da smo tu jedni za druge. Teško je izaći iz ekonomske neslobode. Ali ako se ne otreznimo, ako se prepustimo stihiji, uradiće to ekonomska realnost za nas.
Dokle god je moć koncentrisana, privlačiće parazite, a ne najbolje. Ideja „mi ćemo to bolje“ je pogrešan model – Murta fazon. Kalif umesto kalifa. To je put popločan dobrim namerama koji vodi ka paklu. Državni aparat će da čine isti ljudi, u novim dresovima, bez namere da seku granu na kojoj sede. I to smo već videli
Ovo nisu ni razrađene, niti sveobuhvatne mere. Ovde posledice nisu sračunate. Ova politika neće uspeti bez dovođenja lopova i kriminalaca pred pravdu, i bez paralelne reforme pravosudnog sistema.
Ovo je pravac i nadam se početak razgovora sa stručnjacima i ekonomistima o povratku u normalne okvire, o konkretnim ekonomskim i institucionalnim reformama. O viziji promene sistema i održive ekonomske budućnosti.
