Naš problem je što vlast hoće samo poslušnike, a ne kritičko mišljenje, dijalog i argumente. Živimo u društvu u kome oni što „kažu ono što svi vide“ nisu dobrodošli. A takve ličnosti su za zajednicu korisnije od organizovanih gomila koje izgovaraju reči koje ne nose nikakav rizik, sumnju i različitost.
Nedavno je objavljeno zajedničko istraživanje Istinomera i Crte o propagandnoj arhitekturi vlasti u Srbiji i o tome ko je tačno koji glas u Vođinom zboru komunikacione piramide. U muntanju svesrpske javnosti uredno nastupa uvežban hor glasnogovornika, ideoloških kerbera, nemoralnih sudija, operativaca raznih vrsta i osuđenih zločinaca, sve u cilju da se obeshrabre misleći ljudi svesni litice do koje smo izgurani. Kad se vrhovnom razmazivaču, kandidatu za sveca, koji je odavno zaboravio da je svaka slepa poslušnost autoritetu najveći neprijatelj istine, i spasitelju opšte prakse učini da raste broj građana otpornih na sluđivanje, onda se prelazi na strategiju gole represije, podmićivanja, zastrašivanja i sve većih laži.
Stalna reciklaža tlapnji o unutrašnjim neprijateljima (opozicija, studenti, kritičari, NVO); nasilnim protestima pobunjenog društva; nuždi da se „srpski narod mora ujediniti jer smo ugroženi“; spoljnom neprijatelju (ustaše, kurtijevci, šolakovci) što ruši Srbiju; o skršenoj „obojenoj revoluciji“ i biblijskoj čestitosti ugroženog Predsednika i njegove porodice; promovisanje „zlatnog doba“, služe kao motivacija za pomahnitalo delovanje maskiranih bitangi, i žandarmerije.
Tegoba sa ovom vlašću je što bi ona radije da bude uništena samodivljenjem nego spasena smislenim primedbama i demokratskim dijalogom
Tegoba sa ovom vlašću je što bi ona radije da bude uništena samodivljenjem nego spasena smislenim primedbama i demokratskim dijalogom. Stoga godinama ne razume da je „kritičko mišljenjeanalitička veština višeg reda koja omogućava objektivnu procenu informacija, argumenata i dokaza radi donošenja utemeljenih odluka i rešavanja problema“. To znači racionalno i dosledno razmišljanje zasnovano na dokazima, a ne na emocijama.
U Srbiji „kritičko razmišljanje“ bukvalno znači: Možete dovoditi u pitanje stvari sve dok je zaključak u skladu sa mudrim rukovodstvom države. Možete analizirati podatke – sve dok podržavate postojeći juriš u ćorsokak. Možete izraziti zabrinutost – dok to ne umanjuje oduševljenje „zlatnim dobom“ Pokreta za narod i Srbiju.
Pustite reči Karla Sagana: „Jedan od kriterijuma za nacionalno vođstvo trebalo bi da bude talenat za razumevanje, ohrabrivanje i konstruktivno korišćenje snažne kritike.“
Takvo razmišljanje ovde nije potrebno. Stoga je i uspostavljen „hor komunikacione piramide“, probran tim političkog vrha i osvedočenih medijskih krvoloka.
Taj hor nadahnutih zadatih fraza odlikuju uigranost, disciplina i upornost.
On postoji da osporava istinu. Hor teške poraze ne stavlja na dnevni red. Hor ne razmatra kompromise. Hor svako neslaganje nagrađuje etiketama. Hor podrazumeva jedno mišljenje. Hor zna da dublja pitanja nose društveni rizik.
Krajnji zadatak tog hora je da obeleži mislećeg pojedinca, natera građanina da nikom ne veruje osim Vođi, da se „ko nije naš“ zastraši i prepusti tihovanju.
A svaka kritički orijentisana osoba koja signalizira zabrinutost, uočava obrasce laži i prepoznaje manipulatore, sistematizuje činjenice ili ponudi argumentovanu debatu, ima pod obavezno da stigne na kolegijum za satanizaciju.
Zato je časno paliti baklju u takvoj tmini.
