Šta učiniti s masovnim ubicama nakon što je svrgnut režim u čije ime su činili zločine? S tim problemom suočavale su se zemlje sa svih strana sveta, od postnacističke Nemačke do Argentine nakon pada hunte. Proces o kome je reč uvek je haotičan i praćen hipokrizijom.
Sada se to pitanje postavlja pred Siriju. Izvesni Amdžad Jusef, 40-godišnjak, nedavno je uhapšen zbog umešanosti u streljanje 288 civila 2013. godine. Na Jusefovu nesreću, ubice su taj brutalni zločin poznat kao Tadamonski masakr – po Tadamonu, delu Damaska u kome se dogodio – dokumentovale nizom video-zapisa.
Kancelar Adenauer podržao je puštanje na slobodu osuđenih nacističkih zločinaca, a neke od njih čak postavio na funkcije u vladi. Njegovo rezonovanje? „Ne prosipate prljavu vodu sve dok ne dođete do čiste“
Jusef, koji je tokom brutalne diktatorske vladavine Bašara al Asada bio pripadnik vojne obaveštajne službe, zaslužuje da bude izveden pred sud, ako ni zbog čega drugog a ono ne bi li porodice žrtava stekle kakav-takav osećaj da je pravda izvršena. Ali to neće doneti razrešenje. Moguće je da je Jusef umešan i u druge masovne zločine.
Još značajnije je to što je sirijski predsednik Ahmed al Šara neke druge ljude pod sumnjom za umešanost u ratne zločine zadržao kao savetnike. Fadi Sakr, na primer, novim vlastima pomaže u pregovorima s pobunjenim pripadnicima Asadovog režima. Moćnija figura od Jusefa, Sakr je komandovao milicijom optuženom da je imala ključnu ulogu u Tadamonskom masakru.
Nije isključeno da i protiv Sakra bude podignuta optužnica, ali logika kojom sirijske vlasti pravdaju to što je zasad pod zaštitom uobičajena je za takve situacije: mora se uspostaviti ravnoteža između pravde i stabilnosti. Da bi se osigurala najvećim delom mirna tranzicija iz diktature – što je proces koji bi lako mogao da se izrodi u sektaško nasilje ili čak građanski rat – nužna je pacifikacija makar jednog broja pripadnika starog režima, njihovo kooptiranje i integracija u novi poredak.
Ovo je razlog što se nakon Drugog svetskog rata general Šarl de Gol pretvarao da su se tokom nacističke okupacije svi Francuzi držali kao časne patriote. Broj suđenja nacističkim kolaborantima, uključujući brojne pripadnike višijevskog režima, trebalo je svesti na minimum.
Nije prošlo ni deset godina od završetka rata, a prvi kancelar Zapadne Nemačke, Konrad Adenauer – koji nikada nije bio nacista – podržao je puštanje na slobodu osuđenih nacističkih ratnih zločinaca, a neke od njih čak postavio na funkcije u vladi. Njegovo rezonovanje? „Ne prosipate prljavu vodu sve dok ne dođete do čiste.“
Ovakvo stanovište je očigledno nepravedno, ali da li je uvek i neopravdano? Prvi problem nakon pada nekog kriminalnog režima jeste donošenje odluke o tome ko će od njegovih pripadnika biti procesuiran zbog počinjenih zločina. U slučaju Trećeg rajha stotine hiljada ljudi – možda i milioni njih – bili su saučesnici u progonu i uništavanju Jevreja. Upleteni u to nisu bili samo mučitelji i ubice, nego i pravnici koji su sastavili rasne zakone, profesori koji su te zakone pravdali, vojnici koji su učestvovali u masovnim likvidacijama – sve do poslednjeg železničkog službenika koji se starao o tome da vozovi koji su vodili do kampova smrti tamo stižu na vreme.
Sudski goniti sve njih bilo bi nemoguće. Sudovi bi decenijama bili zagušeni. A u zemlji čije je pravosuđe i samo bilo korumpirano delovanjem u okviru kriminalnog režima nije moglo biti jasno čak ni koji pred kojim sudovima bi takvi procesi legitimno mogli da se vode. U svakom slučaju, masovne čistke pripadnika elite mogu da dovedu do napuklina i društvo pocepaju na zaraćene frakcije, a upravljanje zemljom učine nemogućim, kao što je bio slučaj s Irakom nakon pada Sadama Huseina.
Foto: Roger-Viollet via AFP / Roger Viollet / Profimedia
To je bio i razlog zbog koga su Saveznici 1945. odlučili da za ratne zločine sude samo preživelim nacističkim i japanskim liderima (prvima u Nirnbergu, potonjima u Tokiju). Mnogi od njihovih pomagača u administrativnom aparatu, pravosuđu i poslovnom svetu, kao i pripadnici oružanih snaga, nisu snosili apsolutno nikakvu odgovornost. Čak su i neki od lidera izbegli da budu kažnjeni: mnogi od japanskih ratnih zločina počinjeni su u ime cara Hirohita, ali su mu, zarad političke stabilnosti, Sjedinjene Države dozvolile da ostane na prestolu.
Suđenjima za ratne zločine u Nirnbergu i Tokiju zamerano je nametanje „pobedničke pravde“, a bilo je i onih koji su smatrali kako bi bilo bolje da su optuženima sudili nemački, odnosno japanski sudovi. Ali teško je zamisliti kako je to moglo da izgleda. De Gol i Adenauer bili su svesni da im je trebala podrška ukaljanih elita kako bi iznova izgradili urušena društva. Svejedno, „pobednici“ su naknadno odustali od daljih suđenja ratnim zločincima kada su im bivši neprijatelji postali saveznici u konfrontaciji s komunističkim blokom.
U stvari, nemački sudovi jesu sudili nacističkim kriminalcima, ali tek od šezdesetih godina nadalje, nakon što je Savezna Republika postala relativno stabilna demokratija. Ali čak i tim procesima, pokretanim protiv ljudi koji su upravljali logorima smrti u Poljskoj, pravda je tek delimično zadovoljena. Neki od najgorih među njima osuđeni su na robiju, ali većina onih koji su u zločinima saučestvovali na manje brutalan način prošla je nekažnjeno. To je verovatno bilo neizbežno; savršena pravda je utopistički san.
Ozbiljno suočavanje s nasleđem nacističke kolaboracije u Francuskoj počelo je tek sedamdesetih. Sad kada je Španija demokratija, o ranama nanetim Španskim građanskim ratom piše se više nego ikada ranije
Važnije od kazne jeste iskreno suočavanje s prošlošću. Najveća uvreda nekadašnjim žrtvama bila bi zaboraviti šta im je učinjeno. Ali da bi se zapamtilo potrebno je vreme. Ozbiljno suočavanje s nasleđem nacističke kolaboracije u Francuskoj počelo je tek sedamdesetih godina, nakon što je američki istoričar Robert Pakston objavio knjigu o marionetskom režimu maršala Filipa Petena, Višijevska Francuska: stara garda i novi poredak. Sad kada je Španija demokratija, o ranama nanetim Španskim građanskim ratom piše se više nego ikada ranije.
O novim sirijskim vođama ne bi trebalo preoštro suditi. Njihov osnovni zadatak je da spreče da zemlja koju vode ne zapadne u spiralu haosa i ne dosegne nove dubine nasilja i zločina. Da bi taj enormno težak zadatak bili u stanju da obave, na to da Asadove ubice, mučitelje i pomagače stigne pravda moraće još da se sačeka.
Copyright: Project Syndicate, 2026.
