Šesnaest godina je Mađarska pod Viktorom Orbanom bila otelotvorenje uznemirujuće ideje: da se „iliberalna demokratija“ može načiniti stabilnom i može da pusti duboke korene. Kombinujući izbornu dominaciju sa sistematskim slabljenjem institucionalnih provera i ravnoteža, Orban je, činilo se, rešio centralnu dilemu modernog autoritarizma: kako stalno iznova pobeđivati na izborima a istovremeno liberalnu demokratiju svesti na puku ljušturu. Zbog toga što je njegov model inspirisao poštovaoce diljem Zapada (i šire), na taj način doprinoseći širem narativu o demokratiji u opadanju, Orbanov ponižavajući izborni poraz ima implikacije koje sežu daleko izvan granica Mađarske.
Pobeda partije Tisa predvođene Peterom Mađarom, poput izbornog trijumfa poljske Građanske koalicije nad iliberalnom strankom Pravo i pravda (PiS) 2023, nije samo obrt u okruženju jednog konsolidovanog sistema, već nagoveštava i da su takvi režimi krhkiji nego što se čine. Pouka nije samo u tome da iliberalni režimi mogu biti poraženi, nego i da sama logika na kojoj počivaju može dovesti do njihovog sunovrata.
Kao ni poraz PiS u Poljskoj, ni ovaj Orbanov ne označava kraj iliberalizma. Strukturni uslovi koji su doprineli njegovom rastu i dalje su prisutni u mnogim demokratijama
Iliberalni lideri su koncentraciju moći dugo pravdali pozivanjem na uspeh istočnoazijskih zemalja u kojima država ima ključnu ulogu u ekonomskom razvoju. Slabljenjem institucionalnih okvira, insistirali su, vlade stiču slobodu da deluju odlučno, koordiniraju investicije i ostvaruju privredni rast. Ali ova analogija je oduvek navodila na pogrešan trag. Režimi poput Park Čung-hijevog u Južnoj Koreji ili Li Kuan Juevog u Singapuru bili su efikasni ne zato što su morali da se nose s manje ograničenja, već zato što su bili pod većim pritiskom. Geopolitička nesigurnost i konstantan rizik od unutrašnje nestabilnosti naterali su ih da dobrobit obezbede što većem broju građana i na taj način izbegnu rizik od kolapsa sistema. Redukovana odgovornost za postupanje na vlasti nije rezultirala samozadovoljstvom, već disciplinom.
Šire gledano, efikasnost države zavisi od ograničenja koja disciplinuju one na vlasti. Ta ograničenja mogu imati različite forme. U liberalnim demokratijama disciplinu obezbeđuje sistem provera i ravnoteža. U autokratijama u kojima država ima ključnu ulogu u privrednom razvoju tu disciplinu nameću njihova spoljna i unutrašnja ranjivost.
Savremeni iliberalni režimi operišu pod veoma različitim uslovima. U odsustvu pritisaka uporedivih s onima s kojima su se suočavali Park i Li, snižavanje nivoa odgovornosti za postupanje na vlasti nije generisalo veći razvojni kapacitet. Umesto toga, to odsustvo odgovornosti otvara prilike za rentijerstvo. Vlast postaje resurs za održanje političkih koalicija umesto mehanizam čija je svrha delovanje za opšte dobro. Navodna strategija jačanja državnog kapaciteta pretvara se u sistem selektivne distribucije.
Kako vreme prolazi, ovakva logika potkopava ekonomske temelje iliberalne vladavine. Kada politička lojalnost postane primarni kriterijum na osnovu koga se alociraju resursi, efikasnost i inovacije trpe. Javne nabavke nagrađuju insajdere, umesto najproduktivnije firme. Preduzetnici se suočavaju s korupcijom, neizvesnošću i ograničenim mogućnostima za širenje. Istovremeno, strategije rasta utemeljene na stranim direktnim investicijama generišu radna mesta, ali često ne rezultiraju unapređenjem proizvodnje ili održivim rastom produktivnosti.
To je ono što se dogodilo u Mađarskoj pod Orbanom. Kako su slabili ekonomski pokazatelji, tako je slabio i kapacitet režima da na okupu održi koaliciju koja ga je podržavala. Sporiji rast suzio je poresku bazu i redukovao resurse koji bi se mogli koristiti za redistribuciju bogatstva. Stagnirala su ulaganja u obrazovanje, zdravstvenu zaštitu i društvenu mobilnost. Mađari su u sve većoj meri na ličnom primeru mogli da se uvere kako je ono što im je predstavljano kao sistem stabilnosti zapravo sistem koji im sužava opcije. Veliki segmenti radno sposobnog stanovništva suočili su se s opadajućim perspektivama, stagnantnim zaradama i ograničenim mogućnostima za napredovanje.
Na početku Orbanove duge vladavine ove unutrašnje dinamike jednim delom su bile zamaskirane finansijskim transferima iz Evropske unije. Ali pristup tim sredstvima u sve većoj meri bio je uslovljavan transparentnošću vlade i nezavisnošću sudstva – upravo onim oblicima kontrole vlasti kojima se Orban opirao. Posledica toga bila je neka vrsta samonametnutog ograničenja: odbacivanjem eksternog nadzora njegov režim je samom sebi ograničio pristup finansiranju.
Kako su se ta ograničenja intenzivirala, nije bilo ničeg iznenađujućeg u tome što se Orban okrenuo partnerima koji su u uspostavljanju iliberalnog poretka otišli još dalje, uključujući Rusiju i Kinu, odričući se regulatorne autonomije zarad novih oblika geopolitičke zavisnosti. Projekat koji je započeo pozivanjem na očuvanje suvereniteta učinio je zemlju ranjivom.
Šire posmatrano, Orban je demonstrirao da čak i potpuno zarobljeni sistemi mogu da budu politički eksponirani. Sami mehanizmi na kojima se održava iliberalna vladavina vremenom mogu da postanu generatori njene krhkosti.
Mađarski model počivao je na labavoj koaliciji multinacionalnih kompanija, politički povezanih domaćih elita, te birača kojima su obećani stabilnost i ekonomski napredak. Ali kako je rast usporavao, tako su se intenzivirale tenzije unutar ove koalicije. Domaće firme imale su sve ograničenije mogućnosti, dok su se birači suočili s opadajućim životnim standardom i besperspektivnom budućnošću.
Pobeda nad Orbanom postala je moguća kada je nezadovoljstvo dobilo organizacionu formu – onda kada je kredibilan izazivač ujedinio fragmentisane birače i frustraciju pretvorio u participaciju. Dok su tradicionalne opozicione snage bile slabe ili diskreditovane, za ovo je bilo potrebno liderstvo sposobno za prerastanje društvenog nezadovoljstva u široki politički pokret koji je ljude mobilisao prevazilazeći klasne i institucionalne podele.
To je ono u čemu su Mađar i Tisa uspeli. Mađarska je godinama služila kao dokaz da demokratsko nazadovanje može biti institucionalizovano i održavano unutar formalnog okvira izbornog takmičenja. Ubedljiva pobeda Mađara pokazuje nešto podjednako važno: da takvi sistemi nisu ireverzibilni.
Ipak, kao ni poraz PiS u Poljskoj pre tri godine, ni ovaj Orbanov ne označava kraj iliberalizma. Strukturni uslovi koji su doprineli njegovom rastu – ekonomska nesigurnost, socijalna fragmentacija i nepoverenje u političare – i dalje su prisutni u mnogim demokratijama. No bez obzira na to, Orbanov pad svakako predstavlja izazov osećaju neizbežnosti koji prati globalni trend udaljavanja od liberalne demokratije.
Poraziti iliberalizam na izborima bilo je teško. Izgradnja otporne forme liberalne demokratije neposredno nakon njih mogla bi se pokazati još težom
Sada počinje teži deo posla: demontaža duboko ukorenjenog patronažnog sistema, obnova autonomije institucija i obnavljanje kapaciteta države a da se pritom izbegne ponavljanje neuspeha koji su inicijalno i doveli do uspona iliberalizma. Mađar će isto tako morati da redefiniše način na koji se Mađarska za nacionalne interese zauzima u Evropskoj uniji – jačajući domaću izbornu bazu uz istovremenu izgradnju transnacionalnih savezništava sposobnih za izgradnju dubljih i otpornijih formi integracije.
Poraziti iliberalizam na izborima bilo je teško. Izgradnja otporne forme liberalne demokratije neposredno nakon njih – forme sposobne da donese rezultate po pitanju odgovornosti i inkluzivnosti – mogla bi se pokazati još težom. Ali jedno je sigurno: demokratske zemlje, prijatelji i neprijatelji pažljivo će pratiti razvoj događaja.
Copyright: Project Syndicate, 2026.
