Čekala se samo Generalna skupština povodom izglasavanja Rezolucije o Srebrenici i govor predsednika Vučića pa da završnica izborne kampanje vlasti može da počne u velikom stilu. A kad se još na binu popne predsednik jedne male zemlje koji je „glasno govorio protiv veoma moćnih”, skače politički adrenalin i jača patriotski eros kao najjače pogonsko gorivo izbora. Politička instrumentalizacija epiloga glasanja u Njujorku, međutim, u senku baca istinski odnos ove vlasti prema zločinima, pa samim tim i većinskog društva koje je ona poslednjih deset godina presudno oblikovala. I to je deo priče o Rezoluciji o Srebrenici koji izmiče slavodobitnim pričama o moralnoj pobedi. Jer, uprkos tome što Aleksandar Vučić danas kaže da smo „priznali naše greške i sve zločine koje su naši sunarodnici počinili“, kao društvo još uvek smo u fazi poricanja zlodela.
Jer, upravo je ova vlast na javnu scenu podigla ljude i glasove koji osporavaju zločine i suštinski slave zločince iz ratova devedesetih. Od kada su došli na vlast, nova normalnost postaje da se na televiziji sa nacionalnom pokrivenošću pusti snimak telefonskog javljanja Radovana Karadžića iz haškog pritvora tokom tribine u Srpskoj kući u Podgorici, da bi poručio kako se „države i deca rađaju u krvi“. Ili da kolonu po ugledu na ruski Besmrtni puk, predvodi penzionisani general i haški osuđenik Vladimir Lazarević, u skladu sa trendom rehabilitovanja ratnih zločinaca. Današnji ministar kulture Nikola Selaković je svojevremeno, u ime države, svečano dočekao haškog osuđenika generala Lazarevića kao srpskog heroja o čijim podvizima bi, kako je tada rekao, đaci trebalo da uče u školama. A tadašnji ministar vojni, Aleksandar Vulin, obezbedio je da podučava kadete. Potom je studentkinjama iz Sarajeva koje su na internetu podržale Ratka Mladića uputio poziv da nastave školovanje u Beogradu, i nije propuštao priliku da kaže kako je presuda Ratku Mladiću osveta srpskom narodu.
Odjednom je u Srbiji postalo vrednosno prihvatljivo da se osuđeni ratni zločinci glorifikuju kao nacionalni heroji i uzori, da drže predavanja u državnim institucijama, da ih država ceremonijalno dočekuje, da ih promoviše i objavljuje im knjige i da su visoko pozicionirani u stranačkim strukturama koalicione partije na vlasti
Odjednom je u Srbiji postalo vrednosno prihvatljivo da se osuđeni ratni zločinci glorifikuju kao nacionalni heroji i uzori, da drže predavanja u državnim institucijama, da ih država ceremonijalno dočekuje, da ih promoviše i objavljuje im knjige i da su visoko pozicionirani u stranačkim strukturama koalicione partije na vlasti. Nekažnjivo je postalo da se u parlamentu vređaju Majke Srebrenice, a prihvatljivo da se, na primer, Ratko Mladić javi u televizijsku emisiju iz haškog pritvora i malo proćaska s gostima. Slika tog prihvatljivog vrednosnog kruga može biti upotpunjena sa preko 250 murala i grafita koji sa beogradskih zidova veličaju Mladića, pravosnažno osuđenog za genocid u Srebrenici. Pa i činjenica da su njegov mural na Vračaru mesecima čuvali mladići sa kapuljačama uz faktičku asistenciju policije, a da je za njegovo gađanje jajima pravosnažno osuđena Aida Ćorović.
Istina je, što kaže i predsednik Vučić, da je Srbija procesuirala gotovo sve ratne zločince, ali je istina i da ih istovremeno većinski slavi kao heroje. Istina je da su se dva predsednika poklonila žrtvama u Srebrenici, ali je istina i da ova vlast beži od istinskog suočavanja sa prošlošću i od odgovornosti za vrednosnu konfuziju koju stvara. Uostalom i ova rezolucija je poslužila u izborne svrhe, a ne kao prilika da se zagledamo u svoje sve radikalnije lice. I onda Vučić kaže: Ovo je sada iza nas i mi ćemo raditi na razvijanju mira i daćemo doprinos tome. Nažalost, nije iza nas. I nažalost, ne može mu se verovati. Jer ekstremizam koji podstiče ne dozvoljava prošlosti da prođe.
