Postoji jedna zemlja sa šest slova u imenu, čiji se predvodnik prethodne sedmice hvalio bezbednošću i stabilnošću, stranim investicijama i rastućom ekonomijom, te poručio da je vreme da optimizam nadvlada frustracije. Vlast se tamo diči dobrim odnosima sa Donaldom Trampom, gradnjom stadiona, uređenjem priobalja. Ipak, čini se da su frustracije mnogih mladih prevelike. Zato neki od njih protestuju – a vlasti ih hapse, optužuju, osuđuju – dok drugi pokušavaju da iz tog raja pobegnu po svaku cenu.
Da, reč je o Maroku, a ni to što Maroku fudbal ide znatno bolje nego jednoj drugoj zemlji na koju je čitalac možda pomislio, nije dovoljna uteha za pomenutu mladost. Zato je prošlog četvrtka, 30. jula, masa od pedeset-šezdeset hiljada tamošnjih nesrećnika i još težih očajnika iz podsaharske Afrike pokušala da se probije do Seute, autonomnog španskog grada na severnoafričkoj obali, komada Evropske unije sa kojim se Maroko graniči.
Najmanje 72 ljudi poginulo je u pokušaju da se probije do Seute. Većinom su se davili jer su probali da tamo stignu plivajući
Španske vlasti kažu da je poginulo sedamdeset dvoje ljudi. Većinom su se davili jer su do Seute pokušavali da stignu plivajući. Oružane snage Španije u roku od dva ili tri dana naterale su natrag u Maroko ogromnu većinu ljudi koji su se Seute dokopali. Ostalo je da se nađe krivac. Jasnog krivca mora biti jer bi u suprotnom neko mogao da pomisli kako nešto ne valja u ustrojstvu sveta koji nagoni ljude da se dave u potrazi za opstankom.
Osveta Rabata
Marokansko ministarstvo unutrašnjih poslova optužilo je mreže krijumčara ljudi i njihove laži da je Madrid olabavio uslove za prijem tražilaca azila. Slično je u petak, kada je i sam stigao u Seutu, govorio i španski premijer Pedro Sančes. U tome verovatno ima neke istine. Verovatno je ima i u tvrdnjama da je Rabat – u najmanju ruku – iskoristio priliku da se osveti Madridu.
„Marokanska policija nam je vikala: ’Napred, napred, napred! Trčite u Španiju!’ Prethodne noći su ljude tukli, a tog jutra su nas puštali da prođemo. Bilo je potpuno besmisleno“, rekao je za Gardijan Jusef el Abas, jedan od malobrojnih migranata koji je u nedelju još bio na španskoj teritoriji.
Odnosi Madrida i Rabata klimavi su, u velikoj meri zbog Polisarija, organizacije koja se bori za nezavisnost Zapadne Sahare od Maroka. Rabat je u maju 2021. propustio desetak hiljada ljudi u Seutu „kažnjavajući“ time Španiju zbog toga što je primila na lečenje jednog od vođa Polisarija.
Premijer Sančes je desetak dana pre tragedije posetio Alžir, koji podržava nezavisnost Zapadne Sahare. Moguće je da je granični „p(r)opust“ bio nova marokanska odmazda.
U narednim godinama i Španija i neke druge evropske zemlje, poput Velike Britanije, Nemačke, Francuske, odbacile su dotadašnju uzdržanost i praktično priznale suverenitet Maroka nad Zapadnom Saharom privučene poslovnim prilikama i mineralnim bogatstvima koje im je Rabat nudio. Međutim, desetak dana pre nove tragedije u Seuti, premijer Sančes je namerio da popravi odnose sa Alžirom – koji podržava nezavisnost Zapadne Sahare. Otišao je tamo u diplomatsku posetu, te je sasvim moguće da su graničarski povici „Napred, napred, napred!“ bili nova marokanska osveta.
Evropska desnica koristi priliku
Evropska desnica krivi navodnu špansku popustljivost prema migrantima, pa je italijanska premijerka Đorđa Meloni zahtevala da se Španija privremeno suspenduje iz šengenske zone. Na stranu to što se iz Seute ni inače ne može u kontinentalnu Evropu bez dodatnih provera, predlog je urnebesan već zbog toga što je upravo Italija glavna ulazna tačka u Evropu za mučenike koji se upute preko Mediterana. Premijer Sančes je reakcije Rima (i Helsinkija) nazvao „sebičnim“. No sve su te međusobne optužbe „mala scena“. Na glavnoj se vidi sledeće – samo ove godine u Mediteranu je stradalo 1.570 migranata.
„Evropu okružuju mnogo siromašnije države, koje zadržavaju ogroman broj izbeglica. Time štite Evropsku uniju od pritisaka globalnih kriza, uključujući tu i krize za koje su Evropljani i te kako odgovorni, poput bliskoistočnih ratova i klimatskih promena“, sumirao je njujorški politički magazin Jakobinac.
Sve je to za Njujork tajms jednostavno urečila 22-godišnja Alam el Adnan, sveže proterana iz Seute: „Da li mislite da bih se upustila u ovo kada bih imala posao?“
