Kako se približava realizacija najvažnijeg političko-investicionog projekta vlasti – Ekspo 2027 postaje sve očigledniji obrazac u kojem se kulturnim radnicima upućuju pozivi koji izgledaju kao saradnja, ali je suštinski ne podrazumevaju. Jedan od takvih primera je poziv programskog tima ove manifestacije upućen organizacijama članicama Asocijacije Nezavisna kulturna scena Srbije (ANKSS), s predlogom uključivanja u kreiranje programa Specijalizovane izložbe. I to, slučajno ili ne, 1. aprila.
Prema najavama, Ekspo 2027. biće održan od 15. maja do 15. avgusta 2027. godine, pod sloganom „Igraj za čovečanstvo: sport i muzika za sve“, kroz tematske celine „Moć igre“, „Igraj za napredak“ i „Igrajmo se zajedno“. U okviru tog koncepta, Nezavisna scena pozvana je da učestvuje u kreiranju programa. Ali upravo tu prestaje svaka neutralnost ovog poziva, jer on dolazi u trenutku u kojem se u kulturnom sektoru već godinama ne govori o razvoju, već o opstanku.
Asocijacija Nezavisna kulturna scena Srbije predstavlja najširu mrežu savremene umetničke scene u zemlji, čije su članice više od stotinu organizacija, inicijativa i pojedinaca iz različitih mesta Srbije. Za razliku od javnih ustanova, koje imaju makar minimalnu budžetsku sigurnost, Nezavisna scena zavisi gotovo isključivo od konkursnog finansiranja. Kada taj sistem postane nepredvidiv, posledice su egzistencijalne – prekid rada, gubitak kontinuiteta, gašenje programa. I to je ono što se dogodilo, a na šta su akteri Nezavisne scene godinama upozoravali. Nažalost, bez efekta.
U 2023. godini, kada je resor kulture vodila Maja Gojković, usledili su protesti nakon spornih rezultata konkursa i javni zahtevi za transparentnost i odgovornost. Tada se govorilo o urušavanju produkcionih kapaciteta, o izostanku podrške čitavim oblastima savremene umetnosti i o sistemu koji ne prepoznaje sopstvene aktere. Protesti ispred Ministarstva kulture Srbije bili su pokušaj uspostavljanja dijaloga, koji nije dobio odgovor. S dolaskom Nikole Selakovića na čelo ovog resora, problemi su se dodatno produbili. Konkursi kasne, poništavaju se ili se sprovode bez jasnih kriterijuma, a u pojedinim slučajevima se i ne raspisuju.
Ne može se očekivati da oni koji godinama upozoravaju na sistemske probleme učestvuju u projektima onih koji te probleme ignorišu, niti da budu deo „zajedništva“ koje u realnosti ne postoji
U takvom kontekstu, poziv na saradnju ne deluje kao dijalog, već kao izraz političkog licemerja. Zato ne iznenađuje što je ANKSS odbila učešće u programu Ekspa, navodeći da je „entuzijastičan ton potpuno nesrazmeran stvarnosti u kojoj se nalazi nezavisna kulturna scena“, uz ocenu da institucije koje stoje iza projekta istovremeno učestvuju u sistemu koji godinama potiskuje i delegitimiše taj sektor. Kako su naveli u svom odgovoru programskom timu:
„Režim koji vas angažuje godinama sistematski potiskuje i uništava svaku nezavisnu umetničku produkciju, iz političkih i ideoloških razloga, dok mediji koji promovišu vaš događaj istovremeno kleveću naše organizacije i članove. U takvim okolnostima, vaše ‘srdačno’ obraćanje deluje kao ignorisanje činjenice da funkcionišete pod okriljem institucija koje su poništavale konkurse, gasile programe i ostavljale autore bez elementarnih sredstava za rad i život.“
Ne može se očekivati da oni koji godinama upozoravaju na sistemske probleme učestvuju u projektima onih koji te probleme ignorišu, niti da budu deo „zajedništva“ koje u realnosti ne postoji. Ono što ovaj slučaj dodatno ogoljava jeste obrazac koji se ponavlja – ponuda se formuliše tako da već unapred sadrži mogućnost odbijanja, a zatim se to odbijanje koristi kao dokaz navodne otvorenosti i dobre volje sistema. Time se odgovornost premešta sa institucionalnog okvira na aktere koji na takve uslove ne pristaju.
U tom smislu, pitanje više nije da li je poziv bio iskren, već da li je uopšte bio namenjen da bude prihvaćen ili je od početka bio tek još jedan oblik ruganja neposlušnim umetnicima.
