Ni 500 dana od studentskog zahteva da se izbori raspišu nije prošlo, a Aleksandar Vučić im je „izašao u susret“. Da li to znači da je vlast uspela predizbornim mahinacijama da obezbedi siguran broj glasova za pobedu ili će ih namicati još tokom kampanje, kršeći i Ustav i sve postojeće zakone, pitanja su za Miodraga Jovanovića, profesora na Pravnom fakultetu u Beogradu i člana ProGlasa.
Stalno pomeranje roka izbora ste nazvali taktikom mrcvarenja, da li smo sada dovoljno izmrcvareni da se oni i zbilja održe?
Teško je reći šta je tačno presudilo da Vučić baš sad raspiše izbore. Nisam sklon nijednoj od pojednostavljenih verzija – da bi dalje odugovlačenje po njega bilo samo gore, kao da ni činjenica da ih je raspisao znači da ima računicu kako do većine. Više je tu različitih faktora u igri. Ne sumnjam da je u periodu dok je svoje protivnike mrcvario, Vučić uspeo da konsoliduje svoje poljuljano biračko telo. Međutim, za šta će to biti dovoljno, videćemo. Predizborne mahinacije se, nažalost, podrazumevaju, ali se čini da je na drugoj strani spremnost i organizovanost da se one svedu na što je moguće manju meru. Razmere nenormalnosti i nezakonitosti Vučićevih „izbora“ sagledaćemo u punom obimu tek kada najodgovorniji budu krivično odgovarali za ono što su normalizovali u prethodnom periodu kao prihvatljivo ponašanje. A preduslov za to je da se i u ovakvim nenormalnim uslovima izbori pobeda.
Ono što smo do sada sagledali je da je dao ime liste i kandidovao se za premijera iz predsedničke fotelje, a da su notari zaslužili da uđu u Ginisovu knjigu zbog brzine kojom su tu listu overili. Ima li tu posla za sud?
Pa evo, dovoljno je samo se prisetiti kako je Ustavni sud Hrvatske reagovao na istovetnu situaciju u kojoj se mi sada nalazimo. Taj organ je odlučio da predsednik Zoran Milanović ne može da se kandiduje za premijera kao nosilac liste SDP-a, niti za poslanika u Saboru na tamošnjim parlamentarnim izborima. Po stavu Ustavnog suda, SDP nije smeo da ga istakne kao nosioca liste, niti je on smeo da učestvuje u kampanji. Iako su hrvatski i srpski ustavni sistemi vrlo slični, ovakav scenario je u Srbiji danas nezamisliv, jer Srbija nema Ustavni sud, bar ga nema u smislu odredbe čl. 166. koja ovaj organ definiše kao „samostalan i nezavisan državni organ koji štiti ustavnost i zakonitost i ljudska i manjinska prava i slobode“.
Kada je reč o dvesta i kusur hiljada tobož datih i overenih potpisa za listu SNS, mnogi su tu besmislicu osporili matematički. Ja se evo pitam parafrazirajući Aleksandra Vučića, u izjavi nakon 15. marta – „znate li vi koliko je dvesta i kusur hiljada ljudi?“ Pogotovo kad ih niko toliko nije video, i to u informatičkoj eri, dokumentovao slikama na društvenim mrežama. Onih trista i kusur hiljada smo 15. marta i te kako videli. Oni su zalog za 25. oktobar.
Ja se evo pitam parafrazirajući Aleksandra Vučića, u izjavi nakon 15. marta – „znate li vi koliko je dvesta i kusur hiljada ljudi?“ Pogotovo kad ih niko toliko nije video, i to u informatičkoj eri. Onih trista i kusur hiljada smo 15. marta i te kako videli. Oni su zalog za 25. oktobar
Može li u zakonskom smislu da prođe glasanje u RS na način na koji su osmislili?
Naravno da je reč o nezakonitim radnjama i ljudi iz Crte su podrobno objasnili o čemu se tu radi. Vučić očito računa sa RS kao ozbiljnim resursom svojih glasova. To je deo biračkog tela koji nikada nije obuhvaćen istraživanjima, a verovatno u značajnom broju inklinira vladajućoj stranci u Srbiji. Računajući, između ostalog, i na to, ProGlas je pokrenuo kampanju mobilizacije dijaspore. Ta kampanja je, u osnovi, vrlo principijelne prirode i nastoji da ono što je Ustavom zagarantovano kao pravo naših državljana koji se u trenutku izbora nalaze izvan granica naše zemlje pretvori i u njihovo efektivno i delotvorno pravo. Naravno, naše je očekivanje da bi značajan porast broja birača u dijaspori mogao potencijalno i odlučujuće da utiče na pozitivan ishod izbora i rušenje Vučića. Održani skupovi u Nemačkoj i predstojeći u Švajcarskoj doprinose znatno višoj mobilizaciji naših sugrađana u inostranstvu. RIK je bio zatrpan zahtevima za nova biračka mesta kao i obrazloženom inicijativom Skupštine u rasejanju, pa je na predlog opozicionih članova oformljena i posebna Radna grupa za glasanje u dijaspori. To su sve ohrabrujući znaci, ali do opipljivijeg ishoda je potrebno još više upornog i organizovanog rada. Važno je da za to sada postoji sinergija i ovdašnjih aktera, ali i lokalnih aktivističkih grupa u različitim državama, kao i krovne organizacije naše dijaspore.
Zašto mislite da nisu čekali da do kraja dovedu sve što su naumili – da ugase sve medije, da najure sve profesore a ne samo Kleut i Mihića, da iz svih škola otpuste sve nastavnike koji su podržali proteste…
Čak i za njih je to previše operacija koje treba privesti kraju, a otpori su u međuvremenu narasli u svim društvenim slojevima. Negde su iznenadni događaji promenili projektovani tok stvari nabolje – kao presretnuti razgovor generalnog. direktora Telekoma; negde su prilike više išle naruku Vučićevim saučesnicima – kao na Novosadskom univerzitetu – ali na drugim mestima nije bilo pretpostavki za takav negativan scenario; negde su se njegovi lojalisti pretvorili u direktne uništitelje najuglednijih školskih institucija i njenih nastavnika – kao u Jovinoj i Petoj – a na mnogim mestima se progon nepodobnih nastavnika obavljao bez mnogo medijske pompe. Ipak, u svim ovim stvarima nije bilo linearnosti, jer je pobunjeno društvo vrlo često ustajalo u odbranu ugroženih institucija, pa su posledice znatno manje od onih o kojima je maštala SNS klika.
Vučić očito računa sa RS kao ozbiljnim resursom svojih glasova. To je deo biračkog tela koji nikada nije obuhvaćen istraživanjima, a verovatno u značajnom broju inklinira vladajućoj stranci u Srbiji
Da li je bar pravosuđe pripremljeno da podrži sve što želi SNS?
Studentske i građanske pobune su napravile jasnu vododelnicu u pravosuđu. Na jednoj strani su oni koji su puke marionete Vučićeve autokratske vlasti, a najeklatantniji primer pruža onaj koji je uzurpirao mesto šefa VJT u Beogradu. Na drugoj strani su sudije i tužioci koji su se probudili i ohrabrili da zahtevaju nepristrasan i nezavisan pravosudni aparat. Pored onih koji su to bili i ranije, a mogli su se naći u strukovnim udruženjima, a posebno u CEPRIS-u, sada su to i sudije i tužioci okupljeni u Odbrani struke. Još uvek najbrojniji deo pravosuđa čine oni koji su tihi i sklanjaju glavu u stranu, iako ih Ustav obavezuje da svoj položaj brane kao ravnopravnu granu vlasti. Nažalost, takvi čekaju politički rasplet da bi „prodisali“, iako ih ustavna pozicija zapravo obavezuje da budu poslednja brana odbrane prava građana i da na taj način zauzdavaju kapricioznu i izbahaćenu političku vlast.
Taj koji je uzurpirao mesto šefa VJT – Nenad Stefanović – nam je usred kampanje isporučio neki izveštaj o nepostojanju zvučnog topa.
Epizoda s nesumnjivom upotrebom neke vrste soničnog oružja – bio on tehnički nazvan „zvučni top“ ili nekako drugačije, potpuno je irelevantno – jedna je od najmonstruoznijih za vakta ovog autokratskog režima! I vi od početka imate potpuno sulude pokušaje da se ta dokumentovana reakcija više hiljada ljudi, koji su se potom obraćali i lekarima s različitim reakcijama, proglasi nekakvim odglumljenim performansom! U narednom koraku su usledile i pretnje krivičnim progonom svih onih koji su javno govorili o upotrebi zvučnog topa. I na samom kraju, vi dobijate ovaj „izveštaj“ VJT koji će ući u istoriju beščašća srpskog pravosuđa. Uveren sam da ćemo vrlo brzo saznati po čijem direktnom nalogu je nastao – premda je to prilično lako pretpostaviti. Taj koji mu se najviše obradovao, a koji nas je uveravao nakon novosadske tragedije da „smo sve renovirali … samo tu nadstrešnicu nismo renovirali“, sada je slavodobitno izgovorio da su „u laži kratke noge“. Da, jesu, i to će svi građani ove zemlje saznati kada se oslobodi javni servis. Neki će tada prvi put čuti i potresno svedočanstvo našeg proslavljenog odbojkaša Marka Samardžića, koji je nedavno izjavio: „Teško mi je da se, kao neko ko je nakon tog događaja imao osam udara defibliratora srca i završio na lečenju, danas predstavljam kao neko ko mora da objašnjava i opravdava ono šta mi se dogodilo. Tog 15. marta sam, kao i hiljade drugih ljudi, doživeo snažan udar nakon kojeg je moj defibrilator, pejsmejker reagovao na iznenadni skok pulsa, koji je bio preko 300 otkucaja u minuti.“ Da je uzeo u razmatranje samo iskaz tog jednog jedinog svedoka koji je 15. marta bio životno ugrožen, VJT ne bi došao do sramnog „zaključka“: „da se zdravstvene tegobe koje su građani prijavljivali zdravstvenim ustanovama nakon kritičnog događaja, ne mogu pripisati posledicama navodne upotrebe tzv. ’zvučnog topa’ ili uređaja sličnih karakteristika.“ Ali ovaj „izveštaj“ nije ni nastao da bi saopštio istinu.
Kako je na izbornu kampanju vlasti uticala Mladićeva sahrana i odgovor EU?
Srbija je pod vlašću Vučića već dugo vremena na jednom vrlo prividnom putu ka EU. Moj je utisak da taj formalni okvir našeg pridruživanja Vučiću više služi da izvlači lične političke koristi razvijajući veze sa određenim političarima i zvaničnicima. Budući da su neki od njih vrlo uticajni, to ima povratne posledice na vrlo mlake, nekad gotovo blagonaklone reakcije EU na sve što Vučić radi u Srbiji. Mladićeva sahrana jeste izazvala neke konkretne poteze, ali ćemo videti da li će Ursula fon der Lajen otkazati posetu. U svakom slučaju, Mladićeva sahrana nije Vučiću poslužila da do kraja zaigra na dobro poznatu kartu antizapadnjaštva, jer je u spoljnopolitičkom smislu – ma koliko to paradoksalno bilo – EU trenutno Vučićev najjači oslonac.
Izborno razvlašćivanje korumpiranog autokratskog režima Aleksandra Vučića predstavlja situaciju prisilne nužnosti, koja nalaže odstupanje od moralno optimalnih postupaka i posezanje za principom „manjeg zla“
Postoji li ipak mogućnost da EU ovog puta ne prizna izbore (ipak je tu puna ODHIR misija) i da se unapred pravi otklon od nje?
Da bi se tako nešto dogodilo, mi moramo biti spremni da podrobno i u realnom vremenu dokumentujemo sve najgrublje izborne nezakonitosti. I ja bih prevashodno vodio računa o tome i zalagao se za to da budemo pripravni za sve scenarije. Pokuša li Vučić da izvede neku ogromnu izbornu prevaru – a dosadašnja iskustva upućuju na takav scenario – od naše spremnosti da uverimo evropsku i svetsku javnost u to zavisiće i instituticionalne reakcije inostranih aktera, uključujući i EU.
Vidite li mogućnost da ovi izbori uopšte budu legitimni nakon kampanje koju Vučić vodi o našem trošku šest meseci?
Već dugo ono što nazivamo izborima u Srbiji nisu ni slobodni, ni pošteni. Posezanje za brutalnom funkcionerskom kampanjom, čak u vreme kada izbori nisu ni raspisani, pa kampanje u zakonskom smislu te reči ne sme ni biti, samo je još jedna u arsenalu nepodopština Aleksandra Vučića. Jasno je da je u trenutnim konstelacijama uzaludno očekivati bilo kakve pravne posledice. Uveren sam da će one doći sa političkim slomom ove naopake vlasti 25. oktobra.
U jeku pripreme za izbore saznali smo da su studenti i opozicija prisluškivani. Da li predsednik na to može da izjavi – pa šta, i ja sam ali nisam kukao, a predsednik Ustavnog suda – ko nema šta da krije nema razloga da se boji prisluškivanja?
To je još jedna od izjava za „verovali ili ne“ i ilustracija je sunovrata pravne države u Srbiji. Obe izjave su, najpre, u dubokoj suprotnosti sa ustavnom odredbom o tajnosti privatnih komunikacija. A potom, obe su potpuno frapantne jer nam sugerišu da je normalno da i najviši državni funkcioneri budu prisluškivani. Sve to je, u najširem smislu, posledica potpune razobručenosti državnih službi bezbednosti koje prve moraju od temelja biti transformisane ako želimo da budemo normalno društvo.
Poželjni ishod nalaže da se preduzme svaka politička odluka koja će omogućiti ostvarenje tog cilja, ma koliko prema njoj osećali izvesnu moralnu rezervu, ličnu antipatiju ili upitanost o partikularnom političkom interesu
Do sada smo imali neaktivan Ustavni sud, sada imamo politički vrlo aktivan (nebitno je da li su beogradski izbori pokradeni kada su ponovljeni, Zaječar u kom nisu ponovljeni…) Da li može da nam nakon izbora priredi još gore iznenađenje od dosadašnjih?
Nepostupanje po zahtevu da se odluči o masovnim nezakonitostima izbora iz 2023. koje bi dovele do delimičnog ili potpunog ponavljanja izbornog procesa, jasna je poruka da na taj organ ne treba računati kada je reč o borbi za što poštenije izbore. To je pogotovo sada nezamislivo sa predsednikom koji obigrava tabloidne režimske emisije i nastupa kao lični portparol Vučića. Stoga ćemo i za odbranu izbornog procesa i rezultata morati da se borimo na ulici. I ove slike predanosti, postojanosti i upornosti u vezi sa potpisivanjem studentske izborne liste uveravaju me da su građani spremni za odbranu vlastite izborne volje.
Da li je priželjkivana referendumska atmosfera na predstojećim izborima najbolja opcija imajući u vidu da postoje birači koji imaju sumnju u odnosu na studentsku listu i koji bi ipak hteli jednu jasnu opciju koja se zalaže za EU?
Ja sam u autorskom tekstu za vaš list pre par meseci pokušao da, na bazi analogije sa mađarskim slučajem, izvučem neko zajedničko rukovodno načelo za obe situacije. Za one koji danas imaju različite – ideološke, personalne – rezerve spram nesumnjivo najjačeg aktera, a to je u Srbiji Studentska lista, to rukovodno načelo bi bilo princip „manjeg zla“. Naime, izborno razvlašćivanje korumpiranog autokratskog režima Aleksandra Vučića predstavlja situaciju prisilne nužnosti, koja nalaže odstupanje od moralno optimalnih postupaka i posezanje za principom „manjeg zla“.
U postojećim političkim prilikama u Srbiji to znači da se ostanak Vučića na vlasti i dalji sunovrat Srbije ima tretirati kao „veće zlo“ koje se, u političkom smislu, mora sprečiti po svaku cenu. Sledstveno, takav poželjni ishod nalaže da se preduzme svaka ona politička odluka koja će omogućiti ostvarenje tog cilja, ma koliko prema njoj osećali izvesnu moralnu rezervu, ličnu antipatiju ili upitanost o partikularnom političkom interesu. Po mom dubokom uverenju, to je od aktera koje ste naveli nalagalo dodatni stepen odgovornosti i svesti o istorijskoj važnosti ovog trenutka i stavljanje po strani nekih sitnijih i partikularnijih interesa. Za tu odluku još nije kasno, a razvoj situacije na terenu, odnosno svakodnevno istupanje lokalnih odbora nekih od ovih aktera i davanje podrške Studentskoj listi pokazuje da su pristalice ovih partija i pokreta po dubini politički osvešćenije i odgovornije od svojih političkih vrhuški.
Još uvek najbrojniji deo pravosuđa čine oni koji su tihi i sklanjaju glavu u stranu, iako ih Ustav obavezuje da svoj položaj brane kao ravnopravnu granu vlasti. Nažalost, takvi čekaju politički rasplet da bi „prodisali“, iako ih ustavna pozicija zapravo obavezuje da budu poslednja brana odbrane prava građana
Znači li to da i pored kandidovanja više opozicionih grupacija ipak idemo ka referendumskom raspoloženju? I inicijativa ProGlas je eksplicitno dala podršku Studentskoj listi.
Mislim da je svakome posle ovih nekoliko dana od raspisivanja izbora jasno da izborna kampanja ide upravo u tom pravcu. Dakle, bez obzira na to što će na glasačkom listiću naposletku biti nemali broj političkih aktera – nekih autentičnih i ozbiljnih, ali i nekih lažnih i prevarnih, napravljenih uz svesrdnu logističku pomoć vladajućeg režima – politička atmosfera u društvu će biti kao da postoje samo dva aktera. Upravo to je ponukalo i inicijativu ProGlas da javno da podršku Studentskoj listi, navodeći da se na predstojećim izborima zapravo vrši izbor između budućnosti u slobodnoj zemlji i režima nasilja i korupcije. Svi smo uvereni da će prva opcija odneti pobedu.
