Zašto stanovnici, građani i ostali Srbi, naročito Velikosrbi, ne vole Srbiju? Evo, već joj je, Srbiji, dvadeseta, i onomad, kad se nanovo rodila iz pene istorije, beše Mundijal, samo što je, nje, Srbije, tada tamo, u Nemačkoj (aha!) bilo u izvesnoj formi kratke ljubavi sa Crnom Gorom, a sad je ovamo, u Americi nema (osim u vidu kanadsko-američke dijaspore, a i pokoji Srbo-Meksikanac obitava južno od Rio Grande). No, taj njen rođendan, okrugao, niko ne proslavlja, niko se time ne diči, nikog se ne tiče, kao da je, bože-me-prosti, reč o nekom nerado viđânom rođaku iz davne prošlosti.
Kad je, onomad, pompezno, i sledstveno: isprazno, proslavljano ono nešto, bizarno imenovano „Dvesta godina moderne srpske državnosti“ (ako se dobro sećam, a ako i nije baš akuratan ovaj naziv, tako nekako bedasto zvučaše), kanda se nije slutilo da će, tek dve godine kasnije, uistinu nastupiti moderna srpska državnost. Bila je to zapravo godišnjica Prvog srpskog ustanka, ali smo se i toga tada zastideli. Otud, valjda, taj besmisleni naziv. (Ne sećam se beše li kakve svečane akademije u Sava centru. Sećam se samo nečeg što se u po bela dana odvijalo u Jarugi. Maglovito se sećam, to jest: beše, naime, popanula teška magluština, kako već to po jarugama u februaru biva, pa su se u televizijskom prenosu čuli samo glasovi glumaca na mlečno belom ekranu. Mutno je to sve u nama, zar ne?)
Jednu lepu, a na momente i građanski emancipovanu, zemlju, uneređujemo na vaskolike načine: pljačkom, pre svega, a onda i ostalim maroderskim radnjama, od otimačine njenih resursa, preko silovanja njene prirode, do ubistva njene radosti
Srbiju, dakle, ne vole ni oni koje izabremo da je vole za pare. Bila to državna uprava ili državni umetnici (potonje, doduše, ne biramo mi, nego rečena uprava). Tako je, eto, i danas. Jednu lepu, a na momente i građanski emancipovanu, zemlju, uneređujemo na vaskolike načine: pljačkom, pre svega, a onda i ostalim maroderskim radnjama, od otimačine njenih resursa, preko silovanja njene prirode, do ubistva njene radosti. Ovo jeste poetizovani način da se kaže kako Srbiju najviše mrze oni koji se u nju kunu. Mrze je, kao što se mrzi onaj koga se sprema opljačkati, silovati, ubiti.
Srbija je nevoljena zemlja.
Ko onda voli Srbiju?
Pa, mi. Ili, da se ne zaklanjam za množinu, koja je ionako manjinska – ja.
Ja volim Srbiju.
Zato što o njoj mislim kritički, zato je volim. Zato što sam je odabrao za život, a nisam morao: niti sam odnekud proteran, niti sam došao na tuđe. Osim što mi je Srbija po ćaćinoj liniji i otadžbina, ona je bila – a što se mene tiče još uvek jeste, jer države su jedno, a zemlje drugo – ogroman deo domovine. Čega se ne stidim, baš kao ni Prvog ustanka ili njene dvadesetogodišnjice. Stidim se njene uprave: stidim se što oni ne vole Srbiju, pa je nagrđuju, ruže, pljačkaju, ubijaju njene građane korupcijom, čak i doslovno. („Oni nisu shvatili da je država jaka ako se voli i da ljubav prema njoj raste ukoliko više postaje kolevka slobode, pravde i blagostanja“ – ovo je, dakako, citat od jednog vrlo pametnog, ali pomalo zaboravljenog čoveka, iz doba nastanka Kraljevine SHS. Ima li slobode, pravde i blagostanja u Srbiji danas?)
Ti si, vi ste, ti batice i ti sekice, izdajnici Srbije. Vi ne razumete, jer ste loši đaci od gorih profesora – naročito: profesora istorije – da eine Volk, jedna država, ein Führer, jedna nacija jest ono najgore što je civilizacija proizvela. Ono najbolje – solidarnost, uzajamnost, trpeljivost, bratstvo, rečju: humanitet – to vas ugrožava
Ako se stidim u njihovo ime, kao što sam se stideo devedesetih, kad su – i u moje ime, kao građanina Srbije – ubijali i pljačkali, to je takođe dokaz moje ljubavi. Ne, dabome, ljubavi prema tim secikesama i bašibozuku, nego prema činjenici stida od sramote što živim sa huljama, što me se to tiče, pogađa me, krivo mi je zbog toga. (Stid pred sramotom i nadmetanje za lepotom, to je jedna definicija ljubavi iz Gozbe, samo što se ona Sokratu ne dopada. Ali, Sokrat je pasivni agresivac, neprijatan tip. I upadljivo ćuti u vezi sa sramotom.)
Jeste, Srbiju ne voliš ti, batice, koji mene zoveš izdajnikom.
Ti, a ne ja, držiš jednim-te-jedinim i zemlju, i domovinu, i otadžbinu, i državu, i vlast, crkvenu i marvenu, i naciju, i jezik, i pismo. Ti si, sestrice, ta koja obožava, umesto da voli: ti pripisuješ božija svojstva državi i njenoj upravi. Ti obogotvoruješ, ti osveštavaš, ti uzdižeš – a sve samo zato što se malo plašiš, malo se skrivaš svoju odgovornost iza nečije; tako je lakše. A malo i kraduckaš, kako je savetovao čačanski bilmez. Jer, ti tek kraduckaš, zna se ko zbilja krade. Tačnije – otima.
Ti si, vi ste, ti batice i ti sekice, izdajnici Srbije. Vi ne razumete, jer ste loši đaci od gorih profesora – naročito: profesora istorije – da eine Volk, jedna država, ein Führer, jedna nacija jest ono najgore što je civilizacija proizvela. Ono najbolje – solidarnost, uzajamnost, trpeljivost, bratstvo, rečju: humanitet – to vas ugrožava. Sledstveno, ugrožava vas i ono kad osetite, a zato imate posebno čulo, da postoji mogućnost bratstva, slobode i jednakosti.
Ne voleći Srbiju, vi ne volite ljude, dakle – ne volite sebe.
(A i jeste teško voleti – vas. Vidi na šta ličite, tako zadrigli, tako u isti mah isprepadani i samozadovoljni, sa tim prostačkim izrazima lica, tom prazninom koju ne može popuniti ništa: ni belo, ni masno, ni vlažno.)
Srbiji je dvadeset.
Srećno joj bilo.
S vama, tak’ima.
S nama, ’vakima.
