Jedan od zaključaka našeg prethodnog intervjua s profesorom metodologije i sociologije na FPN-u Milošem Bešićem, iz februara 2025, slovio je: autoritarne stranke opstaju makar i na prividu nepobedivnosti u koji s vremenom počnu da veruju i protivnici režima, a studenti u Srbiji su za kratko vreme uspeli da razbiju tu politički štetnu matricu. Gde stojimo u martu 2026. godine, godinu dana kasnije, nadomak lokalnih izbora u deset opština i jednom gradu, a u iščekivanju raspisivanja vanrednih parlamentarnih?
„Vlasti će, sasvim očekivano, taj privid nastaviti da projektuju ka spolja, kao da je 2024. godina, ali se u odnosu na tad jedna važna stvar promenila. Naime, od prvog protesta do danas, na delu je kontinuirana erozija unutrašnje strukture Srpske napredne stranke. Stalno se govori o njihovom rejtingu, o rejtingu Aleksandra Vučića, o famoznih 2,2 miliona glasova, ali se manje govori o smanjenju njihovog kapaciteta da ucenjuju ljude unutar svog sistema. Tu pre svega mislim na zaposlene u javnom sektoru. S time je povezana druga promena, po mom mišljenju važnija – oni ljudi koji su u sistemu ostali imaju manju motivaciju da ga brane po svaku cenu. Te dve promene proistekle su iz pada oreola nepobedivosti SNS-a, a zauzvrat taj pad dodatno ubrzavaju“, kaže Bešić za Radar.
Jedno od ovih dana najčešćih pitanja – znači li to da SNS ipak nije u fazi konsolidacije?
Vladajuća stranka ima ubedljivu medijsku dominaciju i daće sve od sebe da kreira sliku kao da su jači nego ikada dosad, ali jedna je stvar percepcija, a druga realnost. Nije SNS ranije slučajno gurao druge partije u izborne trke. Bilo mu je stalo da pokaže moć, a ne možete biti nadmoćni ako nemate baš nikakvu konkurenciju, niti možete da potom tvrdite da ste generalno nepobedivi. Sada vidimo drugačiju situaciju. Naprednjaci u okviru kampanje tvrde da su nesporno najsnažniji, ali raspisivanje izbora je i dalje na nivou hipoteze. Incidenti u Čačku i Užicu pokazali su šta se desi kada njihovi predstavnici izađu u javni prostor i mitinge će ubuduće češće održavati u zatvorenim, kontrolisanim područjima. Ni manjim strankama nije problem da salu napune s nekoliko hiljada ljudi. Reč je o iluziji masovnosti koja jednostavno više ne odgovara društveno-političkoj stvarnosti u Srbiji.
Kojim se biračima obraćaju predstavnici vlasti takvom kampanjom?
Unazad godinu dana, a naročito od protesta 15. marta, režim zna da može da računa na sigurnu podršku između dvadeset i dvadeset pet odsto ukupnog biračkog tela. Ti će ljudi glasati za SNS i na prvim izborima nakon što se vlast promeni i to je činjenica koju i protivrežimski akteri moraju da uračunaju u svoju političku strategiju. Problem SNS-a nije toliko gubitak birača koliko to što su svojim odlukama i ponašanjem mobilisali drugu stranu. Nadstrešnica je bila okidač koja je pokazala jedno ogromno zasićenje SNS-om u Srbiji. I često čujem da su studenti izneli proteste prošle godine – nisam saglasan, proteste su izneli građani, a studenti su uradili ono što niko drugi tada nije mogao. Bili su katalizator i simbolički nosilac promena, jer su nastupali s teritorije koja ne pripada političkoj areni. Nisu pretendovali na vlast, nisu imali neposredne interese. Njihova uloga je bila ključna. Ali nezadovoljstvo je pripadalo svima i u njemu su učestvovali svi.
Od prvog protesta do danas, na delu je kontinuirana erozija unutrašnje strukture SNS. Stalno se govori o njihovom rejtingu, o rejtingu Aleksandra Vučića, o famoznih 2,2 miliona glasova, ali se manje govori o smanjenju njihovog kapaciteta da ucenjuju ljude unutar svog sistema
Da vam je neko krajem pretprošle godine rekao da će na ulicama Beograda tri meseca kasnije biti više stotina hiljada gnevnih, verovatno ne biste poverovali. Očekivano, uzlet studenata i građana dodatno je demotivisao simpatizere i glasače naprednjaka, naročito kada je njihov vrh nastavio da niže taktičke greške. Strategija vladajuće partije u tom smislu je jasna. Prvo treba ponovo motivisati svoje birače, a potom ih treba inspirisati da svojim izražavanjem političkih stavova pariraju protivnicima. Tu naprednjaci imaju veliki problem. Jer nisu izbori samo igra brojki. Kakav god saldo na kraju bio, činjenica jeste da oni koji osporavaju vlast to čine s više energije, želje i entuzijazma od onih koji je brane. Ta nesamerljiva dimenzija predstavničke politike izuzetno je bitna i utiče na političke procese na srednji i duži rok. Pokušali su, nije da nisu, svojom flaster-politikom, kojom treba prekriti ono što im smeta. I ranije su joj pribegavali. Boško Obradović štrajkuje glađu, eto ga i Martinović uradi isto. Takvih primera, gde vlast štrajkuje glađu protiv opozicije i svojih neistomišljenika, bilo je nekoliko. Groteskno je bilo, čak i patetično, gledati njene predstavnike kako pokušavaju da pariraju studentskim pešačenjima kroz srpska sela. Tvrdim da SNS niti je imao, niti će imati kapacitet da za kratko vreme mobiliše stotine hiljada građana, samo se to sada vidi.
Da li vlasti zato pribegavaju postavljanju lojalista na svaku zamislivu funkciju, a naročito u silama represije?
Kada je o mobilizaciji i motivaciji reč, režim trenutno može da računa samo na različite interesne skupine, dakle, na jednu klijentelističku mrežu s aparatčicima koja će zbog para, uticaja i moći sigurno braniti vlast i srčano i energično. Ali ni tih ljudi nema mnogo, svakako ih je neuporedivo manje nego ljudi koji su nezadovoljni stanjem u zemlji. A fizički obračun države i naroda, naročito posle disciplinovanja neposlušnih kadrova, naravno da je moguć. Ono što je vašim čitaocima, vama i meni nezamislivo, njima je već na stolu kao opcija.
Lider SRCE Zdravko Ponoš je u intervjuu za Radar rekao da ni opozicija ni režim neće odneti pobedu s velikom razlikom u rezultatima…
To je zanimljivo. Možete li da zamislite da SNS pobedi sa 65 odsto glasova nasuprot 35? Ja mogu. Ali u njihovom interesu je da se koplja lome za neki procenat iznad ili ispod polovine izašlih birača, jer bi prvi scenario bio sumnjiv, a drugi bi mogao da se pravda neizvesnom utakmicom, što bi, u krajnjem slučaju, šire uzev, opozicione glasače pacifikovalo, ili bi njihovo nezadovoljstvo prevelo u nepriznavanje izbora i diskurzivno-institucionalna natezanja. S velikom razlikom u procentima, vlasti bi iste večeri na ulicama imale milion ljutih građana. Onda bi i šansa za nasilnu represiju bila veća. Jedan visoki funkcioner SNS-a je pre koju godinu rekao: „Sad smo mi na vlasti i radićemo kako hoćemo, a vi kad dođete na vlast, radite kako hoćete.“ Poenta iole održivog demokratskog sistema je da niko ne sme da radi šta hoće, bio na vlasti ili ne. Ali takvo je naprednjačko shvatanje države.
Da li u tom ključu treba tumačiti činjenicu da je Komisiji za reviziju biračkog spiska rad već sada otežan, odnosno da će kontrolori moći da vrše svoj zadatak samo uz sertifikat RIK-a?
To sa sertifikatom bi u normalno uređenoj zemlji čak bilo i poželjno, ali će u Srbiji stvoriti velike prostore za zloupotrebu. Da nemamo spojeno tkivo partije i države, a posledično i partijsku kontrolu nad institucijama, mnogo toga bi bilo drugačije. Pre nekoliko meseci, u jeku krize, vlasti su pribegle pretvaranju javnih preduzeća u akcionarska društva, što je put ka njihovoj privatizaciji. S jedne strane, time su poručile da stotine hiljada građana na ulicama ne vide kao dovoljan pokazatelj svoje delegitimisanosti, a s druge su pokazale i da znaju da u Srbiji još nije dovršen proces vlasničke transformacije privrede, za razliku od, recimo, Poljske ili Češke. Ovde nova ekonomska klasa ima još prostora da raste. I, sad, vratimo se nekoliko godina unazad. SNS je tvrdio da ima apsolutnu podršku građana kojom je pravdao apsolutnu samovolju u vođenju države, ali je iskazivao i potpunu kontrolu nad javnim sektorom. Da bi imali istu kontrolu i nad privatnim sektorom, morali su da proizvedu svoje kapitaliste, svoje preduzetnike, ali i da činjenjem usluga ili stvaranjem problema utiču na odlučivanje vlasnika stranog kapitala. Ubeđen sam da će, ako pobede na izborima, dodatno proširiti svoju poslovnu mrežu i tako onemogućiti bilo kakav vid neposlušnosti koja može da ih košta. Zato im toliko i smeta univerzitet kao javna stvar. Da je 2024. visoko obrazovanje bilo u privatnim rukama, studentska pobuna se nikada ne bi desila. Drugim rečima, u Srbiji vladajuća partija identifikuje sebe s državom, a potom i s celokupnom populacijom.
U politici je, kao i u šahu, tajming strašno bitan. Neki potez je na početku partije moguć i pogodan, a na kraju je jednak porazu. U svakom slučaju, dobro je što su naposletku tražili izbore, ali su od tog trenutka morali da razumeju da izbori zahtevaju organizaciju i infrastrukturu
Šta su nama onda lokalni izbori zakazani za 29. mart?
Isto što su prošle godine bili i izbori u Kosjeriću, Zaječaru, Sečnju, Mionici i Negotinu. Nesporno je da teren mnogo više odgovara režimu nego njegovim protivnicima. Male sredine se lakše kontrolišu, opozicija nije previše prisutna, stanovništva nema mnogo i obrazovna struktura, naročito u ruralnim područjima, ide mu naruku, jer poljoprivrednik s osam razreda osnovne škole i upaljenim Informerom na televizoru nije neko kome životne okolnosti uopšte omogućuju bavljenje politikom. Na kraju krajeva, za razliku od studenata i opozicije, SNS može da resurse cele države slije u tih nekoliko džepova. S obzirom na to, ne očekujem impresivne rezultate protivrežimskog bloka, ali tu vidim jedan drugi pokazatelj – lokalni izbori su mnogo važniji vlastima nego bilo kome drugom. Ne treba, dakle, gledati gde će odneti pobedu, jer će je verovatno odneti svuda. Malo pritisci i crni džipovi, malo obećanja, malo čudno brojanje papirića, malo fantomske liste… videli smo, uostalom, da je Ruska stranka, koja ne reprezentuje rusku nacionalnu manjinu, prekrojila izbornu volju građana u Nišu. Ali treba gledati koliko će ljudi glasati za vladajuću koaliciju u apsolutnim brojevima. Siguran sam da će pad biti značajan, kao što je bio u Negotinu, gde mi se čini da su osvojili nekih 14.000 glasova manje nego 2021. godine. Sve što sam naveo je lane važilo i za Kosjerić, koji je bio otprilike pola-pola. Iznenađenja su uvek moguća.
Hoće li pobede naprednjaka na lokalnim izborima uticati na mnjenje pred parlamentarne izbore?
Ljudi koji su učestvovali na demonstracijama, delovi njihovih porodica, njihovi prijatelji i kolege… zna se za koga će oni glasati kada bude vreme za to i vladajuća koalicija to ne može nikako da promeni, niti sam uveren da to razume. Isto bih rekao i za protivrežimski deo Srbije. Između dvadeset i dvadeset pet odsto glasača će sigurno birati naprednjake, šta god oni uradili. U tom smislu, organizacija izbora je ključno pitanje. Šta će uraditi opozicija, a šta studenti, kako će izgledati kontrola, kao i šta će reći EU. Tamošnja nomenklatura se menja, a i samovolja SNS-a je i u njihovim očima prevršila svaku meru. Mrdićevi zakoni sada se ukazuju kao trn u oku Brisela. Mislim da im je sada važnije šta će se desiti u Srbiji nego što im je važno da im ovdašnje vlasti obezbede ostvarenje ekonomskih interesa, po cenu kršenja demokratije. To ovde stvara preveliki revolt.
Vlasti su tvrdile da Mrdićevi zakoni neće biti usvojeni, pa da neće biti primenjeni…
Kolege koje se bave populizmom kao sredstvom političke komunikacije takve poruke karakterišu kao „informativnu dvosmislenost“ (informative ambiguity), gde je moguće u jednoj rečenici reći oprečne stvari, poput: smanjićemo poreze i povećaćemo socijalna davanja. Populizam jeste u usponu, politička odgovornost jeste u periodu erozije, i to jeste varijabla koja ide u prilog načinu vladavine SNS-a. Ali druga varijabla ima veću vrednost, a to je zasićenost građana i želja za više demokratije.
Ubeđen sam da će, ako pobede na izborima, dodatno proširiti svoju poslovnu mrežu i tako onemogućiti bilo kakav vid neposlušnosti koja može da ih košta. Zato im toliko i smeta univerzitet kao javna stvar
Vučić se već kandidovao za budućeg premijera, a s pozicije predsednika sebi je dao ovlašćenja veća no što Ustav predviđa. Hoće li moći da plasira dostojnog kandidata za predsedničke izbore 2027. godine?
Sebi je dao veća ovlašćenja jer mu institucije nisu stale na put. Iz njegove perspektive, izbor je logičan i svodi se na tri mogućnosti. Prva je Tomislav Nikolić. Njegovim učešćem bi građane podsetio na neka lepša vremena, kada su bili mlađi i poletniji. Uostalom, Nikolić je taj koji je SNS 2012. doveo na vlast. U suprotnom, ta partija bi se verovatno ugasila ili raspala. Vučić bi kandidovanjem Nikolića ispravio i nepravdu koju mu je objektivno naneo 2017. godine. Povrh svega, ako Nikolić pobedi – super, a ako izgubi – nema veze, nije bio dovoljno popularan, idemo dalje. Druga je Ivica Dačić. Reč je o političaru koji je veoma lojalan, na zalasku je karijere, a čiju je stranku Vučić praktično ugušio. Siguran sam da bi glasači socijalista takav gest umeli da cene. Treća opcija je neki novi Đuro Macut, Danica Grujičić ili Zoran Radojičić – nestranačka ličnost iza koje može da stane čitava naprednjačka mašinerija, ali i još koji birač pride.
Da li su izmene izbornih zakona zaista priprema za legalizaciju buduće izborne krađe, koliko god neke od njih bile u skladu s ODIHR-ovim preporukama?
Ova vlast ne bi menjala zakone kad bi mislila da joj izmene neće ići u prilog. Stranim partnerima će moći da kažu: nemojte reći da ništa nismo uradili, obavili smo trideset odsto posla, nismo imali vremena za više.
Režim trenutno može da računa samo na različite interesne skupine, na jednu klijentelističku mrežu s aparatčicima koja će zbog para, uticaja i moći braniti vlast i srčano i energično. Ali ni tih ljudi nema mnogo, svakako ih je neuporedivo manje nego onih koji su nezadovoljni stanjem u zemlji
Da vam je neko prošle godine, kada ste u intervjuu izjavili da su se studenti održali zahvaljujući distanci u odnosu na opoziciju, rekao da ćemo u martu 2026. čekati raspisivanje izbora, ali bez otvorene saradnje studenata i opozicije, osim ponegde na lokalu, da li biste bili iznenađeni?
Ne. Sve do 15. marta, bio sam uveren da će pred velikim brojem ljudi studenti zahtevati parlamentarne izbore. Siguran sam da bi se u tom slučaju oni do danas i održali. Mislim da je reč o strateškoj grešci koja je posledica neiskustva. Nije mi jasno kako su mislili da će doći do promene vlasti, osim na biračkim mestima. Režim se neće sam spakovati i otići iz Srbije. Na prelaznu vladu ne bi pristao. Fizički sukob s njihovim pristalicama niko ne želi. Tada je trebalo tražiti izbore, a ne u maju, jer je vlast bila uzdrmana. U politici je, kao i u šahu, tajming strašno bitan. Neki potez je na početku partije moguć i pogodan, a na kraju je jednak porazu. U svakom slučaju, dobro je što su naposletku tražili izbore, ali su od tog trenutka morali da razumeju da izbori zahtevaju organizaciju i infrastrukturu. To što nisu imali hijerarhiju ih je spasilo od diskreditacije, ali je počelo i da ih košta. Kada biste sad hteli da s njima stupite u kontakt, morali biste da im pišete na Instagramu. Jedan od paradoksa demokratije je, koliko god vi imali horizontalni sistem odlučivanja, i koliko god to odlučivanje bilo učinkovito, na kraju morate da imate vođstvo. Studenti ga nemaju, a sada shvataju da ne može svaka sitnica da se odluči na plenumu. S druge strane, opozicija ima dve mogućnosti. Jedna je da formira svoju listu i sarađuje sa studentima na tehničkom nivou. Druga, po meni veoma logična, jeste da opozicione stranke svoje resurse i logistiku prepuste studentima i za učešće sačekaju sledeće izbore. Jer, da se ne lažemo, ko god u Srbiji došao na vlast posle SNS-a, neće se zadržati duže od godinu dana.
Čest argument je da bi se mnoge opozicione partije ugasile bez finansiranja od izbora i rada u Narodnoj skupštini, osim što se sve vreme susreću s prljavim kampanjama, pretnjama?…
To je lako rešiti. Promeni se vlast, Vlada uredbama konstatuje specifičnu situaciju i deo sredstava preusmeri ka političkim partijama koje su pre izbora bile parlamentarne.
Koja bi tema trebalo da bude glavna u protivrežimskom bloku?
Smena vlasti, koja birače protiv režima najviše i interesuje. Ne glavna, nego jedina. Jer, ko se upusti u takmičenje s SNS-om po pitanjima Kosova, socijalnih davanja, subvencija, geopolitike… bilo čega, zapravo, izgubiće. Ne zato što je SNS u pravu, nego zato što mu je početna pozicija neuporedivo povoljnija. Mogu da pričaju šta hoće i koliko hoće, bez mnogo posledica.
Od toga da je nenadležan, predsednik je ponovo neko ko nastoji da nameće teme. Čini li to jednako uspešno kao 2024. godine?
Ne. Vreme njegove dominacije u tom smislu je prošlo. Pogledajte šta sve obećava prethodnih dana i nedelja – s jedne strane su nove saobraćajnice, rast plata i penzija, a s druge, kažu njegovi saradnici, preti nam rat s Hrvatskom i Albanijom, zbog čega moramo da kupujemo francuske avione, kineske rakete i ko zna šta sve još. Na delu su i pozitivna i negativna kampanja. Ali sve je to već viđeno. U naprednjačkom biračkom telu, to će imati efekta. Za sve ostale, teško.
