Zamislite – ili, ako to iskustvo već imate, prisetite ga se – da plovite kruzerom, obilazite egzotične destinacije na toplim morima i maksimalno uživate u (suštinski beslovesnom, ali svejedno) luksuzu koji krstarenja tog tipa pružaju.
A sad zamislite da ste na to putovanje krenuli prošlog novembra, i ne samo da se s njega još niste vratili, nego za sve to vreme niste ni stupili na čvrsto tlo. Odjednom se ideja dugotrajnog krstarenja više ne čini tako privlačnom, zar ne?
Šef Bele kuće je „značajno redukovanje“ obima američkog angažmana u zajedničkim manevrima sa Južnom Korejom naložio i zbog odbijanja Seula da podrži napad na Iran
Konačno, zamislite još i da sve to vreme niste na beskrajnom odmoru, siti i napiti; već na borbenom zadatku na nosaču aviona, u ratnoj zoni i u uslovima poremećenih linija snabdevanja, zbog čega ne samo da više ne možete da sa sigurnošću računate na uredne obroke, nego ni da ćete dobiti dnevnu dozu vode ispravne za piće – o održavanju lične higijene da se i ne govori.
E pa, to su okolnosti – izveštavaju o tome čak i armijski listovi Nejvi tajms i Stars end strajps – u kojima je nekih 5.000 članova posade nosača aviona Abraham Linkoln, u sklopu američko-izraelskog rata s Iranom na Bliski istok raspoređenom pre pet meseci nakon što je prethodno na otvorenom moru već proveo četiri. (Doskora je kroz isto prolazilo i 3.500 mornara i marinaca na amfibijskom jurišnom brodu Tripoli, čija je petomesečna misija okončana u julu.) Izveštaji o iscrpljenim, teško izgladnelim i do ivice razuma dovedenim pripadnicima ratne mornarice – zabeleženo je više pokušaja samoubistva, uključujući najmanje jedan slučaj mornara koji se s palube bacio u more – potkrepljeni su iskazima članova njihovih porodica koje insistiraju na anonimnosti, ne želeći da svojim najbližima na vrat natovare dodatne nevolje: jedna majka posvedočila je da se njen sin s Tripolija iskrcao s 13 kilograma manje.
Nije nam namera da u zemlji u kojoj se gaji duboka mržnja prema Americi pozivamo na empatiju s pripadnicima njenih oružanih snaga. Sve navedeno ovde je da bi se iz još jednog, specifičnog ugla ukazalo koliko je dramatična razlika između realnosti i onoga što je u glavi Donalda Trampa. Jer po predsedniku Sjedinjenih Država, Linkoln „nije ni izbliza dovoljno dugo“ na zadatku (bilo je, istina, u istoriji američke ratne mornarice i dužih misija: nosač aviona Midvej je 1972/73 na moru bez prekida proveo 332 dana); a porodice članova dveju posada „nisu zabrinute“ (iako je samo koji dan ranije na sastanak s predstavnicima mornarice u San Dijegu oko 200 članova porodica koje imaju nekog na Linkolnu došlo upravo da bi izrazilo duboku uznemirenost onim što su saznali o situaciji na njemu).
Odvojenost od realnosti Tramp je istog dana demonstrirao i na relevantnijem geopolitičkom planu, izjavljujući kako će Ormuski moreuz uskoro proglasiti „teritorijom SAD“ – što je na toliko mnogo nivoa tolika besmislica da ne zavređuje da se na nju troše reči. Niz dubioznih istupa nastavljen je objavom da je sekretaru za odbranu Pitu Hegsetu naložio „značajno redukovanje“ obima američkog angažmana u redovnim zajedničkim manevrima sa Južnom Korejom – dan uoči početka vežbe. Razlozi? Delom to što je Seul – kao i toliki drugi – glatko odbio da Amerikancima pomogne u nelegalnom napadu na Iran, pa sad ima da plati za to. Ali prvenstveno zato što on, Tramp, ima „veoma dobre odnose“ sa severnokorejskim diktatorom Kim Džong-unom, čija zemlja se pride, otkako je on predsednik, prema Americi odnosi „na nepreteći način i s poštovanjem“. Nema veze što su se njih dvojica poslednji put susreli još 2019. (nijedan od tri sastanka prethodne i te godine nije urodio nikakvim rezultatima) i što Kim SAD ne tretira ništa drugačije otkako se Tramp vratio u Belu kuću. Nema veze ni što je u međuvremenu Severna Koreja krenula da šalje trupe kao ispomoć Rusiji u agresiji na Ukrajinu, tako stičući borbeno iskustvo koje bi sutra moglo biti primenjeno i na Korejskom poluostrvu. Poput kriminalnih bosova, i Trampu je – osim da nelegalno puni džepove – najbitnije da se oseća „poštovanim“.
Poput kriminalnih bosova, i Trampu je – osim da nelegalno puni džepove – najbitnije da se oseća „poštovanim“
Ali i ovo bledi u poređenju s onim sa čim se narednog dana suočio Oman. Zemlji koja je tradicionalni strateški partner SAD Tramp je na Foks njuzu zapretio da će je – u slobodnom prevodu – „bombardovati dok je ne sjebe“ ukoliko se kojim slučajem „ispreči na putu“ američkim nastojanjima da nekako okonča rat s Iranom.
Mafijaški koncept spoljnje politike: ili reket – ili rakete.
