Hvala Americi, hvala Holandiji na Donaldu Trampu i Marku Ruteu. Da nije bilo predsednika SAD i generalnog sekretara NATO, prošlonedeljni samit Severnoatlantskog saveza u Turskoj bio bi nepodnošljivo dosadna tema. Jedan pronicljivi američki politikolog primetio je da je glavni posao okupljenih u Ankari bio da ništa krupno ne učine – i da su u tome uspeli. Atlantsko savezništvo nije očvrslo, ali se nije ni raspalo, sva je družina time zadovoljna, i bilo bi teško zapisati štogod zanimljivo o toj mlakoj vodi da Tramp i Rute nisu dali sve od sebe da zabave svetsku javnost.
Kada komičari nastupaju u duetu, za uspeh je ključna njihova interna dinamika. Američko-holandski dvojac još se ranije proslavio time što predsednik ispaljuje nebuloze, a sekretar pokušava da ih racionalizuje. Naravno, zvezdu nekada treba ostaviti da sama sija na sceni, daroviti pomoćnik zna i kada treba da ćuti, pa Rute nije imao komentar na Trampovu opasku o zločincima koji su mu ovih dana gađali nosač aviona. Zlikovci su, jasno, delovali pod zastavom „Islamske republike Japan“. Neko zloban bi pomislio da je predsednik SAD pomešao dva rata, jedan koji se završio malo pre njegovog rođenja i drugi koji upravo sam vodi, ali rekosmo već – čovek je scenska zvezda, a dobri istorijski štosovi često počivaju baš na takvim anahronizmima. Solidan fazon je bio i Trampov osvrt na nedavnu „sahranu Homeinija“. Japan – Iran, Homeini – Hamnei, to je iz perspektive hegemona isto, i baš u tome je fora.
Rute kao vrhunski akrobata
Čim se pomene duhovni vođa iranske revolucije, humor postaje pomalo gorak jer podseća SAD na 47 godina neuspešne opsesije teheranskim režimom. Ali Mark Rute nije slučajno to što jeste i uskače na scenu u pravom trenutku. Tramp je u Ankari, pomalo gubeći duhovitost, grmeo da je vašingtonsko-teheranski Memorandum o razumevanju „gotov“, da je iransko vođstvo „šljam“ i „kancer“, da je reč o „bolesnicima, zlonamernicima, nasilnicima koji bi sigurno upotrebili nuklearno oružje kada bi ga imali“. Tada je generalni sekretar NATO poput vrhunskog akrobate preskočio preko novije istorije američko-iranskih odnosa, stariju da i ne pominjemo, i ostavio daleko pod sobom činjenicu da je Tramp sam pocepao nuklearni sporazum sa Teheranom i sam započeo najbesmisleniji od svih besmislenih bliskoistočnih ratova.
Vešto je doskočio i konstatovao da su sveži američki napadi na Iran „apsolutno neophodni jer Iran krši primirje“, te da je bilo „ključno da SAD snažno reaguju“. Ponosno je govorio o „pet hiljada borbenih letova iz evropskih baza“, o „Evropi kao velikoj platformi za američku projekciju moći“. Zaključio je da je sve to dobro za Izrael, za region, za ostatak sveta. Svaki dobar humor počiva na delimičnoj istinitosti, pa je i Ruteov zaključak 33,3 odsto istinit. Ništa to nije dobro ni za svet, ni za region, ali jeste za Izrael, ako termin „Izrael“ izjednačimo sa režimom Benjamina Netanijahua.
Rute je uspeo da racionalizuje i nov Trampov zahtev da mu se preda Grenland: „Kina i Rusija pokušavaju da pristupe Arktiku i ključno je da zajedno radimo na tome da se to ne dogodi.“
Imale su članice NATO razloga za brigu, nije samit u Ankari sjajno počeo, zvezda je bila nadurena, ali kada god se činilo da je situacija kritična, Rute je bio perfektan. Kada je Tramp pomenuo da ga ponašanje Severnoatlantskog saveza „veoma uznemiruje“, da članice još ne troše na oružje koliko on misli da bi trebalo, generalni sekretar NATO ga je uporedio sa Dvajtom Ajzenhauerom i kasnije dodao: „Predsednik nas je ohrabrio da trošimo, veoma odlučno, i mislim da je to njegova velika pobeda.“
Kada je Tramp opet počeo da zahteva Grenland, da tvrdi kako je sav taj led Americi veoma potreban, a Danskoj nije, izgledalo je da se NATO vratio u ćorsokak. Tako je izgledalo svakome osim Ruteu: „Kina i Rusija pokušavaju da pristupe Arktiku i ključno je da zajedno radimo na tome da se to ne dogodi.“
Pohvale Zelenskom
Ukratko, Donald Tramp je u Ankari mogao reći i da je Zemlja ravna ploča koju na leđima nose slonovi. Našao bi se tamo Mark Rute da potvrdi kako te slonove Evropa i Amerika treba zajedno da hrane. Možda zbog Ruteovog urnebesnog žongliranja, a pre zbog još jedne Trampove nepredvidive promene raspoloženja, kraj samita nije nimalo ličio na početak. Predsednik SAD je posle svih tirada zaključio:
„Upravo smo imali naš NATO sastanak i bio je to sjajan sastanak. Danas je u toj sobi bilo mnogo ljubavi, mnogo zajedništva. Nije moglo da prođe mnogo bolje.“
Štaviše, Tramp je to izjavio na konferenciji za novinare koju je održao sa predsednikom Ukrajine Volodimirom Zelenskim. Tramp i Zelenski sigurno nisu najromantičniji par svetske politike, ali ovom prilikom šef Bele kuće je imao lepih reči i za ukrajinskog kolegu. „Obavlja fantastičan posao“, rekao je Tramp. Zvezda se, istina, opet nakratko smračila kada je pričala o Iranu, ali to se u kružoku NATO ne računa. Baš je tada ispalila štosove o „Islamskoj republici Japan“ i „Homeinijevoj sahrani“, što će reći da je povratila duh(ovitost).
Savez je Ukrajini za ovu godinu obećao vojnu opremu, saradnju i obuku vredne 70 milijardi evra, kao i „barem jednak nivo“ podrške u 2027. godini
Ostaje pitanje da li se u Ankari desilo išta što nije za humorističku rubriku. Lideri članica su se opet saglasili da treba bolje, to jest skuplje da se naoružaju. Neće to ići lako, ali Tramp tvrdi da se bar nekolicina zemalja „zaista odazvala njegovom pozivu“. Savez je Ukrajini za ovu godinu obećao vojnu opremu, saradnju i obuku vredne 70 milijardi evra, kao i „barem jednak nivo“ podrške u 2027. godini. Sam Donald Tramp je Kijevu obećao dozvolu i obuku da proizvodi sistem protivvazdušne odbrane „patriot“. Kijev je potpisao i bilateralne sporazume sa nizom članica NATO. Čini se da je reč o dronovima, ali nema mnogo detalja.
Najzad, da li je u Ankari postala jasnija sudbina NATO? Dobar odgovor na to pitanje dao je pronicljivi američki politikolog pomenut na početku teksta. Zove se Stiven Volt i profesor je međunarodnih odnosa na Kenedijevoj školi Univerziteta Harvard. U tekstu za američki Forin polisi, nazvanom „NATO je i dalje bolesno kučence“, Volt je objasnio da je lako okriviti Trampa za transatlantske sporove, ali da savez ima i mnogo veće probleme.
„Vojni savezi nisu sami po sebi cilj. Oni su sredstvo kojim države pokušavaju da se obezbede kada se suoče sa zajedničkom pretnjom. Šta god čitalac mislio o Rusiji, članice NATO nisu u istom, jasnom okruženju, u kakvom su bile kada je 1949. savez formiran. Rusija jeste zabrinjavajući sused, ali nije globalna supersila poput SSSR. Smešna je briga da bi Rusija mogla da bude hegemonska pretnja Evropi. Evropske članice NATO nisu sasvim saglasne oko toga koliko je Moskva zaista opasna, a nije izvesno da je Trampova administracija uopšte smatra pretnjom“, zapisao je Volt.
Uspon Kine odvlači američku pažnju od Evrope jer je Kina ravnopravan takmac, a Rusija nije. Lepak koji je spajao Evropu i SAD počeo je da popušta mnogo pre no što je Tramp ušao u politiku – Stiven Volt
Četiri i po godine ruskih neuspeha u Ukrajini o tome svedoče dosta ubedljivo, a jasnija pretnja po svetsku dominaciju Zapada ukazala se i pre ruske invazije.
„Uspon Kine već neko vreme odvlači američku stratešku pažnju od Evrope jer je Kina zaista ravnopravan takmac, a Rusija nije, i zato što je Azija sada veća ekonomska arena. Ne tvrdim da Evropa nije važna ili da je NATO bezvredan, ali lepak koji je spajao Evropu i SAD počeo je da popušta mnogo pre no što je Tramp ušao u politiku“, nastavlja Volt.
Prezir prema Evropi
Drugim rečima, to što Tramp zahteva od Evrope, da se sama pobrine za svoju odbranu, mogla bi da zahteva i sledeća vašingtonska administracija, možda samo uljudnije. Istina, Tramp izgleda kao najgora zamisliva osoba za tu rizičnu igru u kojoj bi evropsko-američka dinamika trebalo da se promeni, a da odnos ostane prijateljski. Volt podseća na dug spisak prilika u kojima je predsednik SAD pokazao da Evropu solidno prezire, na njegove pretnje da će oteti Grenland, na poigravanje tarifama, na flert sa Vladimirom Putinom. Šta će se onda zbiti sa savezom? Prema Voltu, evropski lideri su shvatili da više ne mogu da se oslanjaju na SAD i da se to neće promeniti čak i ako Amerika 2028. za predsednika izabere nekog ko se ne odaziva na ime Džejms Dejvid Vens ili Marko Rubio.
„U ovom trenutku glavni cilj evropskih zemalja jeste da dobiju vreme i američko oružje koje im je neophodno za odbranu. Takođe žele da spreče SAD da sasvim napuste Ukrajinu. Trampovo obećanje da će Ukrajincima dopustiti da proizvode ’patriot’ za njih je dobra vest iako će proći godine pre nego što Ukrajina bude sposobna da napravi tu sofisticiranu raketu. Zašto? Jednostavno zato što ukazuje na blagonakloniji stav prema Kijevu od onog koji je Tramp pokazivao u prošlosti.“
Sve u svemu, sumira Volt, najvažnija svrha samita u Ankari bila je da bude što manje zanimljiv. I sve bi, izgleda, bilo u redu da nema tih prokletih japanskih islamista.
