Samo nekoliko nedelja posle zaključenja sporazuma o prekidu neprijateljstava između Sjedinjenih Američkih Država i Irana, Bliski istok ponovo se suočava sa ozbiljnom krizom. Julska eskalacija pokazala je da primirje nije izrodilo trajno političko rešenje. Nijedno od pitanja zbog kojih je rat izbio nije zatvoreno, pa se konflikt sa bojišta preselio u koridore diplomatije, u kojima se odvija nadmetanje za kontrolu nad Ormuskim moreuzom, propraćeno mestimičnim vojnim okršajima.
Dok američka strana insistira da Iran preda obogaćeni nuklearni materijal, iz Teherana ne stižu nikakvi signali da bi takav ustupak mogao postati deo budućeg sporazuma
Ormuski moreuz za Teheran predstavlja ključni instrument političkog i strateškog pritiska, sredstvo kojim pokušava da ojača svoju pregovaračku poziciju i očuva uticaj u Persijskom zalivu. Vašington ga, s druge strane, posmatra kao pitanje slobode međunarodne plovidbe i stabilnosti globalnog energetskog tržišta, a Donald Tramp je poručio da SAD preuzimaju kontrolu nad tesnacem. Između takvih oprečnih ciljeva gotovo da nema prostora za kompromis, zbog čega svaki novi incident lako prerasta u širu bezbednosnu krizu. Naročito imajući u vidu da iransko rukovodstvo dobro razume da poseduje prednost u raspolaganju sa instrumentima eskalacije.
Širenje krize
To se jasno videlo početkom jula. Iran je nastavio da insistira da trgovački brodovi koriste rute koje određuju njegove vlasti, dok su Sjedinjene Države odgovorile novim vazdušnim udarima na kapacitete Revolucionarne garde. Time je postalo očigledno da se sukob i dalje vodi oko uspostavljanja kontrole na terenu. Iranski raketni i napadi bespilotnim letelicama na američke objekte u Bahreinu, Kuvajtu, Jordanu, Kataru, pa i neutralnom Omanu, pokazali su koliko se kriza proširila van neposrednog prostora sukoba. Persijski zaliv ponovo je postao područje na kojem i najmanja pogrešna procena može izazvati lančanu reakciju sa posledicama po čitav region.
Obnovljena razmena vatre upućuje na zaključak da obe strane primirje koriste za konsolidaciju sopstvenih pozicija, a ne za dostizanje trajnog mira
Međutim, najzanimljiviji deo ove krize odvija se iza zatvorenih vrata iranskog političkog vrha. Ministar spoljnih poslova Abas Aragči, predsednik Masud Pezeškijan i predsednik parlamenta Mohamed Bager Galibaf nastoje da održe u životu pregovore sa Vašingtonom, dok Revolucionarna garda nastavlja da silom ispostavlja iranske zahteve u Ormuskom moreuzu. To, međutim, ne znači da je reč o suprotstavljenim ciljevima u suštinskom smislu. Kontrola nad moreuzom ostaje zajednički cilj, dok se razlike očituju u načinu dostizanja istog.
Zbog toga tvrdnje da iza iranskih napada stoji „tvrda frakcija“ treba posmatrati sa dozom opreza. Takvo objašnjenje omogućava Teheranu da zadrži otvorenim diplomatski kanal sa Vašingtonom, a da istovremeno ne odustane od pritiska u Ormuskom moreuzu. Na taj način pregovori i demonstracija sile postaju dva dela iste strategije, usmerene ka očuvanju iranske pregovaračke pozicije.
Kritična faza
Pregovori su zato ušli u možda najtežu fazu od početka krize. Vašington zahteva potpuno otvaranje Ormuskog moreuza za međunarodnu plovidbu, prekid napada na trgovačke brodove i povratak režima plovidbe na stanje pre rata. Za iransko rukovodstvo to bi značilo odricanje od glavnog političkog aduta. Jednako duboke razlike postoje i oko nuklearnog programa. Dok američka strana insistira da Iran preda obogaćeni nuklearni materijal, iz Teherana ne stižu nikakvi signali da bi takav ustupak mogao postati deo budućeg sporazuma.
Ni razvoj događaja na vojnom planu ne ostavlja mnogo prostora za optimizam. Iran ubrzano obnavlja svoje vojne kapacitete, utvrđuje nuklearno postrojenje Taleghan 2 u okviru kompleksa Parčin i jača program bespilotnih letelica. Istovremeno, agresivne poruke skrivenog vrhovnog vođe Modžtabe Hamneija pokazuju da politički prostor za trajniju deeskalaciju ostaje veoma sužen. Sve to upućuje na zaključak da obe strane, pre svega, primirje koriste za konsolidaciju sopstvenih pozicija, a ne za dostizanje trajnog mira.
