Početkom aprila, agencija Gallup i Ketering fondacija objavile su rezultate najveće godišnje studije o tome kako Amerikanci doživljavaju demokratiju i povezanosti tih stavova sa upotrebom društvenih mreža. Jedan od nalaza kaže da što više vremena korisnik provodi na društvenim mrežama, manje veruje da je demokratija najbolji mogući oblik vladavine. Zanimljivo je da korisnici koji provode više od pet sati na mrežama, iako manje veruju demokratiji kao sistemu, istovremeno češće od ostalih grupa veruju da ih lideri slušaju, da njihov glas dopire do vlasti i da mogu da utiču na političke odluke.
Ova grupa predstavlja i zanimljivu anomaliju – sa jedne strane postoji nepoverenje u demokratski sistem i njegove institucije, ali, sa druge, tu je snažan osećaj političke efikasnosti i osećanje da se može biti deo društveno-političkih procesa i uticati na njih. Rezultati sugerišu da ovo nije slučajnost, već obrazac koji prati logiku načina na koji platforme menjaju shvatanje participacije. Deliberativne demokratije počivaju na pretpostavci da više glasova, više razgovora i veća uključenost građana jačaju legitimitet sistema. U njima participacija nije samo sredstvo, već i dokaz da sistem funkcioniše. Društvene mreže su tu pretpostavku dekonstruisale i rastavile na delove – nažalost, ne u korist kvalitetnijeg društveno-političkog života. Ono što platforme nude nije participacija u demokratskom smislu, jer to nije deliberacija, kompromis ili suočavanje s neslaganjem.
Platforme deluju kao „pojačivači“, privlače politički otuđene, cinične i razočarane u sistem, a zatim im nude okruženje u kome je ta vrsta nepoverenja nagrađena pažnjom, potvrdom, zajednicom istomišljenika
Mreže nude samo performans participacije kroz mogućnost vidljivosti stava, reakciju „publike“ i potvrdu. Lajk je postao neka vrsta kvaziglasa, a viralnost kvazimoć. Na mrežama korisnik ima osećaj da ga je neko čuo, iako one ne garantuju, niti zahtevaju da ga iko zaista sluša. Mehanizmi angažmana na platformama dizajnirani su da pojačaju to osećanje i zato korisnici koji više sati dnevno provode na njima imaju osećaj da ih lideri „čuju“. To osećanje, međutim, nije nastalo iz iskustva rada institucija, već iz iskustva feedа. Posledice su jasne – možemo biti maksimalno angažovani onlajn i istovremeno maksimalno razočarani sistemom. Štaviše, razočaranje postaje deo angažmana, jer platforme nagrađuju i pojačavaju sadržaje povišenih osećanja, a ništa nije emocionalno nabijenije od uverenja da je ceo sistem razoren.
Drugi aspekt nalaza pomenutog istraživanja je opasniji. On pokazuje da su korisnici koji više sati provode na mrežama statistički skloniji da prihvate upotrebu nasilja radi postizanja političkih ciljeva i odbijanju kompromisa kao demokratske vrednosti. Istraživanje beleži još jedan zabrinjavajući obrazac – ova grupa korisnika sklonija je većem uticaju vlade na izveštavanje medija i jačanju izvršne vlasti. Ne samo da manje veruju demokratiji kao sistemu, već su spremniji da podrže koncentraciju vlasti i kontrolu informacionog prostora.
Ipak, autori istraživanja odbijaju tvrdnje da samo upotreba društvenih mreža prouzrokuje ovakve stavove. Derek Barker iz Ketering fondacije navodi da „imamo seriju veza koje izazivaju zabrinutost“. Uzročno-posledična veza je krupno metodološko pitanje i buduća istraživanja će nastaviti da osvetljavaju ova kretanja. Ono što jeste poznato je činjenica da platforme deluju kao „pojačivači“. Privlače politički otuđene, cinične i razočarane u sistem, a zatim im nude okruženje u kome je ta vrsta nepoverenja nagrađena pažnjom, potvrdom, zajednicom istomišljenika. Algoritam ne mora da stvori antisistemski stav, ali može da ga učini vidljivijim, društveno prihvatljivijim i politički operativnijim nego što bi on bio bez tog istog algoritma.
