Dok se u Skupštini fingira javna rasprava povodom Mrdićevih i Petrašinovićevih zakona, a u skupštinskoj sali se kao na traci donose zakone koji su navodno „evropski“, predsednik Srbije nas obaveštava da mu ne pada na pamet da razgovara sa komesarkom za proširenje i izvestiocem Evropskog parlamenta za Srbiju jer „žele zlo Srbiji“, ali da je dobro jer je Srbija na evropskom putu. Da li je, za Radar objašnjava Bojana Selaković, koordinatorka Nacionalnog konventa o Evropskoj uniji.
Devetog maja je obeležen i Dan Evrope i Dan pobede nad fašizmom. A šta smo mi od toga mogli da obeležimo?
Čini mi se da je godinama i jedno i drugo u Srbiji obesmišljavano. Ako pričamo o borbi protiv fašizma, jedna od glavnih karakteristika ove vlasti je bila da je obezvredi i dovede do apsurda. Ona je uvela obeležavanje nekih datuma koji su od značaja za antifašističku borbu, ali uz folklor koji pripada nekim drugim ideologijama, sa namerom da stavi nekakav nacionalni pečat na nešto što je po svojoj prirodi nespojivo, jer je borba protiv fašizma nadnacionalna. Poslednjih godina se taj datum stavlja u kontekst veza sa Moskvom i ruskog učešća u oslobađanju Srbije i time se gubi suština antifašizma.
Obezvređen je i Dan Evrope jer se ova vlast godinama pozicionirala kao monopolista proevropske agende, a istovremeno je bila najglasniji generator antievropskog sentimenta, što je dovelo do toga da veliki broj ljudi, čak i oni koji nisu podržavaoci vlasti, kupi taj narativ plasiran u medijima i nekim drugim društvenim kanalima, pre svega kroz obrazovanje. Imam utisak da većina ljudi uopšte ne zna zbog čega je taj 9. maj značajan u kontekstu EU, iako je SNS na početku svoje vladavine otvorila pregovore i plasirala teme o tome. A onda je usledila degradacija za koju vidimo gde nas je dovela.
Kada su shvatili da od članstva u EU nema ništa, a da institucionalnim izmenama koje idu u pravcu kontrole, pre svega štite sebe, vlastima je postalo nebitno kako će EU to da vrednuje. A kad su shvatili da su preterali, sada moraju to nekako da izbalansiraju da ne bi došlo do njima najvažnijih posledica – prekida ekonomske razmene i investicija koje dolaze od članica EU
Hoćete da kažete da su nas svesno onepismenjavali?
Apsolutno. To je jedan fenomen koji nam se desio u poslednjih 14 godina i ne znam da se tako nešto desilo u bilo kojoj drugoj državi koja je pretendovala da postane deo EU. Doživeli smo degradaciju svega onoga što su temeljni evropski principi, i to tokom perioda u kom smo uživali sve benefite kandidatskog statusa – od vizne liberalizacije do pristupa fondovima EU. Dok su se benefiti pojačavali, pojačavale su se i karakteristike razgradnje tog fundamenta evropskog tkiva. I kad bi neko evaluirao stanje u svim tim oblastima koje su od značaja, recimo za otvaranje poglavlja 23 i 24, Srbija ne bi sada ispunila uslove. To svakako jeste odgovornost vlasti iz našeg ugla, ali odgovornost snosi i EU jer je dopustila da taj proces tako izgleda.
Svi zajedno smo izgubili mnogo vremena jer među evropskim akterima nije postojao konsenzus oko svrhe proširenja, a dekada stabilokratije se dogodila jer EU nije imala način da utiče da reformski procesi budu brži u državama kandidatima. Tek sa početkom rata u Ukrajini proširenje je dobilo visoko mesto na agendi EU jer im je postalo jasno zbog čega je i njima potrebno – zbog bezbednosti. Od tada imamo novi talas u kome vidimo pojačano interesovanje za ono što se dešava i želju da ubrzaju reformske procese čak i preko realnih kapaciteta pojedinih država. U tom kontekstu smo dobili da je Crna Gora daleko odmakla jer je iskoristila tu podršku, Albanija donekle, a ono što se dogodilo sa Srbijom je fenomen koji će se sigurno u nekoj daljoj budućnosti izučavati. Ona je važna kao deo geopolitičke slagalice u ovom regionu i EU je na sve načine pokušavala da utiče da se reformski procesi ubrzaju i da Srbija reši svoj najveći problem i uskladi se sa temeljnim i osnovnim principima EU. Umesto toga Srbija je u međuvremenu sebi napravila dodatne probleme u pogledu odnosa sa Rusijom i Kosovom, posebno nakon slučaja Banjska, ali je to sve manje važno od činjenice da Srbija nije u mogućnosti da ispuni minimum zahteva koji se odnose na vladavinu prava, demokratiju, slobodne medije, izbore i nezavisno pravosuđe.
Da li se na evropskom putu istrajava samo zbog novčane pomoći?
Ona je samo jedan i ne bih rekla najvažniji aspekt. I pre nego što se pojavio Plan rasta, Srbija je imala pristup pojedinim pretpristupnim fondovima, ali je apsorpcija tih sredstava pokazivala trend opadanja. Bile su potrebne određene procedure da bi se došlo do evropskog novca, zahtevana je visoka transparentnost u njegovom korišćenju i prevencija korupcije, tako da je za državu bilo daleko jednostavnije da koristi novac iz drugih izvora, poput Kine i drugih istočnih država. Do njega su lakše dolazili i imali su daleko manje glavobolje u smislu pravdanja potrošnje . Recimo, pruga Beograd–Budimpešta je trebalo da bude finansirana novcem iz evropskih sredstava, čak je i jedan manji deo početnih analiza finansiran tako. EU je bila spremna da podrži i dalje faze tog projekta, ali je vlast to odbila da bi napravila dogovor sa kineskim investitorom.
Vlast se godinama pozicionirala kao monopolista proevropske agende, a istovremeno je bila najglasniji generator antievropskog sentimenta, što je dovelo do toga da veliki broj ljudi „kupi“ taj narativ plasiran u medijima i nekim drugim društvenim kanalima, pre svega kroz obrazovanje
Pre mislim da je razlog neodustajanja od imidža države kandidata privredna ekonomska razmena koja postoji sa EU, kao i investicije koje odatle dolaze. Ukoliko bi došlo do značajnije promene reputacije, a Srbija bila označena kao rizična zemlja u kojoj se krše mehanizmi za funkcionisanje slobodnog tržišta i vladavine prava, onda bi to moglo da utiče na povlačenje investicija i smanjenje obima ekonomske razmene. E, tu bi vlast imala problem. Kao i sa eventualnim ukidanjem vizne liberalizacije, čije ukidanje se sigurno ne bi dopalo građanima.
Da je EU nastavila da finansira prugu da li bi nam iskočio voz iz šina?
Nisam sklona da verujem da bi se to desilo, a na tom primeru jasno vidimo razlike između nas i evropskih standarda. Otvaranje dela koji pripada Srbiji je više puta pompezno najavljivano, čak je Srbija voz objavljivao cenu karata, neki ljudi su pokušavali da ih kupe, a u isto vreme mađarske institucije nisu dozvolile da pruga bude otvorena pre nego što se izvrše sve bezbednosne provere na njihovom delu. Ideja je bila da pruga počne sa radom tik pred mađarske izbore, ali nadležne institucije, čak i pod Orbanom takvim kakav jeste, nisu dozvolile da to proradi pre nego što oni odrade sve što treba. Ne bismo ni mi dozvolili da je to rađeno evropskim sredstvima, čak, verovatno, ne bi još uvek bila ni završena, jer su procedure koje zahtevaju određene provere, kvalitetan i stručan nazor, daleko sporije. To je jedan jako dobar primer koji pokazuje šta pravi kvalitativnu i suštinsku razliku između država koje su u EU i onih koje nisu, bez obzira na sve slabosti tog sistema.
Ukoliko bi Srbija bila označena kao rizična zemlja u kojoj se krše mehanizmi za funkcionisanje slobodnog tržišta i vladavine prava, onda bi to moglo da utiče na povlačenje investicija i smanjenje obima ekonomske razmene. E, tu bi vlast imala problem. Kao i sa eventualnim ukidanjem vizne liberalizacije
Pomenuli ste da je jedan od ključnih momenata u procesu evrointegracija bio kada su Edi Rama i Vučić zatražili ubrzanu integraciju u jedinstveno tržište i šengenski prostor, umesto punopravnog članstva u tom bloku. Šta su time želeli da postignu ili izvrdaju?
Prostor za ubrzani ulazak u EU se otvorio 2022. zbog Ukrajine i Vučić je kao veliki pragmatik poverovao da ga je sreća pogledala i da će u tim okolnostima naći neku prečicu. Međutim, kada je ta priča pala u vodu zbog geopolitičkih tumbanja, Vučić i Rama koji imaju sličnu filozofiju politike su shvatili da im je potrebna nova prečica. U isto vreme kada su kod nas usvojeni Mrdićevi zakoni, albansko tužilaštvo za organizovani kriminal, SPAK, zatražilo je od parlamenta da skine imunitet potpredsednici vlade Belindi Baluku da bi mogli da je uhapse. Mislim da su i Rama i Vučić prosto shvatili da više nema ništa od te priče geopolitičkog proširenja, i da nema razloga da prave kompromise zbog kojih bi i sebe i svoje saradnike doveli u nezgodnu situaciju i rizikovali da im se nešto desi. Zatražili su određeni nivo odnosa sa EU i pokušali da deluju kao da su proaktivni, ali sa željom da ne trpe posledice.
Iako je taj predlog odbijen, naša vlast nije učinila ništa da popravi odnose sa EU, već je umesto da povuče Mrdićeve zakone ponudila gomilu koječega.
Logično je što se došlo do toga jer su ovde stvari toliko loše da postaje sve teže da se prikriva odgovornost. U tom smislu reforma pravosuđa koja je ustavnim amandmanima zaokružena 2022. i koja je vođena i gurana od strane EK, dovela je do toga da vlast više ne može u potpunosti da kontroliše pojedine tužioce i sudije. Onda su shvatili da od članstva u EU nema ništa, a da institucionalnim izmenama koje idu u pravcu kontrole, pre svega štite sebe i postalo im je nebitno kako će EU to da vrednuje. A cela halabuka koja se posle desila u pokušaju kontrole štete, vezana je za činjenicu da su shvatili da su preterali i da sada moraju to nekako da izbalansiraju da ne bi došlo do njima najvažnijih posledica – prekida ekonomske razmene i investicija koje dolaze od članica EU. Teško je zamisliti da neka velika evropska firma investira u Srbiju nakon što EU kaže da je tu ugrožena nezavisnost pravosuđa.
Vlast to trenutno pokušava nekako da ispegla, ali ne u potpunosti. Neće da primene sve preporuke Venecijanske komisije, već i dalje čuvaju neke posledice Mrdićevih zakona koje im odgovaraju, ali pokušavaju da prikažu Evropi da je to rezultat kompromisa sa akterima koji su od značaja za pravosuđe. Drugim rečima, da je dovoljno to što je Zagorka Dolovac sada glasala za dva nova tužioca koja će biti upućena u TOK, iako je Venecijanska komisija bila vrlo jasna kada je zahtevala da se vrate sva četiri tužioca.
Nakon ocene Venecijanske komisije rečeno je da se vlast neće usuditi da stavi na glasanje Petrašinovićeve zakone, pa ih je ipak stavila. Rečeno je da i ne mogu tako bitni zakoni da se donose bez javne rasprave, a oni su osmislili neka javna slušanja…
Pa sličnu situaciju smo imali i kada je EU rekla da mora da se izabere savet REM-a. Vlast je pristala, a onda su shvatili da neće moći da zadrže potpunu kontrolu zbog aktera na koje su morali da pristanu da bi proces bio inkluzivan. Počeli su da pregovaraju u nadi da će se nekako nagoditi i naterati druge aktere da se ne žale, da ne govore da je proces bio nezakonit ili da predlagači nisu ispunili kriterijume. Sve je to bilo prilično traumatično i frustrirajuće za učesnike, a na kraju se završilo tako što su ljudi koji su imali određene principe odbili da pristaju na to. Sada vlast ima problem zato što im EK ne dopušta da sami formiraju REM.
Isto je i u ovom slučaju. Imali smo dva slušanja tih Petrašinovićevih zakona, to je izgledalo kako je izgledalo, a videćemo da li će primeniti išta od zamerki onih koji su prisustvovali tim slušanjima. Pritom smo umesto javne rasprave, u slučaju Mrdićevih zakona, dobili javna slušanja koja Ministarstvo pravde organizuje u Narodnoj skupštini. To ne postoji kao pravna forma u našem sistemu – ministarstvo može da organizuje samo javnu raspravu, a tome moraju da prethode neki postupci na nivou vlade. Oni očito ne žele da prihvate preporuke Venecijanske komisije, jer da žele, sve je moglo da se završi na nivou Skupštine. Preporuke su toliko jasne i eksplicitne da nije bila potrebna nikakva rasprava već samo da se sve vrati u pređašnje stanje. Iz ugla zdravog razuma možemo da znamo kakva će biti reakcija Evropske komisije nakon ovoga, a mislim da sve to što trenutno rade, ne rade zbog EU već za domaću upotrebu. Pritom se čak ne obraćaju svima nama, već samo svojim podržavaocima. To što mi vidimo nelogičnosti i što nam neke stvari nisu jasne i što nas frustrira, njih uopšte ne interesuje. Oni poruku šalju samo svojoj zacementiranoj bazi i ona glasi: „Evo, mi smo uradili sve, ali Evropa neće Srbiju. Šta god da uradimo ne valja i stalno izmišljaju neke nove uslove.“
Poslednjih godinu i po dana su lično predsednik Vučić i razni drugi ljudi koji učestvuju u komunikacijama sa institucijama EU, tražili da EU ukine finansiranje civilnom društvu jer se mi stalno žalimo, a trebalo bi da „podržavamo svoju državu“
Ako je to sve za domaću upotrebu, zašto je Vučiću tako teško pao odlazak rektora Đokića u Brisel?
Njihova dosadašnja pozicija je bila takva da su sa eksternim akterima imali apsolutni monopol u komunikaciji. Recimo, poslednjih godinu i po dana su lično predsednik Vučić i razni drugi ljudi koji učestvuju u komunikacijama sa institucijama EU, tražili da EU ukine finansiranje civilnom društvu jer se mi stalno žalimo a trebalo bi da „podržavamo svoju državu“. Sada je tu i rektor, ali i akademska zajednica koju je EU takođe počela da tretira kao neku vrstu partnera od kojih može da čuje i drugačije glasove o situaciji u Srbiji. Zato se vlast nalazi u problemu jer je do 2024. godine uspešno i na razne načine slabila političku opoziciju koja je mogla da joj bude alternativa, a onda su se pojavili studenti i neka druga pravila u kojima se vlast i nije najbolje snašla. Što bi rekao jedan moj kolega: „Igrali su šah, a onda ih je neko ubacio u monopol.“ A u monopolu ne znaju pravila i stalno pokušavaju da se vrate na šah, ali to prosto ne ide.
Problem za njih je pogotovo veliki jer je još od nastanka SNS-a Vučić sebe nametao kao ekskluzivnu proevropsku opciju ljudima izvan Srbije, uz poruku da ako ne podržavaju njega doći će razni Šešelji ili Nestorovići – ljudi sa tog spektra, čijem je uzdizanju i vidljivosti, zapravo, on najviše i doprineo.
Ministar za evropske integracije Nemanja Starović je izjavio da su navodi o zamrzavanju sredstava za Srbiju iz Plana rasta za Zapadni Balkan „potpuno lažna vest plasirana na senzacionalistički način“. A šta je istina?
Ono što rečeno je da EK za sada ne donosi nikakve odluke o povlačenju tih sredstava od strane Srbije, dok se ne reši pitanje Mrdićevih zakona. Mediji jesu jednim delom doprineli tom malo nejasnom narativu o tome šta je zapravo odlučeno – odluke nema i to je važno da razjasnimo. Mi govorimo samo o sredstvima iz Plana rasta, a to je 1,6 milijardi za period od tri godine – od 2024. do 2027. Iz njega je Srbija za sada povukla samo oko 160 miliona evra, a mogla je da povuče oko 600 miliona da je realizovala aktivnosti iz agende na koje se obavezala. Postoje neki rokovi i postoje neki indikatori i na osnovu njih mora da se dokaže da li je nešto urađeno ili nije. Na primer, izbor za Savet REM-a ili ODIHR preporuke. Ima tu i drugih stvari koje su jako važne, a nisu urađene. Jedna se odnosila na transparentno objavljivanje podataka o projektima koji se finansiraju na osnovu međudržavnih sporazuma. Oni su hteli da to urade tako što će da objave neke osnovne informacije (umesto kao što je urađeno u slučaju nadstrešnice i pruge nakon zahteva studenata), a da uzmu pare za to, kao reformsku aktivnost. Tako da, i pre nego što su doneti Mrdićevi zakoni, Srbija je dobila samo polovinu sredstava iz prve tranše, jer su od sedam aktivnosti prihvaćene samo tri.
Neće da primene sve preporuke Venecijanske komisije, već i dalje čuvaju neke posledice Mrdićevih zakona koje im odgovaraju, ali pokušavaju da prikažu Evropi da je to rezultat kompromisa sa akterima koji su od značaja za pravosuđe
Ono što je sporno za Srbiju jeste što taj instrument, pored tehničkog evaluiranja, ima i deo koji se zove preduslovi. To su politički kriterijumi potrebni da bi se uopšte evaluirali rokovi i indikatori, a odnose se na vladavinu prava, slobodne izbore, stabilan i transparentan budžet… I to se sada procenjuje, jer se nakon Mrdićevih zakona otvorilo pitanje da li Srbija uopšte ispunjava te preduslove. Tako da sa jedne strane jesu u pravu oni koji kažu da ne postoji formalna odluka o zamrzavanju sredstava, ali sa druge strane, taj mehanizam je malo komplikovan, ali svakako ono što se sada dešava nije redovno stanje. Zaista, Srbija se nalazi u problemu, ne samo zbog toga da li je i kojom brzinom realizovala ono na šta se obavezala, nego se dovodi u pitanje uopšte da li ona može da ima pravo pristupa celom tom instrumentu koji se zove Plan rasta, namenjen za ubrzanje procesa pristupanja Evropskoj uniji
