Mediji su biznis i kada zagrebemo po dubini – naići ćemo samo na pitanje zarade. To je ono što najviše interesuje suvlasnike, grupacije i investicione fondove. Daleko od toga da su isključene ideološke ambicije, ali pored samih preferencija veleposednika javnih glasina, postoji jedan neizostavan činilac na tržištu. To su skupovi različitih gledalaca, odvojeni kontingenti očiju i ušiju koji zapravo prave taj novac. Njih nije moguće ignorisati u društvima koja su se makar očešala o demokratiju – a to smo (jedva malo) mi. U te faktore spadamo: vi koji čitate ovaj tekst, urednici koji ga objavljuju i ja koji ga pišem.
Ovo je važno zbog aktuelne situacije koja se nadvila nad Novom S, N1 i novinama Radar i Danas.
Iako je teško napraviti istraživanje koje bi dalo precizne podatke, pomenute medijske kuće prati više od milion građana, što je dovoljno veliko tržište, koje ni jedan biznis ne bi pusto niz vodu.
Šta to zapravo znači?
Količina informacija koja prolazi kroz navedene medijske kuće može strujati tu, kroz četiri jaka vetra, a može se raspodeliti po više od 200 registrovanih kanala (na preko 50 registrovanih pružalaca usluge distribucije medijskih sadržaja) i još ko zna koliko novina i portala. Tada je snaga tih vetrova slabija zbog raširenosti, ali povećava broj kuća kroz koje duva.
Zato je logično pitanje: da li je informacija bolja kao laser ili sijalica?
Iako imamo osećaj malih oaza, stvara se zatvorena petlja, dok u drugom, opozicioni sadržaj koji određeni medijski profesionalci i njihove autorske emisije nose – biva zatrpan
U prvom slučaju, iako imamo osećaj malih oaza, stvara se zatvorena petlja, dok u drugom, opozicioni sadržaj koji određeni medijski profesionalci i njihove autorske emisije nose – biva zatrpan (i da ne spominjemo koliko takvi projekti trpe svoj manjinski položaj).
Da smo društvo sa većim potencijalom za demokratiju, druga verzija bi bila plodnija. Međutim, decenijama smo osuđeni na medijsku getoizaciju.
Medijska getoizacija i potencijalno razbijanje, razvodnjavanje ili raseljavanje
Srbija je država sa bogatom istorijom kontrole medija, što onih koje su od samog nastanka bile agitprop, što onih sa etiketom „opozicionih“, koje je potrebno preoblikovati ili ugasiti. Studio B je verovatno najšareniji primer, ali to je pre privatizacije ove kuće bilo i najlakše za shvatiti zbog promenljivosti onih koji kontrolišu gradski budžet. Najvulgarniji celovit primer je svakako B92, dok su ostale manje ili više gledane televizije umele i same sebe da oblikuju i podvrgnu autocenzuri kako bi nesmetano vrtele svoj sadržaj.
Ali, ne vezuju se gledaoci toliko za brending koji stoji u gornjem uglu ekrana ili za džinglove. Televizije i novine čine urednici, novinari i voditelji i o ovome pišem pred kraj kolumne.
Kontrola misli i etra se menja opipavanjem tendencije za rast uticaja. Tu postoje brojne tehnike, ali ono što su dva medijski najrepresivnija režima u Srbiji (nekada Jugoslaviji, SiCG) praktikovali jeste getoizacija na određeni period, a potom razbijanje na više različitih medijskih platformi.
Pojednostavimo: ideja je zadovoljiti tržište od preko milion ljudi (i zaraditi na njima) tako što ćeš sve njihove omiljene medijske radnike stacionirati na jednu ili dve televizije, pet do deset godina, i učini da prorežimski meditorijum zaboravi na njih (ili da ih zamrzi, što je usavršio aktuelni režim). Sa druge strane, takvim modelom se dobija tzv. opozicioni puritanizam, jer gledaoci i čitaoci počinju još više da cene svoje odabrane medijske radnike – koji ne žele da imaju dodira sa kompanijama u kojima se dešava državna propaganda.
Deset godina je pažljivo deljeno javno mnjenje i obe strane su ojačale. Međutim, kada režim shvati da je opozicioni medijski korpus postao dovoljno tvrd, on razbija to utvrđenje koje se smatra slobodnim i tako stvara veliki broj medijskih begunaca i proizvodi i ubacuje još veći broj medijskih skorojevića
U datom trenutku, to su sasvim smisleni i moralno opravdani izbori gledalaca i medijskih profesionalaca. Ali, gde dolazimo do ranjivosti ovog već viđenog scenarija?
Deset godina je pažljivo deljeno javno mnjenje i obe strane su ojačale. Međutim, kada režim shvati da je opozicioni medijski korpus postao dovoljno tvrd, on razbija to utvrđenje koje se smatra slobodnim i tako stvara veliki broj medijskih begunaca i proizvodi i ubacuje još veći broj medijskih skorojevića (B92 kao corpus delicti). Milion gledalaca – čitaj tržišnih činilaca sa očima i ušima – moralo je da se raspe na deset televizija, dakle svugde po sto hiljada.
Da li Junajted medija četvorku čeka razvodnjavanje?
Vrlo verovatno. Tačnije, čeka nas novi već viđen scenario osipanja onih koje smo na jednom mestu gledali, što svesno ili prkosno, a ponekad po inerciji.
Šta može jedan gledalac kao sitna moneta, ali ipak metalna kovanica?
Primera radi, podsetimo se najvećeg opozicionog medijskog udara u novijoj istoriji. Kultna emisija Utisak nedelje je imala pauzu od pet godina, od 2014. (kada je, generalno govoreći, labud otpevao svoju pesmu na B92) do 2019. U tom momentu, pre ekspanzije podkasta (koji su ipak usmereni na drugačiju publiku), to jeste napravilo prazninu javne misli. Ta emisija je, kao najgledaniji političku talk show pravila novac, ali zbog odmazde to nije bilo dovoljno da se zadrži na tada jednoj od najpopularnijih TV stanica (već je predložena unapred nezadovoljavajuća kompenzacija da se emitovanje nastavi na slabo gledanom B92 Info).
Gde je nada za očuvanje jedne takve emisije, koja više nije usamljena? 2026. je i sam biznis model, ali i način gledanja i čitanja sadržaja drugačiji, i tu dolazi podrška.
Koliko god bilo komplikovano prosečnom gledaocu da o tome razmišlja, činjenica je da je i on sam deo tog biznisa. Na nama, bićima sa očima i ušima, preostaje to da se što čvršće uhvatimo za sadržaj i njihove tvorce i da ih ne uzimamo zdravo za gotovo, već da ih, i kada se sakriju tražimo, na kojoj god platformi oni bili. Ovim ne želim unapred da odbijem gledaoce i čitaoce od, kolokvijalno rečeno, „Juronjzove“ Junajted medije, već da upornim gledanjem kvalitetnog, a ignorisanjem nevažnog, šaljemo direktnu poruku svim selektorima programa.
Na nama, bićima sa očima i ušima, preostaje to da se što čvršće uhvatimo za sadržaj i njihove tvorce i da ih ne uzimamo zdravo za gotovo, već da ih, i kada se sakriju tražimo, na kojoj god platformi oni bili
Nije ideja ostati tu pod svaku cenu, niti tražiti egzo Junajted mediju, već javnom podrškom, peticijama, otvorenim pismima i naravno realnim pregledima pokazati kakav uticaj ima dobar sadržaj. 2026. je utisak da i sami medijski radnici, koliko god bili vezani za svoje kuće, to dobro razumeju, a gledaoci nešto manje (što je i razumljivo).
Ali, ta smernost u izboru će ipak biti jaka poruka onima koji donose odluke u novoj Junajted mediji, da se dobro razmisle da li će praviti čistke, koga će dovoditi, koga premeštati i kome menjati status u redakciji.
Dakle, obrnimo dilemu iz naslova. Mediji treba da budu sijalica, ali mi, gledaoci i čitaoci, možemo biti laser.
