Kada su lideri NATO stigli u Ankaru na godišnji samit održan početkom jula, okupili su se u zemlji čija je strateška važnost neosporna, ali čiji demokratski temelji pucaju. Redžep Tajip Erdogan upravlja Turskom više od dve decenije – duže nego bilo koji izabrani lider u istoriji turske republike.
Danas se Turska nalazi na prekretnici. S obzirom na sve centralizovaniju i personalizovaniju vlast u zemlji od 2003. naovamo, pitanje više nije jesu li promene potrebne, već da li će građanima biti dozvoljeno da ih sprovede slobodno i pošteno, služeći se demokratskim sredstvima.
U danima pred samit NATO u Ankari je pritvoreno na stotine nevinih ljudi. Zvaničnici su to opisali kao mere protiv terorizma. Izveštaji ukazuju da među pritvorenima bilo aktivista, advokata, novinara, naučnika, ekologa i starijih građana
S obzirom na to da je neposredno okruženje Turske uzdrmano ratovima i nestabilnošću koja se proteže od Ukrajine do Bliskog istoka, gotovo svakom turskom građaninu jasno je da budućnost njihove zemlje nije važna samo njima, već i za globalnu bezbednost. Istovremeno, mnogi se u Turskoj plaše za svoju budućnost, jer su izgubili poverenje u vladu koja se muči da obezbedi ekonomsku stabilnost, predvidljivo upravljanje i poverenje u javne institucije. Inflacija je uništila prihode domaćinstava. Mladi se suočavaju sa sve ograničenijim mogućnostima. Spoljna politika je sve više transakcijska a sve manje predvidiva. Poverenje u pravosuđe, vladavinu prava i javne institucije postepeno se urušava.
Ključno pitanje s kojim se Turska danas suočava jeste pitanje legitimiteta. Vlade su u stanju da prežive ekonomske krize. Ali muče se onda kada građani prestanu da veruju da je politički sistem pošten. Umesto da se takmiči na ravnopravnoj osnovi, Erdogan je krenuo da se sve više oslanja na državne institucije – posebno na sudstvo – kako bi oslabio političke rivale i sačuvao vlast.
Birači u Turskoj već su stavili do znanja da žele promene. Iz lokalnih izbora 2024. naša Republikanska narodna partija (CHP) izašla je kao vodeća politička snaga u Turskoj. Umesto da prihvati poruku koju su joj poslali birači, vlada je pojačala pritisak na političke protivnike. Naš kandidat za predsednika, gradonačelnik Istanbula Ekrem Imamoglu – koji je u najvećem turskom gradu više puta pobedio kandidate s Erdoganovom podrškom – utamničen je. Više od 30 gradonačelnika iz opozicije i dalje se nalazi u pritvoru. Tužioci traže kumulativnu kaznu koja se meri ne godinama, već milenijumima. Vlada je čak pokušala da poništi naš pre nekoliko godina održani kongres stranke, s ciljem da po svom nahođenju preoblikuje rukovodstvo glavne opozicione snage. Razliku između pravnog postupka i političke intervencije sve je teže uočiti.
U danima pred samit NATO sve defanzivnija pozicija vlasti bila je očigledna. U Ankari je, u okviru obimnih operacija uoči samita, pritvoreno na stotine nevinih ljudi. Zvaničnici su to opisali kao mere protiv terorizma. Ali u zemlji u kojoj je sudska nezavisnost ozbiljno urušena takve tvrdnje neizbežno izazivaju sumnje. Izveštaji ukazuju da među pritvorenima ima aktivista, advokata, novinara, naučnika, ekologa i starijih građana.
Foto: Utrecht Robin/ABACA / Abaca Press / Profimedia
Napori da se sačuva privid normalnosti sezali su dalje od hapšenja. Ekrani i barijere podignute duž dela rute od aerodroma do centra grada, navodno da bi se prikrili vidljivi znaci ekonomskih teškoća, razotkrivali su vladu zabrinutiju za to da zadrži kontrolu nad time kako će zemlja biti percepirana nego za rešavanje osnovnih problema s kojima se zemlja suočava.
Erdogan Tursku nastoji da predstavi kao stabilnu, samouverenu zemlju od kapitalnog značaja za bezbednost Zapada. Na samitu u Ankari istakao je geopolitičku poziciju Turske, predstavljajući se kao nezamenljiv faktor u snalaženju u sve turbulentnijem regionu. Ali vlade sigurne u vlastitu legitimnost retko imaju potrebu da mirnu opoziciju, građanski aktivizam ili mogućnost protesta tretiraju kao pretnje po javni poredak.
Samo držanje vlasti je takvo da ne emituje legitimitet. Erdogan zadržava kontrolu nad državom i njenim aparatom, ali ga sve veće oslanjanje na pravosudni pritisak, administrativnu prinudu i plenidbu preduzeća, institucija i imovine – umesto na demokratsku saglasnost – košta poverenja miliona građana.
Ovaj model vladavine ne može se održavati u nedogled. Turska je postala duboko polarizovana i u sve je iscrpljenija – društveno, ekonomski i politički. Zahtev za uspostavljanje demokratske odgovornosti nije nestao. Samo je stavljen na stranu.
Strateška važnost Turske je neosporna. Njena važnost, kako za NATO tako i u regionalnim okvirima, ne proističe iz njene sposobnosti da reši svaku krizu, već iz toga što je u središtu mnogih od tih kriza – od ruskog rata protiv Ukrajine do nestabilnosti koja se proteže od Sirije do Irana.
Erdogan zadržava kontrolu nad državom i njenim aparatom, ali ga sve veće oslanjanje na pravosudni pritisak, administrativnu prinudu i plenidbu preduzeća, institucija i imovine košta poverenja miliona građana
Iz tog razloga politička trajektorija Turske nije samo njena unutrašnja stvar. Zemlja sa skoro 90 miliona stanovnika, važna vojna sila i ključna članica NATO ne može zauvek da političku legitimnost razdvaja od nacionalne stabilnosti. Represija može da stvori privid reda, ali ne može da obezbedi trajnu bezbednost.
Saveznici Turske moraju da nauče da gledaju dalje od trenutne vladajuće garniture i nereda koji je proizvela, te da se angažuju ne samo sa onima koji danas drže vlast, već i sa demokratskom budućnošću koju ta vlast više ne predstavlja na verodostojan način. Vlade i lideri dolaze i prolaze. Turska i njeni ljudi opstaju. A narod Turske odlučan je da izgradi zemlju slobodnu i demokratsku iznutra, pouzdanu na spoljnopolitičkom planu, u potpunosti posvećenu vladavini prava. To je Turska kakvu se pripremamo da izgradimo: prosperitetnu, s verom u vlastite institucije, zemlju koja će biti snažan, konstruktivan akter u međunarodnom sistemu mira i bezbednosti.
Copyright: Project Syndicate, 2026.
