Kao publika i građani, navikli smo na zastrašujuću patologiju medijskog izveštavanja prorežimskih glasila, uređivačke politike zasnovane na kršenju etičkih i profesionalnih principa i svakodnevno nepoštovanje zakona. Ipak, praksa i stvarnost još nas mogu iznenaditi svojom brutalnošću i ogoljenim narušavanjem elementarnih standarda odgovornog novinarstva. Upravo to se desilo u utorak, 31. marta, prilikom ulaska pripadnika Uprave kriminalističke policije (UKP) u zgradu Rektorata Univerziteta u Beogradu, što je u višesatnom živom programu pratila televizija Informer kroz reporterska uključenja sa lica mesta i komentare iz studija.
Dezinformisanje javnosti se, ovakvom metodologijom, vrši kreiranjem opasnog narativnog okvira koji Rektorat označava kao gnezdo kriminala, studente kao ekstremiste, državnu istragu kao nuždu, a svaki otpor kao kriminalan
Kao što je mnogo puta do sada pokazao, Informer svoje izveštavanje zasniva na upotrebi neprimerenog rečnika koji podseća na atmosferu ratnog i vanrednog stanja. Informer prenosi kako su pripadnici UKP-a „upali“ u prostorije Rektorata i tamo „pronašli“ rektora Vladana Đokića u njegovoj kancelariji, implicirajući time da postoji pokušaj skrivanja, bekstva ili neke nelegalne radnje, iako video-snimak tog istog medija pokazuje rutinsku primopredaju naloga. Zaglavlja pratećih tekstova na portalu, ali i komentara u studiju, dodatno eskaliraju kroz uvrede, zlonamerne insinuacije i kriminalizujuće asocijacije bez ikakvog dokaznog osnova.
Nema zvaničnih informacija iz tužilaštva, nema prostora za reakciju institucije – iako je Univerzitet promptno izdao zvanično saopštenje, nema pravnog konteksta. Dezinformisanje javnosti se, ovakvom metodologijom, vrši kreiranjem opasnog narativnog okvira koji Rektorat označava kao gnezdo kriminala, studente kao ekstremiste, državnu istragu kao nuždu, a svaki otpor kao kriminalan. Time opasnost od uzbunjivanja javnosti i dalje eskalacije postaje sve veća, jer pro-vladin auditorijum dobija potvrdu da je Rektorat zaista kriminalna organizacija, što delegitimizuje studentski pokret i daje retroaktivno opravdanje represiji.
Informerovo izveštavanje o ulasku UKP u Rektorat još jedan je paradigmatski primer medijske aktivnosti u funkciji vlasti, mešanja činjenica sa kriminalizujućim jezikom insinuacija i utisaka, selektivnih kadrova sa imputiranim namerama i dramatizovane vizuelnosti uz odsustvo bilo kakvog kontradiktornog glasa. Informativna vrednost je minimalna, a dezinformacijski i mobilizacijski potencijal visok. Međutim, to nisu jedini problemi.
Informer kao „embedovan“ medij u državnim operacijama
Ulazak UKP u Rektorat je uživo prenošen u programu Informera, a snimak iz zgrade i susret policajaca sa rektorom prikazan je maltene u realnom vremenu. Svakako da ovde nije reč o novinarskom instinktu ili brzoj reakciji redakcije jer je jasno da za kameru koja ulazi u zgradu iza pripadnika UKP-a mora da postoji prethodni dogovor. Medijska praksa prepoznaje slučajeve kada su novinari deo vojnih jedinica koje dejstvuju u ratnim akcijama. Tzv. embedded journalism u izvornom, ratnom smislu odnosi se na „ugrađivanje“ novinara u vojne jedinice i razvijano je tokom Iračkog rata, da bi se nastavilo i kasnije. Teorija, ali i profesionalna praksa, imaju jasan stav da embedded status fundamentalno kompromituje nezavisnost jer novinar postaje deo operacije, a ne njen svedok. Razlika je ključna – svedok posmatra i procenjuje, a učesnik legitimizuje. Informer ovu logiku primenjuje na policijsku operaciju u miru, što je korak dalje i dublji problem na više nivoa.
Zakoni Srbije precizno definišu ko može biti prisutan tokom policijskih pretresa. Emitovanje snimaka prostorija ili materijala zatečenih u zgradi prilikom policijskih aktivnosti otvara pitanje lanca čuvanja dokaza i selektivnog curenja informacija u javnost pre okončanja istrage
Prisustvo kamere komercijalnog medija tokom pretresa nije simbol slobode i objektivnosti, već obesmišljavanja vladavine prava. Zakoni Srbije precizno definišu ko može biti prisutan tokom policijskih pretresa. Emitovanje snimaka prostorija ili materijala zatečenih u zgradi prilikom policijskih aktivnosti otvara pitanje lanca čuvanja dokaza i selektivnog curenja informacija u javnost pre okončanja istrage. U svim ovim aktivnostima radi se o materijalu koji može uticati na eventualne buduće sudske procese.
Snimak rektora dok mu se predaje nalog i dok se obaveštava o osnovnim elementima policijske procedure, emitovan u realnom vremenu sa komentarima poput „pronađen rektor“, funkcioniše kao javno suđenje pre svakog sudskog postupka. Bogata praksa Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu tretira medijsko linčovanje pre suđenja kao kršenje prava na fer suđenje i privatnost.
Osim ovih procesno-pravnih opasnosti, tu je i već dobro poznato spajanje države i medija. Kada je u septembru 2025. godine policija ušla u Rektorat u Novom Sadu gde se nalazila studentska redakcija Blokada INFO, skoro cela ekipa je zadržana, oduzeta im je oprema, a nekoliko novinara je privedeno. Studenti-novinari koji su snimali proteste su privođeni i oduzimana im je oprema, dok je kamera Informera bila slobodna da snima događaje u instituciji zaštićenoj univerzitetskom autonomijom, bez poziva iz same institucije, u pratnji policije.
Ova asimetrija je operacionalizacija razlike između ovlašćenih i neovlašćenih, podobnih i nepodobnih medija. Takva podela, naravno, ne postoji ni u jednom zakonu, ali postoji u praksi. Ovo je i još jedan primer da se sloboda medija u Srbiji krši ne samo zabranom, već i selektivnom privilegijom. Istini za volju, važno je reći da srpska praksa nije naročito originalna, analogije postoje u Mađarskoj, Turskoj i Rusiji u prvoj fazi medijske konsolidacije. Primeri iz ovih zemalja i njihova evolucija – ne ohrabruju.
Kao i svaki rijaliti televizijski žanr, Informer u poduhvatima kakav je bio praćenje ulaska UKP-a u zgradu Rektorata funkcioniše po principu performativne autentičnosti – sve izgleda stvarno, neposredno, bez filtera, a upravo taj privid autentičnosti maksimizuje emotivni uticaj i minimizuje kritičku distancu gledalaca
Konačno, može se reći da je Informer posebno u proteklih godinu i po dana postao ne samo privatni javni servis režima Aleksandra Vučića, već i svojevrsna rijaliti televizija specijalizovana za državne operacije. Kao i svaki rijaliti televizijski žanr, Informer u poduhvatima kakav je bio praćenje ulaska UKP-a u zgradu Rektorata funkcioniše po principu performativne autentičnosti – sve izgleda stvarno, neposredno, bez filtera, a upravo taj privid autentičnosti maksimizuje emotivni uticaj i minimizuje kritičku distancu gledalaca.
Kada se konvencije rijaliti forme primene na policijsku operaciju, dobijamo spektakl maskiran u anti-spektakl u kom „konačno vidite šta se stvarno dešava iza zatvorenih vrata“. Gledaoci čije poverenje u medija opada dobijaju sirovi snimak kao dokaz, iako je upravo taj „sirovi“ snimak režiran, unapred osmišljen i dogovoren između državnog aparata i njegovog medijskog krila.
Ovako strukturiran medijski model svoj uticaj gradi kombinacijom relevantnosti kroz ekskluzivni pristup događajima, autentičnosti rijaliti formata i otvorenim politički angažman kroz komentar događaja. Ukršteni, ova tri elementa zatvaraju klopku za gledaoca koji ne veruje propagandi – ali, veruje onome što je video vlastitim očima.
