Na prvi pogled, Indija i Kina zauzimaju gotovo identične pozicije kada je reč o ratu u Ukrajini: održavaju bliske odnose s Kremljom, kupuju rusku naftu i odbijaju da se priključe nastojanjima Zapada da izoluje Rusiju. Ali zagrebete li tu površinu, počinju da se uočavaju fundamentalne razlike: dok Indija želi da se rat završi, Kina nema nikakav problem s tim da se on nastavi. Takve pozicije manje imaju veze s odnosom koji Kina i Indija imaju prema Rusiji, a više s tim kako gledaju jedna na drugu.
Rusija je decenijama bila jedna od malobrojnih međunarodnih sila na koje je Indija mogla da računa da će joj pomoći da parira Kini. Bilateralni odnosi s Rusijom zasnivali su se na dvovalentnoj strategiji apsorbovanja neposrednih šokova i zaštite od dugoročnih rizika, omogućavajući Indiji da, umesto da je veći sused potisne, zadrži izvestan geopolitički manevarski prostor. Ali taj sistem ne može da funkcioniše ukoliko je Rusija oslabljena i zavisna od Kine. A upravo je to ishod koji je proizveo rat u Ukrajini.
Rusija, partner koji je Indiji nekad obezbeđivao stratešku prednost, sada je teško oslabljena, dok je Kina, koja joj je rival, ojačana i ohrabrena. Što više poluga uticaja na Kremlj Kina akumulira, to gora regionalna pozicija Indije postaje
Nakon što je 2022. pokrenula sveobuhvatnu invaziju na Ukrajinu, Rusija se suočila sa zapadnim sankcijama dotad neviđenog opsega, koje su joj presekle pristup zapadnoj robi i tržištima. Kako je Evropa, dotad najveći uvoznik njenih energenata, najvećim delom prestala da od Rusije kupuje naftu i gas, njen glavni kupac postala je Kina, koja pritom profitira na sniženoj ceni po kojoj ih od Rusa nabavlja. Kina je postala i najveći trgovinski partner Rusije, te sve važniji izvor industrijskih mašina, elektronike i robe široke potrošnje – svega što više ne može da nabavlja na Zapadu.
Ovakav razvoj događaja drastično se razlikuje od „bezgraničnog partnerstva“ jednakih koje su kineski predsednik Si Đinping i ruski predsednik Vladimir Putin proglasili pred sam početak rata. Rusija je u odnosu s Kinom postala mlađi partner, i to Siju sasvim odgovara – a ta činjenica objašnjava i zašto mu se ne žuri da Putina natera na pregovore s Ukrajinom. Dok reda radi govori o „političkom rešenju“ sukoba, Si izbegava da javno vrši bilo kakav pritisak na Putina da se posveti pronalaženju mirovnog rešenja.
U ovoj računici nema ničeg tajnovitog. Što rat duže traje, to je više Rusija saterana u ćošak, a Rusija saterana u ćošak ima sve manje opcija na raspolaganju – što onda znači i da Kina ima sve veći uticaj na nju. A kao što pokazuje zastoj u pregovorima oko izgradnje gasovoda Moć Sibira 2, Kina se ne snebiva da taj uticaj koristi za ostvarenje vlastitih interesa.
Rusiji je očajnički potrebno da ovaj gasovod – kojim bi prirodni gas s poluostrva Jamal, u arktičkom pojasu, preko Mongolije bio transportovan do severne Kine – bude izgrađen. Pošto je ostala bez evropskog tržišta, Rusiji treba novo dugoročno odredište za plasman njenih ogromnih rezervi gasa. Ali Kini se ne žuri koliko i Kremlju. Pregovori o gradnji razvlače se godinama, usled neslaganja oko cene, količina i uslova isporuke gasa.
Na osnovu skorašnjih medijskih izveštaja da se zaključiti kako Kina insistira na ceni od oko 50 dolara za hiljadu kubnih metara gasa – daleko ispod približno 250 dolara koliko priželjkuje Kremlj, a bliže izdašno subvencionisanoj ceni po kojoj se on prodaje unutar Rusije. Čini se kako Kina smatra da će Rusija morati da pristanu na uslove Pekinga. Kakvu drugu opciju ima?
Kineski uticaj seže dalje od gasa. Što se rat više razvlači, to će više Rusija svoju privredu morati da preusmeri ka Kini – i to će se više mogućnosti Kini otvoriti da ostvari svoje ekonomske i strateške interese. Kina dobija resurse, čitavo jedno zarobljeno tržište, tehnološki i politički uticaj. Sve što dobija Rusija jeste prilika da umanji deo ekonomske štete nastale usled prekida odnosa sa Zapadom, dok nastavlja da svoje ograničene resurse rasipa na rat iscrpljivanjem u koji je svojom voljom krenula.
Ovakav razvoj događaja je, u izvesnom smislu, najgori scenario za Indiju: Rusija, partner koji joj je nekad obezbeđivao stratešku prednost, sada je teško oslabljena, dok je Kina, koja joj je rival, ojačana i ohrabrena. Što više poluga uticaja na Kremlj Kina akumulira, to gora postaje regionalna pozicija Indije.
Što rat duže traje, to je više Rusija saterana u ćošak, a Rusija saterana u ćošak ima sve manje opcija na raspolaganju – što onda znači i da Kina ima sve veći uticaj na nju. Pokazuje to i zastoj u pregovorima oko izgradnje gasovoda Moć Sibira 2
Nema stoga ničeg neočekivanog u tome što Indija nastavlja da Rusiju podgurkuje da potraži mirovno rešenje za rat u Ukrajini. Na nedavno održanom samitu BRIKS zemalja, održanom u Indiji, premijer Narendra Modi poklonio je Putinu ruski prevod 2.000 godina stare knjige indijske poezije i filozofije, Tirukural, uz napomenu da je reč o delu koje govori „o saosećanju i liderstvu“. Poklon nije slučajno izabran, posebno nakon što je u avgustu, na samitu Šangajske organizacije za saradnju, Modi apelovao na svet da iz stanja „beskrajnog rata“ pređe na „kraj rata“. I mada se u Modijevim pozivima na okončanje rata u Ukrajini naglasak često stavlja na humanitarni aspekt – „Svaki novi dan rata za čovečanstvo predstavlja još jedan korak unazad“, rekao je u jednoj od tih prilika – nema nikakve sumnje da važan faktor pri zauzimanju takve pozicije predstavlja njegova želja da se sačuva ravnoteža snaga u regionu.
Ta ravnoteža zahteva da Rusija bude nezavisan centar moći, dok Kina želi Rusiju dovoljno jaku da bi bila od koristi, ali i dovoljno slabu da i dalje zavisi od nje. Nije ovde reč toliko o neslaganju oko gledanja na Rusiju koliko o nadmetanju oko toga kakav će regionalni poredak u Aziji biti uspostavljen: onaj u kome će postojati stabilna ravnoteža moći, ili onaj kojim će dominirati Kina.
Copyright: Project Syndicate, 2026.
