Aktuelni broj Radara će se na prodajnim mestima naći u periodu između godišnjice najvećeg protesta u istoriji Srbije – onog koji je 15. marta prošle godine na ulicama Beograda okupio oko 300.000 ljudi – i lokalnih izbora u deset lokalnih samouprava čije je održavanje viđeno za 29. mart. I, dok vlasti deluju sigurno u to da će na njima pobediti – uz uračunato kršenje integriteta samih izbornih procesa – onaj deo Srbije koji se pre godinu dana našao na protestu i koji je razvoj događaja pratio iz minuta u minut lavira nad optimizmom sećanja (prošlogodišnji uspesi studentsko-građanske pobune neće se ponoviti), pesimizmom intelekta i volje (tada je propuštena prilika za završni udarac autoritarnom režimu) i, najjednostavnije rečeno, nade da bolji dani tek dolaze. Možda ne nakon pomenutih lokalnih izbora, ali svakako nakon održavanja vanrednih parlamentarnih, koje režim i dalje uspešno odlaže.
Vanredni profesor na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu Bojan Spaić insistira na trezvenoj analizi dok ocenjuje da je vraćanje u prošlost jedan od glavnih problema ovdašnje društveno-političke scene, jer generiše pogrešna očekivanja i očekivana razočaranja. Povrh toga, otežava povlačenje ispravnih poteza u odnosu na deklarisani cilj. Iako procese treba tumačiti u kontinuitetu, kaže on, istorijske analogije, koliko god zavodljive, suštinski su varljive.
„Mi o protestu 15. marta 2025. znamo mnogo, ali ne postoji dovoljna vremenska distanca da se njegov značaj sagleda u potpunosti. Ipak, neke stvari su i tada bile jasne. Prvo, reč je o najvećem događaju najozbiljnijeg otpora precizno usmerenog protiv režima koji je destruktivan po demokratiju i vladavinu prava u Srbiji. Drugo, postalo je jasno da je tu masu ljudi moguće organizovati, što je delovalo kao pravo čudo, a zapravo je bila posledica činjenice da je studentski pokret pre marta uspešno organizovao niz drugih događaja i na njima se učio. Treće, bio neko razočaran ishodom protesta ili ne, javnost Srbije je uvidela da je režim izgubio legitimnost skrivenu iza paravana tobožnje podrške građana. S obzirom na sve, mislim da se od protesta više nije ni moglo očekivati“, kaže Spaić za Radar.
Mnogi su tada očekivali drugi Peti oktobar. Šta su dobili?
Još jedan dokaz da aktuelna situacija i situacija s početka veka naoko liče, ali nisu iste. Za razliku od Petog oktobra, ovog puta nije postojala dovoljna komunikacija sa širim delovima društva. Poverenje u političke aktere bilo je slabije nego pred pad režima Slobodana Miloševića, koje tada možda jeste bilo fragmentarno, ali je ukazano organizacijama koje su se objedinile u DOS. Treba izvući političke pouke, ali ovu situaciju treba sagledati realno i sa savremenom optikom i potom joj, sa stanovišta političkih aktera, prilagoditi ponašanje. Cilj razvlašćivanja autoritarnog režima dobro je polazište za to.
Bio neko razočaran ishodom protesta 15. marta ili ne, javnost Srbije je tada uvidela da je režim izgubio legitimnost skrivenu iza paravana tobožnje podrške građana. Više nije ni moglo da se očekuje
Godinu dana kasnije, javnost Srbije očekivala je neki vid masovnog obeležavanja godišnjice, koji je izostao. S druge strane, SNS je još pre tri meseca za 15. mart prijavio skup ispred Narodne skupštine, za svaki slučaj. Je li to slika razlike u strateškom promišljanju dve strane? I da li je traženje vanrednih parlamentarnih izbora ujedno bilo prelazak na domaći teren naprednjaka?
Nije nikakva tajna da taj vid političke borbe jeste njihov teren. Za mene je važnije pitanje zašto to nije teren opozicione javnosti, naročito one s organizacijama i infrastrukturom. Dugo već znamo da je SNS politiku sveo na beskrupuloznu tehniku čiji su ciljevi dolazak na vlast, od mesne zajednice do republičkog nivoa, a potom i održanje na vlasti. I u tome po sebi nema ničeg neobičnog. Neobičnost našeg slučaja je što se u ostvarenju tog cilja nekažnjeno koriste protivzakonita sredstva i što se pravni okvir prilagođava prirodnoj tendenciji vlasti da na vlasti i ostane, umesto da se u tome ograničava i sankcioniše. Bez adekvatne promene takvog shvatanja politike, ne može da bude ni političkih promena. Jer, alternativa izbornoj promeni režima je neka vrsta građanskog sukoba na koji, čini mi se, niti jedan politički akter nije spreman, ili makar nije većina. Preostaje nam redovna politička borba kojoj trenutno prisustvujemo i koja je, znali smo to i ranije, temeljno neravnopravna. Ali na nivou činjenica, stvari stoje tako.
Pre izbora se govorilo i o mogućnosti zahtevanja prelazne vlade oko koje studenti i opozicija nisu postigli saglasnost.
Ni tada ni do danas mi niko nije rekao koji bi to niz koordinisanih koraka primorao našeg neprosvećenog apsolutistu da pristane na prelaznu vladu i da prihvati mandatara koji nije iz njegovih redova, odnosno ministre koji bi revidirali zakone i rad institucija. I tada i danas mi izglednije deluje raspisivanje prevremenih izbora, čemu se pribegavalo svaki put kada je trebalo učvrstiti vlast.
Pa opet, izbori za mesne zajednice u Novom Sadu naprosto nisu održani, u međuvremenu sprovedeni lokalni izbori propraćeni su neregularnostima i nasiljem, a Viši sud u Zaječaru iznenadio je mnoge kada je odlučio da poništi tamošnje mandate i naloži ponavljanje izbora, koje se, uzgred, još nije odigralo.
Možda će zvučati paradoksalno, ali sve to spada u pozitivne proizvode prošlogodišnje pobune. S institucionalne strane, od dolaska SNS-a na vlast nismo imali tolike otvorene i javne institucionalne potrese, a potencijalnih povoda je bilo. Zahvaljujući radu istraživačkih novinara saznali smo unazad deset do petnaest godina za brojne afere i slučajeve korupcije, ali institucije nisu revnosno obavljale sopstveni posao, jer bi to podrazumevalo sukob s nosiocima vlasti. Mi sada taj sukob imamo. Ozbiljni delovi pravosudnog sistema nastoje da postupaju prema slovu zakona, a to je ranije bila retkost i uvek u politički relativno bezbednim slučajevima. Uz to, dosadašnja kontrola izvršne vlasti nad sudskom odvijala se ispod žita. Sada imamo zloglasne Mrdićeve zakone čiji je cilj rešavanje za vladajuću garnituru akutne i doskoro nezamislive situacije istrage visoke korupcije. I to nije vidljivo samo domaćoj, već je očigledno i međunarodnoj javnosti. Oni ljudi koji se bore za minimum vladavine prava u Srbiji nalaze se u boljoj situaciji no ranije, imaju više saveznika, i više ranjivih mesta režima koje je moguće adresirati. Pritom, mi imamo posla s vlašću koja radije ne bi ispunila zahteve studenata, opozicije ili međunarodne zajednice, jer bi to doživela kao poraz, nego što bi relaksirala situaciju po cenu štete koju bi u najgorem slučaju mogla lako da sanira. To povećava prostor za njihove dalje greške.
Da li je režim u povlačenju ili konsolidaciji koju vrši kroz produbljivanje društveno-političkog jaza posred Srbije?
Jaz je sve dublji, a osveta prema onima koji su 2025. organizovano digli glas sve žešća. Čak je zahvatila i policiju, jer su iz perspektive vlastodržaca potrebni ne samo poslušni kadrovi, nego i besprekorno lojalni. Ali i njihov je rezervoar ograničen. Ne postoji rezervna Srbija. Uz to, lojalnost i stručnost najčešće su obrnuto srazmerni. Intelektualci teško prave političke organizacije, a kad ih i naprave, one ne mogu da opstanu duže od godinu dana. SNS je toga svesna. Ta partija nema ni ideologiju ni opredeljenje, jer je reč o mašini za dobijanje izbora i sve što njen najmoćniji član kaže, a drugi stranački funkcioneri ponove, usmereno je ka izbornoj pobedi na svim nivoima i potonjem bogaćenju pojedinaca. Sama po sebi, vlast nije cilj, cilj je mogućnost zloupotrebe vlasti, da parafraziram jednog našeg poznatog glumca. S obzirom na to, smatram da je destruktivno ne insistirati na problemima vladajuće većine i na načinima za rešavanje tih problema i fokusirati se na narcizme malih razlika u protivrežimskom bloku.
Studenti su uspeli da razbiju postojeću matricu i dođu do ogromnog broja ljudi. Išli su po selima, trčali po magistralnim putevima, vozili bicikle po Srbiji i Evropi. Za kratko vreme su preuzeli digitalni prostor. Ali nije njihovo da obavljaju posao političkih organizacija
Deo javnosti koji pripada tom bloku je od studenata očekivao promenu vlasti. Studenti su, proletos davši građanima „zeleno svetlo“ i predlažući samo donekle uspešni generalni štrajk, očekivali dugotrajniju i delatniju podršku. Ko se više prevario u očekivanjima?
Poslednjih nekoliko dana, sve vreme razmišljam o video-snimku iz jednog od mesta u kojima se krajem marta održavaju izbori. Kada je reporter pitao jednu ženu šta od njih očekuje, ona je rekla da očekuje zaposlenje u fabrici. Jednim delom, to je naličje poznate logike „glasaću za tebe kad dođeš na vlast“, ali drugim je dobar pokazatelj potreba građana. Rečju – glasaću za tebe ako mi obećaš rešavanje mog konkretnog problema. Neka bude moja korist, pa neka sagori svet, da izvrnem poznatu izreku o pravdi. Bojim se da većina političkih aktera u Srbiji takve izjave ne vidi kao informaciju spram koje se treba ravnati, nego kao nešto što treba silom na sramotu na brzinu promeniti. A realnost nam kazuje da građani imaju probleme i da o njima jasno govore. Što pre politički akteri shvate da se do ljudi poput te žene teže dolazi konvencionalnim sredstvima marketinga i informisanja, odnosno da pobeda na izborima ne zavisi od međusobnog pružanja ruke studenata, građana i političkih organizacija – premda saradnja jeste važan uslov – već od nuđenja rešenja za konkretne probleme, to bolje.
Iako je prostor za tu vrstu komunikacije prilično zatvoren?
Nacionalni medijski prostor je u velikoj meri neprohodan. Zaštitu policije po pravilu nećete dobiti čak i da vas neko prebije nadomak biračkog mesta. Pravosuđe će retko reagovati u slučajevima kupovine glasova, koliko god oni bili dobro dokumentovani. No, ništa od toga nije nepoznato, štaviše, ciklično se ponavlja, a očekivati nove rezultate od starih, neuspešnih taktika jednostavno nije politički pametno. Uostalom, studenti su prošle godine uspeli da razbiju postojeću matricu i dođu do ogromnog broja ljudi. Išli su po selima, trčali po magistralnim putevima, vozili bicikle po Srbiji i Evropi. Za kratko vreme su potpuno preuzeli digitalni prostor. Ali nije njihovo da obavljaju posao političkih organizacija. Ni ljudi pojedinačno ne vole prebacivanje odgovornosti, merenje svake reči, gledanje u tuđe dvorište, a kamoli na nivou društvenih grupa. Kada čujem pojedine opozicione prvake koji komentarišu okolnosti u kojima u Smederevskoj Palanci nije došlo do postizanja dogovora oko liste, teško mi je da ne pomislim da je reč o generacijskom jazu koji je pomalo i komičan. Pominju se neka kodna imena studenata za koja se ispostavlja da je reč o najobičnijim nadimcima. Pominju se konspiracije, zvanično i nezvanično, pominje se rad službe. Da se razumemo, ko u ovim okolnostima ne očekuje od obaveštajnih i bezbednosnih aparata kriminalizovane države da ne rovari gde misli da može, razočaraće se. Ali nije ni svaki neuspeh posledica delovanja službe. Dok ne izađemo iz ustaljene matrice skretanja s centralnog cilja opozicionog delovanja, koja vlasti najviše odgovara, prostora za nadu u promene će biti malo.
Bilo je neuspešnih pokušaja da se napravi jedna lista. Studenti su saopštenjima slali poruke o svom raspoloženju, iako je među njima bilo i onih koji su bili za jednu listu i onih koji za nju nisu hteli ni da čuju. Partije je trebalo da u odnosu na odluke studenata imaju alternative
Postoji li danas studentski pokret?
U meri u kojoj smo mogli, s obzirom na distancu i na vreme kojim smo raspolagali, mi, profesori, pokušali smo da se pozabavimo formom tog pokreta i čini mi se da smo tome dosta ozbiljnije prišli od nekih drugih aktera. Zabeleške o njegovom funkcionisanju prikupljene su i objavljene u zborniku Protest je ispit koji sam uredio. To nisu bili bilo kakvi hvalospevi pokretu, već pokušaji predstavnika različitih naučnih disciplina da se pozabave tim specifičnim oblikom organizovanja. Za potrebe vašeg pitanja, glavni zaključak je da to nikada i nije bio pokret u punom smislu te reči, već decentralizovana mreža koja je odlučivala o pitanjima za koja je većinski procenjeno da su važna. Zamislite da u kafani ili na društvenim mrežama okupite sve svoje prijatelje i pitate ih šta bi trebalo da se uradi nekim povodom. Čućete razna mišljenja, često suprotstavljena, neko će biti bezuslovno za, neko rezolutno protiv, mnogi će iznositi argumente, i glupe i promišljene, ali na kraju ćete imati glasanje i odluku, uprkos izostanku potpune saglasnosti. Unisonost, ruku na srce, ne bi bila ni poželjna. Studentski plenumi su otprilike tako izgledali i zahvaljujući takvoj deliberaciji su bili uspešni. Ukratko, pokret nikada nije ni postojao u onom obliku u kom ga mnogi zamišljaju, i bio je najdelotvorniji za vreme blokada fakulteta.
Kada je TV reporter pitao jednu ženu šta očekuje od izbora, rekla je da očekuje zaposlenje u fabrici. To je delom naličje logike „glasaću za tebe kad dođeš na vlast“, ali delom i pokazatelj potreba građana
Sada smo imali predizborna okupljanja studenata u mestima gde će biti izbori, osim u Majdanpeku, a u Lazarevcu je održan studentski skup „Lazarevac za Kosmet“. Da li je to odraz razlika u studentskoj mreži, koja je počela s prevashodno antikorupcijskim narativom?
Čitava akademska zajednica, a naročito studenti, našli su se u dvojakoj poziciji, jer su s jedne strane postali politički subjekt, a s druge deo javnog mnjenja. Među njima ima proevropskih i evroskeptičnih ljudi, prisutne su sve ideološke pozicije i, da je odluka o tome bila prepuštena pojedincima, na protestima bi se našle razne zastave, ali je na plenumima očito dogovoreno čuvanje jedinstva i neplasiranje lidera. Smer studentske pobune bio je, poslužiću se formulacijom jedne svoje koleginice, prevashodno antiautoritarni. On možda jeste pre svega usmeren ka državnoj vlasti, ali se odnosi i na takav obrazac ponašanja bilo gde, uključujući međunarodnu zajednicu, sam studentski pokret, ali i opozicione partije. Ako je zajednički cilj razvlašćivanje destruktivnog režima, onda svaka grupa treba da uloži svoje resurse i radi ono što je u njenom delokrugu. Organizovana borba za glasove na osnovu precizno definisanih programskih uverenja i vrednosti nije na studentima ili studentskoj listi, već je na partijama, koje po definiciji nisu mreža, već hijerarhijski ustrojene organizacije s liderima, telima i programima.
Prošlogodišnja istraživanja pokazala su da bi zajednički nastup studenata i opozicije odneo pobedu. Saradnja se odvija na lokalnom nivou, s manje ili više uspeha, ali ne i na višim nivoima. U autorskom tekstu iz maja, izneli ste uverenje da ne treba stvarati zajednički front, ali da treba raditi na koordinaciji studenata i opozicije. Ona izostaje. Zašto, ako je cilj jasan?
Sva istraživanja su pokazala da je zajednički nastup najbolja opcija, ali i da su razlike između modaliteta kako bi se do njega došlo manje-više zanemarljive. Drugim rečima, na akterima je bilo da u odnosu na istraživanja procene da li je najbolje napraviti jednu, dve ili tri liste. Bilo je pokušaja da se napravi jedna lista, ali je činjenica da ti pokušaji nisu uspeli. Podsetiću da su studenti i organizovani subjekt i deo javnog mnjenja. Oni su svojim saopštenjima slali poruke o svom raspoloženju, iako je, ponavljam, među njima sigurno bilo i onih koji su bili za jednu listu i onih koji za nju nisu hteli ni da čuju. Partije je trebalo da u odnosu na odluke studenata imaju alternative, plan B i plan C, i da budu spremne da te planove realizuju. Samo profesori univerziteta mogu da misle da će pobeda na izborima proizići iz beskrajnih rasprava i pregovora. Tek nedavno smo, sa zakašnjenjem od godinu dana, dobili dogovor proevropske opozicije koji liči na njihov budući zajednički izborni nastup, i to je odlična vest. Nezavisno od bilo čijih uverenja, voleo bih da se nešto slično desi i s evroskeptičnim partijama, ali sam skeptičan. Zajednički interes je da sve nedvosmisleno opozicione liste pređu cenzus. To je jedino racionalno. I tek će ulaskom u Skupštinu imati smisla govoriti o njihovoj daljoj saradnji koja će se, verujem, odvijati u odnosu na buduće ciljeve. A do tada se treba boriti s lažnim listama, „kukavičjim jajima“, preletačima, medijskom zatvorenošću… izazova je mnogo.
Zamislite da u kafani ili na društvenim mrežama pitate prijatelje šta bi trebalo da se uradi nekim povodom. Čućete razna mišljenja i argumente, ali ćete na kraju imati glasanje i odluku. Plenumi su otprilike tako izgledali
Da li je studentska mreža mogla da bude ideološki više profilisana od insistiranja na borbi protiv korupcije i autoritarnosti? Danas ih Vučić poistovećuje s talibanima i poštovaocima diktatora Pola Pota, donedavno su bili i hrvatski i ruski plaćenici…
Da je to bilo moguće, siguran sam da bi se desilo. Imajte u vidu da su odluke studenata koje su izlazile u javnost one odluke koje su mogle da budu donete. S mnogima to nije bio slučaj. Ali uzmite u obzir i da, baš zbog toga što studenti nisu mogli da zauzmu uniformnu ideološku poziciju, na njih nije bilo moguće projektovati ona uverenja u vezi sa kojima postoji polarizacija u javnom mnjenju. U onim pitanjima o kojima u javnosti postoji većinska saglasnost, i studenti su relativno jednostavno zauzimali stavove. Recimo, Rio Tinto. Ogroman procenat građana Srbije smatra da litijum ne treba rudariti, pa je sasvim očekivano i da se u tom pogledu relativno lako uobliči i stav studenata. Ali svi mi znamo koliko ima drugih pitanja gde su postoci uravnoteženiji i koja su, samim tim, kontroverznija i u okviru studentske populacije. Teško je očekivati da veliki broj studenskih plenuma u kontekstu složenih mehanizama odlučivanja može da postigne suglasnost o tim pitanjima. Drugim rečima, studenti bi se po mnogim pitanjima na anketama verovatno izjasnili slično kao i građani Srbije na referendumu. Ali to ih je sačuvalo. Pominjali smo službu. U okolnostima u kojima je svako ko lane protiv režima samleven za dan, u okolnostima u kojima konsultantske kuće naručuju negativne tekstove o pojedincima, znajući da će se oni možda opoziciono aktivirati godinu ili dve dana kasnije, činjenica da su studenti uspeli da budu i ostanu reputaciono čisti ravno je čudu. Pritom, ni oni nisu imuni na čitanje takvih podmetanja. I oni jednu organizaciju vide kao lošu, drugu kao nesposobnu, treću kao nepovoljnu, i tako dalje, jer je režimska mašinerija te organizacija tako predstavila. Iluzorno je očekivati da na njih to ne utiče. Oni nisu političari, oni su glasači koji su se okupili oko antiautoritarnosti kao središnje tačke pokreta, odnosno mreže.
Mnogi studentima zameraju na autoritarnom postavljanju, zatvorenosti, čestom ograđivanju?…
Ako ljudi žele da promene zemlju u kojoj žive i u kojoj njihova deca odrastaju, ne treba da očekuju potpunu saglasnost, ako ni zbog čega drugog, onda zato što većina ljudi po mnogim pitanjima ima različite, nekada i idiosinkratične pozicije. U situaciji s vrha instruisane društvene polarizacije, ta vrsta zameranja udaljava nas od postizanja zajedničkog cilja. Jer, ponavljam, studentska mreža nije politička partija koja ima jasnu hijerarhijsku poziciju i ideologiju i ne treba joj pristupati kao da jeste. Uspostavljanje vladavine prava i funkcionalne demokratije nije samo prioritet, već je i uslov postojanja Srbije kao države. I studenti i opozicione partije, kao i svi delovi društva, u tome imaju svoju ulogu, pod uslovom da su u stanju da međusobne nesuglasice podrede tom osnovnom cilju.
