Prošlo je više od godinu dana od onog 15. marta koji je bio kulminacija slabosti režima. Sada, nakon nedavnih lokalnih izbora i načina na koji se masovni mediji u rukama režima obraćaju javnosti kreira se slika da je vlast uspela da stabilizuje i sebe i državu. U kojoj meri je ta slika realna i koja su sve oruđa u rukama moćnika sa državnog vrha, ali i o studentskom pokretu i njegovoj perspektivi u političkom životu zemlje nadalje, razgovarali smo sa Nebojšom Romčevićem, profesorom na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, scenaristom i dramaturgom.
Osveta, odmazda, premeštaji, represija – da li su to sredstva i alati za stabilizaciju. Represivni aparat počeo je s policijom, ostali su univerzitet i mediji. Na koji način danas predsednik vrši odmazdu nad univerzitetom?
Naravno, iako se odmazda takoreći podrazumeva kao modus operandi čitavog aparata, potrebno je sagledati napade na sve univerzitete u sklopu napada na sve institucije zadužene za čuvanje i razvoj kulturnog identiteta Srbije. Još šira slika će pokazati da se državni aparat u borbi za mrvice političke i finansijske podrške sa strane odrekao doslovno svega: od prirodnih resursa, domaće proizvodnje, kulture kao celine. Univerzitet bi trebalo da bude poslednji deo slagalice koju možemo slobodno imenovati kao nestanak jednog naroda u duhovnom, etičkom, kulturnom, političkom i konačno biološkom smislu. Ne mislim da je 15. mart 2025. bio kulminacija slabosti režima, već kraj iluzije o njegovoj stabilnosti. Da nije tako, stabilizacija je mogla da se održi na argumentima i radu institucija. Umesto toga, porast nasilja je samo konačno svedočanstvo potpune nesposobnosti, jer sila je argument u rukama inferiornog. Nema diktatorskog režima koji nije napao univerzitet. To nije samo napad na instituciju, već napad na znanje i razum jednog naroda. Povećanje broja pendreka je obrnuto proporcionalno legitimnosti jednog režima. Kad vidimo jednu diktaturu, videli smo ih sve. Sve imaju isti mehanizam i jedan cilj: razdvajanje stvarnosti od političke retorike do tačke kada stvarnost postaje nevidljiva. To, međutim, nije uspelo nijednom režimu, a većina ih je bila mnogo solidnija od ovog.
Sila je argument u rukama inferiornog. Nema diktatorskog režima koji nije napao univerzitet. To nije samo napad na instituciju, već napad na znanje i razum jednog naroda. Povećanje broja pendreka je obrnuto proporcionalno legitimnosti jednog režima
Zašto je univerzitet najveći pik?
Po svome biću, funkciji i misiji, univerzitet ne može da bude sluga nijedne ideologije – čak ni kada je, kao u slučaju SNS, uopšte nema, jer je i to ideologija. Univerzitet ne može da pravi kompromis s istinom. Količina medijskog đubreta koja se istresa na univerzitete u Srbiji je pothranjivanje etnički suicidne ideje da društvu nije potrebna istina i da se ona može zameniti nekakvim PR aktivnostima. Upravo zbog toga, svaki univerzitet i svaka diktatura moraju da dođu u sukob. Diktature nestaju, univerziteti opstaju, to je jedina istorijska konstanta.
Način na koji vidimo da se vlast obračunava s rektorom, podseća na obračun sa Sašom Jankovićem. Ima li nedozvoljenih sredstava?
Kada upregnete sve tajne službe, sve manufakture laži, sve kovače lažnog novca, da biste srušili reputaciju jednog čoveka, svedočite o potpunoj moralnoj inferiornosti čitavog sistema, o nezapamćenom blatu u kome počiva ova vlast samo da bi se srušila reputacija jednog jedinog čoveka, to jasno govori o jadu i bedi čitavog sistema, njegovom ontološkom kukavičluku i, konačno, spremnosti na sva nepočinstva. Naravno, efekat je uvek suprotan i na taj način samo doprinose rektorovom ugledu. Biće zabavno kada ispucaju sve što imaju, a rektor Đokić možda uopšte i ne bude na listi!
Šta je danas sa studentskim pokretom, kako to vidite?
Studentski protest je evoluirao iz aktivizma u pokret. On je nerešiva zagonetka za nesposobni režim, koji je pokušao sva „tradicionalna sredstva“ gušenja antivladinih aktivnosti: nezakonita prisluškivanja, zatvaranja, pritvaranja, montirana suđenja, ucene roditelja, otpuštanja… bez ikakvog uspeha. Svaki napad na studente je zapravo jačanje njihovog kredibiliteta. Studentski pokret je sada jači od SNS-a i njegova snaga će samo rasti, a vlast je u nezadrživom opadanju. Ako svaki dan smišljaš novu etiketu za najperspektivniji deo stanovništva – od Kmera, ustaša, blokadera, narkomana i silovatelja, fašista, nečastivih, onda se slika takve vlasti očitava sama. Motor SNS je strah članova jednih od drugih. Svako je morao da „zabode nož u Cezara“ i podeli odgovornost za zločine, čak i kada u njima realno nije učestvovao. SNS nema intelektualni kapacitet da prevlada studente. Strani savetnici vlasti su verovatno najbrojnija imigrantska grupa u Srbiji. Jedini kratkotrajni izlaz je ukidanje stvarnosti, kroz pacifikaciju to malo herojskih nezavisnih medija.
Mnogi smatraju da je ovih godinu dana vlast utrošila mnogo da probuši studentski protest. Da li su u potpunosti uspeli? Ili samo delimično?
Poslednji pseudoizbori su pokazali da studenti zapravo nikada nisu bili jači. Oni su gotovo svuda pobedili SNS, kome su bile potrebne razne sikofantske partije – o krađama i batinašima da i ne pričam – da pregmižu preko crte. To da je studentski pokret sveprisutan, a ne nevidljiv uprkos nezakonitim prisluškivanjima, zatvaranjima i slično govori i o već poslovičnoj nesposobnosti onoga što još uvek zovemo službama, ali i o tome da vreme radi za studente. Jedino što može da spreči njihovu pobedu bi bilo ukidanje izbora i proglašenje nekog oblika diktature ili vanrednog stanja. Svaki novi dan je novo potonuće vlasti, koja se dodatno otežala teretom plaćenika i besprizornika.
Vlast se dobrano potrudila da kazni umetnike i kulturnjake ukidanjem sredstava, šta onda mogu da očekuju vaši studenti?
Zlostavljanje koje uprava vrši nad glumcima Narodnog pozorišta je primitivno, pećinsko divljanje potpuno nebitnih ljudi na bitnim pozicijama, statista koji su sebi dodelili glavne uloge. Generalno gledano, oblast kulture je postala privatna teretana nedarovitih koji veruju da su dočekali svojih pet minuta. Od samog vrha pa do dna srećemo ljude s poremećajem u ponašanju, koji su dočekali da u vremenu ludosti i nemorala napokon budu u pravu. O filmu i televiziji da i ne govorimo; tu se okreće i mnogo veći novac, a mračni tipovi ga dele kao kockice šećera poslušnim pitomcima. Moji studenti mogu da očekuju samo borbu i to borbu koja za umetnike nikada ne prestaje, koja donosi izuzetno retke, ali nebeski slatke plodove koji ne rađaju u neslobodi i nerazumu. Oni su za godinu i po dana od dece postali veterani života svesni da sloboda stvaranja nema cenu.
U toku su izbori za studenske parlamente. Šta očekujete od studenata, u kojoj meri mogu da postanu ključni akteri političkog života u Srbiji i da li su blokade promenile svest građana o gorućoj situaciji u zemlji? Da li je vreme za nove blokade?
Blokade fakulteta su sredstvo koje uvek stoji na raspolaganju; međutim, pitanje je da li bi imale isti efekat kao glavno sredstvo pritiska? Studentska aktivnost je prešla na novi nivo i oni su stalno dva koraka ispred tromog i nesposobnog sistema. Plenumi su i dalje aktivni, i verovatno se zaključilo da nije potrebno neprekidno biti na ulici. Na fakultetima je došlo i do izvesne smene generacija, prezasićenosti „veterana“ i tako je pokret u stalnoj unutrašnjoj dinamici koja je potpuno nedokučiva vlastima. Plenumi su najvažnija tekovina studentskog pokreta i upravo zato ih se napada po raznim osnovama, gde se naravno prećutkuje da je direktna demokratija osnovno i najčistije jezgro atinske demokratije.
Naravno, ne sme se idealizovati nijedan akter u ovom procesu. Meni su poznati primeri odvratnih pritisaka koje su neki profesori vršili na studente i u toku blokada, i to traje sve do danas. Studenti imaju načina da se od toga odbrane, da traže formiranje etičkih komisija nakon što skupe dovoljno argumenata protiv takvih profesora. Nijedna vrsta agitacije na času nije etički dopustiva. Studenti su s punim pravom podozrivi prema svima i već su savladali načine kako da se izbore sa pritiscima sa svih strana. Studenti su postavili kičmu i način otpora ovom sistemu. Oni čak i sami imaju dovoljno snage da poraze ceo ovaj maligni mehanizam. Međutim, nijednog trenutka ne treba zaboraviti da ovo nije pokret koji se tiče samo studenata, već građana čitave zemlje. Ogromna većina, koja u tišini škrguće zubima, svađa se noću u kuhinji sa svojim nekompetentnim šefovima, grca u samoći, da bi se ujutro istuširala i otišla u još jedan krug pakla na radnom mestu, mora da nađe način da se udruži po profesionalnoj ravni i postane i socijalni i politički faktor. Još uvek je privid sigurnosti jak argument porodičnim ljudima, ali sam siguran da su svesni da je pitanje trenutka kada će to izgubiti. Ćutanje neće biti dovoljno. Biće potrebno dokazivanje lojalnosti. I u jednom trenutku će se naći s druge strane barikada, nasuprot studentima. Ljudima koji ćute i trpe mora biti jasno da novca ima sve manje i da će na ulice izaći pre, kasnije, ili prekasno. Tužno je što će to biti socijalni razlozi, a ne potreba za pravdom i funkcionalnom državom.
Ogromna većina, koja u tišini škrguće zubima, svađa se noću u kuhinji sa svojim nekompetentnim šefovima, grca u samoći da bi se ujutro istuširala i otišla u još jedan krug pakla na radnom mestu, mora da nađe način da se udruži po profesionalnoj ravni i postane i socijalni i politički faktor
Čini se da je u osveti najgore prošao Novi Sad. Kako posmatrati osvetu prema tom gradu, nakon takve tragedije koja se dogodila?
Užasi koji su se desili u Novom Sadu i koji se još uvek dešavaju, potpuno bezakonje i glasnost primitivizma, očigledno su i posledica dubokih demografskih promena u poslednjoj deceniji. Srpska Atina je pretvorena u seoski vašar iz nekih planinskih zabiti, s mečkama koje plešu, zadahom brlje i pijanim bulažnjenjem na zadate teme. Sve je to ilustracija procesa transformacije društva u krdo, u kome pismenost postaje neoprostiv greh, gde je znanje politički sumnjivo, a groktanje način opstanka u javnom diskursu. Sve će to proći, jer ovo i ovakvo društvo nije sposobno da proizvede nijednu vrednost, generiše trunku smisla. Ponašanje ISIS-a u Palmiri i ponašanje SNS u Novom Sadu imaju isti model: sve u odnosu na šta se osećam inferiorno mora biti uništeno.
Da li smo se snašli u ovom represivnom sistemu, da li nas je vlast zaskočila u tom masovnom raspadu ili su događaji pred Rektoratom od prošle nedelje pokazali da otpor još postoji?
On ne postoji „još“, on postoji sve vreme. Nema nikakve potrebe da se bude neprekidno na ulicama, troši snaga i to malo resursa. Medijska vidljivost više nije prioritet, jer se o studentima stalno priča. Zato ti zahtevi da objave svoj politički program, da se odrede prema Kosovu, da objave listu, ujedine s ovim ili onim… zapravo pokazuje se da je ukupan politički život do sada bio nedovoljno masovan, da su ljudi u opoziciji deceniju i više pod pritiskom, da su defamirani i da im je sužen manevarski prostor.
Da li represija traži ipak jedinstveni front otpora, a ne otpor kakav trenutno imamo? Šta su pokazali nedavni lokalni izbori?
Lokalni izbori su jasno pokazali da SNS svakim danom sve dublje tone i da vreme neumitno radi za studente i građane uz njih. Studentske liste su svuda pobedile SNS. Ako se sve to desilo u potpuno nenormalnim uslovima uz kršenje svih mogućih izbornih zakona, to znači da je realna podrška SNS-u oko 25 odsto i da pada. Ništa ne može da zaustavi propast SNS. Zato i slušamo o tome da će raspisivanje izbora zavisiti od intergalaktičkih odnosa, mira u svetu i prinosa trešnje u Japanu. Konj pod njima je crkao i nikakav PR ga ne može naterati u galop.
Kada upregnete sve tajne službe, sve manufakture laži, sve kovače lažnog novca, da biste srušili reputaciju jednog čoveka, svedočite o potpunoj moralnoj inferiornosti čitavog sistema, o nezapamćenom blatu u kome počiva ova vlast
Može li išta da se reši bez ulice?
Užasavam se i same ideje nasilja, ne samo zbog svojih ubeđenja, već i zbog toga što nasilje – ko god da pobedi – opet rađa samo jednu istinu, istinu pobednika. Opet, verujem da će u pravom času biti potrebni ogromni mitinzi poput martovskog, ali dobro tempirani, i ne kao cilj, već kao sredstvo.
Mnogo smo se uzdali u EU, ali svet se raspada pred našim očima. Ko je saveznik pobunjene Srbije?
Evropska unija se raspada od kada je osnovana. To je struktura koja još nije uspela da bude potpuno operativna, ali to ne znači da njena realna moć ne postoji. To što sam vrh čine kompromitovane birokrate svakako otežava unisonost po bilo kom pitanju, pa i pitanju diktature u Srbiji. Međutim, čak i plaćeni lobisti Aleksandra Vučića više nemaju argumenata da brane otvoreno kršenje ljudskih prava u Srbiji i to je već pitanje moralnog legitimiteta Unije koji je, makar programski, sam temelj zajednice. Najava ukidanja finansijske pomoći Srbiji je samo vidljivi deo pritiska koji se vrši. Sledeći korak će verovatno biti ograničavanje investicija u Srbiju. Nažalost, to će biti pre svega udar na građane, ali će to možda pomoći da shvate da je vreme hibernacije gotovo.
Oblast kulture je postala privatna teretana nedarovitih koji veruju da su dočekali svojih pet minuta. Od samog vrha pa do dna srećemo ljude s poremećajem u ponašanju, koji su dočekali da u vremenu ludosti i nemorala napokon budu u pravu
Šta je za vas rešenje? Šta da radimo posle godinu i po dana krize?
Upravo ovo što radimo. Nema potrebe ni za kakvim ekstremnim potezima. Pritisak javnosti će se povećavati, nezadovoljstvo će neminovno rasti, ratovi bandi će biti učestaliji, SNS će gubiti popularnost, a Vučić je već postao parija u međunarodnim odnosima. Ono što ja vidim kao problem jeste što, kao običan građanin, uopšte ne znam kakve je tajne međunarodne obaveze potpisala ova vlast, ko upravlja Vučićem, ili je on džojstik svakoga ko ubaci sitniš u automat, šta se krije iza potpuno besmislenog projekta Ekspo. Ne znam ništa o realnosti ovog parapravnog sistema. Već sada treba povesti ozbiljne rasprave o prvom danu nakon odlaska Vučića i to u svim oblastima života. Moraćemo doslovno iz praha da podižemo ceo sistem, ali ovoga puta bez kompromisa, zaštićenih svedoka i preletača. Da li ćemo imati snage – ne znam. Ono što je za mene najvažnije – pravda mora biti uspostavljena, makar je ne bilo nigde na svetu, mora je biti kod nas. Uvek pravda, nikada osveta, jer se iz istorijskog začaranog kruga jednom mora izaći. Ako treba, i samog Vučića ću (nevoljno) braniti od nepravde i osvete, jer s pravdom nema kompromisa.
