Kada se za deceniju ili dve budemo prisećali Svetskog prvenstva 2026, osim, razume se, po šampionu, pamtićemo ga još po dvojici ljudi. Biće to selektori Engleske, Nemac Tomas Tuhel, i Francuske, Didije Dešan. A ono što je najgore po njih, sva prethodna postignuća, a nije ih malo, prekriće tragične greške koje su načinili u polufinalu ovog Mundijala. I po tome će ih fudbalska istorija beležiti.
Istorija sukoba
Ali pođimo od onog polufinala između Engleske i Argentine, koje je nosilo mnogo vanfudbalskog naboja. Ove dve selekcije, blago rečeno, netrpeljivost brižljivo neguju još od 1966. i utakmice četvrtfinala u kojoj je domaći Albion slavio sa 1:0 golom legendarnog Džefa Harsta, a ni danas nema Argentinca koji vam neće reći da je to bio čist ofsajd. Prema jednom kazivanju zahvaljujući toj utakmici uvedeni su žuti i crveni kartoni. Naime, sudija Rudolf Krejtlen je udaljio kapitena Argentine Antonija Ratina sa terena, ovaj je odbio da napusti igru, pa ga je sprovela policija. Nemački arbitar je prvo rekao da ga je kapiten Boke psovao, što je čudno jer nije govorio španski. U Buenos Ajresu tu utakmicu i dalje nazivaju „krađom veka“. Dve decenije kasnije, došla je Maradonina „Božija ruka“ i utakmica koju gaučosi i dalje smatraju revanšom za izgubljeni rat za Foklande. Netrpeljivost je povećao crveni karton Dejvidu Bekamu na šampionatu 1998. nakon teatralnog pada Dijega Simeonea.
Nije čudno što je nekolicina argentinskih igrača posle trijumfa podigla transparent sa natpisom „Foklandi su naši.“ Ovo je generacija nastala na priči o Malvinima, „Božijoj ruci“ i onom drugom Maradoninom golu koji je verovatno jedan od najmonumentalnijih ikada. I tako su i ušli u utakmicu
Kako se bližio polufinalni okršaj u Atlanti, razume se, sva ta istorija bila je prizivana, a samo podsećanje podizalo je temperaturu. Zato nije čudno što je nekolicina argentinskih igrača posle trijumfa podigla transparent sa natpisom „Foklandi su naši“. Ovo je generacija nastala na priči o Malvinima, ali i čuvenom meču na stadionu Asteka, „Božjoj ruci“ i onom drugom Maradoninom golu koji je verovatno najveći trenutak tog svetskog prvenstva i jedan od najmonumentalnijih ikada. I tako su i ušli u utakmicu.
Bunker za samoubistvo
Ali, koliko god taj naboj bio veliki, manimo se sad istorije i vratimo se duelu na Mercedes-Benc stadionu u Atlanti. Nakon prvog poluvremena u kome smo videli manje od ničega, ako izuzmemo vidljive izlive i netrpeljivosti i grubosti, drugih pedesetak i kusur minuta, verujem, biće pokazna vežba trenerskog promašaja na mnogim seminarima. Englezi su, najpre, pametno oduzeli teritoriju Argentincima, kao onomad na Foklandima, ostavljajući Mesiju i družini da se batrgaju u skučenom manevarskom prostoru. A nakon što je Entoni Gordon šunjajući se iza leđa Molini zabo nož u srce gaučosima, mnogi su pomislili da je sa „Hartsovom kletvom“ gotovo. Posle tog gola sve se crtalo za trijumf „Tri lava.“
Englezi su pametno oduzeli teritoriju Argentincima, kao onomad na Folkandima, ostavljajući Mesiju i družini da se batrgaju u skučenom manevarskom prostoru. A nakon što je Entoni Gordon zabo nož u srce gaučosima, mnogi su pomislili da je sa „Hartsovom kletvom“ gotovo. Tuhel tada odlučuje da svoju vojsku spusti u bunker sa pet igrača u zadnjoj liniji. Odluka ravna samoubistvu
Na ovom mestu vraćamo se tragičaru Tuhelu, koji gotovo pola sata pre kraja utakmice odlučuje da svoju vojsku spusti u bunker sa pet igrača u zadnjoj liniji. Odluka ravna samoubistvu. Ono što se desilo nakon toga bio je frontalni juriš gaučosa koji su čitavu utakmicu čekali taj komad brisanog prostora. Dva bleska Mesijeve genijalnosti, iako je veći deo utakmice bio „udavljen“, i jedna odsečena lopta Enca Fernandeza u suprotan ugao, produžili su šest decenija dugu patnju Albiona. Sve nakon toga, Englezi mogu da smatraju čistim poklonom, moglo je da se završi epskom sramotom, jer su južnoamerikanci promašili nekoliko čistih zicera.
Sad, zašto je trener Tuhelovog formata to uradio, saznaćemo kada bude pokušao da nemilosrdnim britanskim medijima objasni neobjašnjivo. Teško da će bilo koje biti prihvatljivo. Naročito ako se izgubi od Argentine. I kad smo već kod Argentinaca, da parafraziramo Ernestoa Sabata: „bio je to samo Tuhelov tunel“ koji mu Englezi neće oprostiti.
Pad najtalentovanijih
S druge strane, selektor Francuske Didije Dešan na utakmici protiv Španije promašio je sve što se moglo promašiti. Od sastava tima, preko taktike, do izmena. Samo on zna zašto je prednost dobio Luka Dinj, koji je skrivio penal kakav se retko viđa i u seoskim ligama, u odnosu na Tea Ernandeza, zašto je Mane Kone, vezista Rome, ostao na klupi a prednost dobio Orelijen Čuameni, koji verovatno ni sam sebi ne može da objasni otkuda u Real Madridu i zašto jedan od najboljih tehničara na svetu Rajan Šerki na ovom Mundijalu sve skupa nije dobio ni sat vremena na terenu.
Posebna vrsta umetnosti koju nam je demonstrirao Dešan je odluka da se upusti u taktičko nadmudrivanje sa selekcijom koja ima najbolji vezni red na svetu. Sve što je selektor Francuske trebalo da uradi je da pokaže svojim napadačima na koji gol napadaju
Sad, posebna vrsta umetnosti koju nam je demonstrirao Dešan je odluka da se upusti u taktičko nadmudrivanje sa selekcijom koja ima najbolji vezni red i nenadmašna je baš u tom segmentu. Posebno, ako mu napad čine fudbalske „aždaje“ poput Mbapea, Olisea, Dembelea, Barkole ili Duea… Na stranu čak i činjenica da su mu vezni red činila dva defanzivno orijentisana igrača Rabio i pomenuti Čuameni. Sve što je selektor Francuske trebalo da uradi je da pokaže svojim napadačima na koji gol napadaju. Ono što je radio u dosadašnjem delu šampionata. Ovako, umesto da Špancima priredi pakao koji su njegovi napadači mogli da zapale neverovatnim individualnim kvalitetom dozvolio je da „furija“ kontroliše ritam utakmice. A u takvoj postavci teško da ima bolje reprezentacije. Ishod je šamarčina koju je dobio od Luisa de la Fuentea.
Ovim ni na koji način ne želimo da umanjimo vrednost španske selekcije. Naprotiv, reč je o savršeno tehnički i taktički potkovanim igračima, uklopljenim u izuzetnu celinu. Ali budimo pošteni – Ojerzabal nije klasa Mbapea, niti je Baena nivo Olisea ili Dembelea. Izgleda da Dešan to jedini nije razumeo. Otuda, verovatno natalentovaniji tim u ovom veku, uz onaj Brazil iz 2002, neće videti finale.
Američka pita
Pred nama je u nedelju susret na Met Lajf stadionu koji će ili Španiju definitivno svrstati među fudbalske velesile ili Argentini omogućiti da prišije četvrtu zvezdicu iznad grba čime bi se izjednačili sa Nemcima i Italijanima i došli na korak od arhe-protivnika Brazila koji ima pet titula. Nema nikakve sumnje da će fudbalski svet, bar onaj neutralni deo, biti na strani tehnički uglancane Španije, ali ako neko može da izvede trik, uglavnom prljav, reći će mnogi, to su Argentinci. I nema sumnje da je kvalitet na strani Španaca, ali ne bi bilo prvi put da u finalu Mundijala gubi bolji. Setite se samo Puškašove Mađarske ili Krojfove Holandije…
Ni na koji način ne želimo da umanjimo vrednost španske selekcije. Naprotiv, reč je o savršeno tehnički i taktički potkovanim igračima, uklopljenim u izuzetnu celinu. Ali budimo pošteni Ojerzabal nije klasa Mbapea, niti je Baena nivo Olisea ili Dembelea. Izgleda da Dešan to jedini nije razumeo
Sve ostalo, biće vrlo „jenkijevski“. Od komercijalnog aspekta, gde će sekund reklame koštati basnoslovno, a karte na crnom tržištu dostižu cenu višu od 60.000 dolara. Poluvreme će trajati pola sata, možda i duže, jer će za tu priliku publiku uveseljavati Šakira, Madona, verovatno još neko…
Biće to „Soker Superbol“. Sa Donaldom Trampom, razume se, koji će pokušati da ukrade šou i muzičkim i fudbalskim zvezdama. Jer, to je jedna od retkih stvari koju ume da radi. Pa makar to bio skandal.
