Mnogi širom Evrope bili su zgroženi time što je Ratko Mladić 7. septembra u Beogradu sahranjen uz de facto državne počasti. Osuđeni ratni zločinac odgovoran za genocid u Srebrenici, on je oličenje onog najgoreg iz devedesetih godina. Još upečatljivije od te zgroženosti bilo je iznenađenje koje je ovo izazvalo u brojnim evropskim prestonicama. Glorifikacija jednog ratnog zločinca u Srbiji i Republici Srpskoj mnoge je zatekla, otkrivajući do koje se mere u mnogim evropskim metropolama slabo razume koliko su daleko srpske vlasti odmakle vodeći srpsko društvo mračnim putem istorijskog revizionizma i negiranja zločina iz prošlosti. Evropljani su ignorisali portrete Mladića koje u centru Beograda i drugde štite siledžije i država; grafite u kojima se pominje povratak vojske na Kosovo i čije ispisivanje finansiraju vlasti; ratne zločince koji se svakodnevno pojavljuju na srpskim televizijskim stanicama; i herojske dočeke priređivane ratnim zločincima po povratku s odsluženja zatvorskih kazni. Naravno da ništa od toga nije bilo tajna; srpske vlasti u sve većoj meri glorifikuju ratne zločince, umanjuju ratne zločine i dekontekstualizuju komemorativne skupove povodom ratnih dešavanja, bilo da je reč o ratu na Kosovu ili hrvatskoj vojnoj operaciji Oluja.
Kad izbori prođu, biće vreme za donošenje važnih odluka. Ukoliko na njima Vučić bude poražen, biće potreban novi pristup; ukoliko pobedi, odnosi će morati da budu preispitani
Mladićeva sahrana lako može da navede na pogrešne zaključke. Hiljade okupljenih, uključujući fudbalske huligane koji su razvili oslikano platno s njegovim likom, ukazuje da podrška Mladiću nije samo državna politika, već i da ima duboke društvene korene. Jedan takav pogrešan zaključak mogao bi da bude kako režim samo sledi raspoloženje javnosti i reflektuje stanje u društvu. Iako negiranje ili čak glorifikacija ratnih zločina ima podršku koja nije limitirana samo na režim, vladajuća stranka i njeni mediji su ti koji su tokom protekle decenije takve stavove sistematski promovisali. Takva stanovišta snažna su bila i pre nego što je Srpska napredna stranka došla na vlast, a biće i nakon što s nje ode. Ali da nisu bila zvanično promovisana, imala bi daleko manju snagu, i bilo bi više prostora za društveni dijalog o prošlosti. Nakon svih tih godina ovakav dijalog je postao nemoguć, jer tabloidi i televizijski kanali ućutkuju svakoga ko odbacuje istorijski revizionizam, proglašavajući ga izdajnikom ili stranim agentom.
U glavnim gradovima zemalja članica Evropske unije žmurili su pred ovom realnošću, nastojeći da očuvaju dobre odnose sa „dragim Aleksandrom“. On je govorio o evrointegracijama, obećavao otvaranje rudnika litijuma, kupovao francuske borbene avione i činio druge usluge onoliko koliko je bilo potrebno kako bi tu realnost potisnuo u drugi plan. Ali Mladićeva sahrana bila je isuviše vidljiva da bi se mogla ignorisati: nemački dnevnik Frankfurter algemajne cajtung pita se da li je strpljenje koje je EU pokazivala za Srbiju na izmaku i da li bi se i njoj moglo desiti isto što i Turskoj i Gruziji, s kojima je pregovore o pristupanju Unija zamrzla zbog opadajućih demokratskih standarda. Predsednik Evropskog saveta Antonio Košta i predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen izrazili su zaprepašćenje načinom na koji je sahrana upriličena.
To vrlo javno veličanje Mladića, makar Vučić na pokop poslao „samo“ sina i par ministara, bilo je isuviše značajno da bi se ignorisalo. Ovo bi moglo da pomogne pojašnjavanju puta kojim se Srbija pod Vučićem kreće i učini nemogućim da se to i nadalje jednostavno ostavlja po strani. Naravno, kakve bi posledice mogle biti nejasno je. Jasan signal bio bi ukoliko bi Fon der Lajen tokom oktobarske turneje po zemljama zapadnog Balkana zaobišla Beograd. Srpski režim bi takvu posetu ionako zloupotrebio pred parlamentarne izbore, i spinovao predstavljajući je kao izraz podrške koju EU pruža Vučiću. Mimo toga, nije verovatno da će EU preuzeti bili kakav značajan korak pred izbore, plašeći se negativnog efekta koji bi to moglo da izazove.
Ali kad izbori prođu, biće vreme za donošenje važnih odluka. Ukoliko na njima Vučić bude poražen, biće potreban novi pristup; ukoliko pobedi, odnosi će morati da budu preispitani. Mnogo toga zavisi od nivoa uplitanja režima u izborni proces. De facto državna sahrana priređena Mladiću sigurno će ono što je u mnogim evropskim prestonicama dosad služilo kao prigodan argument u prilog tezi kako je – uprkos svemu što ukazuje na suprotno – Vučić i dalje zainteresovan za priključivanje Srbije Uniji učiniti još neuverljivijim nego što je to dosad bio slučaj. Ne bi bilo iznenađenje ukoliko Vučić odnose s EU bude pokušao da izgladi nekim drugim gestom, ali se treba nadati kako će biti očigledno kako je u pitanju providan potez.
Pošto do izbora nema mnogo, malo je toga što EU može da učini kako bi oni bili slobodni i pošteni. No to ne znači da Unija ne treba da se priprema za period nakon 25. oktobra
Odnosi EU s Turskom i Gruzijom poučni su primeri. Unija je zamrzla pregovore s obe zemlje, ali to nije pomoglo poboljšanju stanju demokratije ni u jednoj od njih. U slučaju Turske, EU je uspostavila pragmatičnu saradnju s Redžepom Tajipom Erdoganom, uglavnom na planu migracione politike, što praktično znači da je on i dalje važan partner Unije. U slučaju Gruzije, partija Gruzijski san u prilici je da hapsi opozicione lidere, zatvara univerzitete i guši kritičke glasove do razmera o kakvima Vučić može samo da sanja, jer je toj državi Evropa daleko, a Rusija blizu.
Srbija niti je blizu Rusiji, niti dovoljno velika i važna poput Turske, što navodi na zaključak da bi snažne mere EU mogle da imaju veći uticaj. Fokus, međutim, ne bi trebalo da bude na kažnjavanju srpskih vlasti, već na pronalaženju drugih načina da se podrže kritički nastrojeni demokratski glasovi. To će u predstojećem periodu biti od presudne važnosti. U susret izborima, razliku bi mogao da napravi pritisak da se poprave izborni uslovi. Jasno je da režim ima mnogo toga da izgubi, i da se na ovim izborima ne postavlja samo pitanje hoće li SNS posle njih ostati na vlasti ili ne, već i da li će mnogi od njegovih vodećih ljudi i pripadnika s njima povezanih klika završiti u zatvoru ili pobeći u Dubai ili Moskvu. Čak i ukoliko Vučić veruje da može da pobedi – da je drugačije izbore ne bi raspisao – ovi izbori će biti najpomnije praćeni otkako je SNS došao na vlast. Stoga je malo verovatno da su Vučić i SNS spremni na značajne ustupke, i nastojaće da zadrže kontrolu nad izbornim procesom.
Pošto do izbora nema mnogo, malo je toga što EU može da učini kako bi oni bili slobodni i pošteni. No to ne znači da Unija ne treba da se priprema za period nakon 25. oktobra. Ako studentska lista pobedi sama, ili zajedno s opozicionim partijama, uslediće haotičan i neizvestan period tokom koga bi EU mogla da obezbedi ključnu pomoć. Ako pobedi Vučić – verovatno ne na pošten način – Srbija bi mogla da potone još dublje u autoritarnu vladavinu. EU bi trebalo da se sprema i za tu mogućnost. U svakom slučaju, nije verovatno da će odnosi EU i Srbije nastaviti da glavinjaju kao što je to bio slučaj poslednjih godina. Mladićev pokop će verovatno ubrzati distanciranje Unije od Vučićevog režima, koliko god zakasnelo. Ako je sahrana bila prva etapa u tom procesu, izbori bi mogli da budu druga.
