Ima onaj bajati vic o mišu koji se vraća kući ranije nego što je trebalo i svoju mišicu zatiče u zagrljaju šišmiša. Kad zatraži objašnjenje, dobija odgovor koji, iz njene perspektive, sve objašnjava: „Pilot je pilot“.
Da li su sada i Bugari pali na letački pedigre, ne razmišljajući previše o mogućim konsekvencama? Sa zaključcima ne bi trebalo žuriti.
Progresivna Bugarska će u novom sazivu 240-članog parlamenta imati natpolovičnu većinu; to je prvi takav slučaj još od 1997. godine
Početkom godine formirani blok Progresivna Bugarska (PB), predvođen doskorašnjim šefom države Rumenom Radevim – bivšim vojnim pilotom i potonjim komandantom ratnog vazduhoplovstva – na upravo održanim izborima (čak osmim od 2021) nije samo, u skladu s predviđanjima, glatko pobedio. Očekivanja je i premašio, osvojivši 44 odsto glasova, uz (u poređenju s prethodnim glasanjem solidno poboljšanu, ali i dalje nepristojno nisku) izlaznost od oko 50 procenata, pa će u novom sazivu 240-članog parlamenta imati natpolovičnu većinu; to je prvi takav slučaj još od 1997.
Ovaj poslednji podatak posebno je značajan. Ne samo zato što vodi tome da Bugarska posle dugo vremena konačno dobije stabilnu vladu, već i zato što Radeva, kao budućeg premijera, stavlja u situaciju da može da bira: hoće li je formirati samostalno, ili će u nju pozvati i proevropsku partiju Nastavljamo promene – Demokratska Bugarska (PP-DB), čijih je skromnih dvanaestak odsto glasova bilo dovoljno tek za treće mesto. Time bi sebi svakako u očima evropskih partnera obezbedio veći kredibilitet – koji će inače, imajući u vidu njegovu dosadašnju reputaciju, do daljeg ostati pod znakom pitanja.
S jedne strane, Radev se sa predsedničke funkcije (koju je zimus pre vremena napustio da bi učestvovao na parlamentarnim izborima) do statusa najpopularnijeg političara u zemlji uzdigao insistiranjem na borbi protiv dveju najvećih bugarskih pošasti: sveopšte korupcije, te sprege politike i podzemlja. Iz perspektive kako građana Bugarske, tako i Evropske unije, to vladu koju će on voditi čini neuporedivo boljom opcijom od bilo koje varijante koja bi, kao toliko puta pre, uključivala teško kompromitovane a nekako ipak neuništive partije kakve su Građani za evropski razvoj Bugarske (GERB) nekadašnjeg višestrukog premijera Bojka Borisova, koja je na kraju ipak završila na drugom mestu, te četvrtoplasirani Pokret za prava i slobode (DPS) oligarha Deljana Peevskog.
To što su GERB i DPS na ovim izborima pretrpeli teške neuspehe (GERB je izgubio polovinu podrške u odnosu na izbore u jesen 2024, DPS zabeležio najgori rezultat od 1994) potcrtava koliko su Bugari, makar oni koji su se potrudili da glasaju, ovog puta bili motivisani da ih kazne. A kako se pre nekoliko godina i PP-DB pojavio kao nova snaga fokusirana na borbu protiv korupcije i oslobađanje zarobljenog društva, Radev bi pametno postupio ukoliko bi u vladu uključio i stranku Asena Vasileva; s obzirom na pomenutu orijentaciju PP-DB, bio bi to jasan signal upućen Briselu. I deluje da prvi nagoveštaji idu u tom pravcu: u izbornoj noći Radev je najavio da će Sofija „nastaviti svoj evropski put“, a Vasilev iskazao spremnost za saradnju s PB.
Kakav god da je, Radev nije ni blizu Orbanu – kao što ni Bugarska od stupanja u EU nikada nije bila remetilački faktor, pa neće ni ubuduće
Na drugoj strani, pak, problem bi moglo da bude ono po čemu se Radev dosad takođe isticao: njegov latentni evroskepticizam, a posebno naglašeno benevolentan odnos prema Rusiji, čak i nakon napada na Ukrajinu. Na Zapadu redovno opisivan kao proruski nastrojen, Radev na takav glas nije izašao preko noći. Njegovi pozivi Ukrajini da sklopi bilo kakav (pa i nepovoljan) mir s Rusijom; neslaganje sa slanjem oružja Kijevu i protivljenje odbrambenom sporazumu koji su Bugarska i Ukrajina nedavno potpisale; zalaganje za otvaranje dijaloga s Kremljom o uspostavljanju nove bezbednosne arhitekture na evropskom tlu (usred agresorskog rata koji Rusija vodi); te manjak entuzijazma za poodmakli proces eliminisanja evropske zavisnosti od ruskih energenata stavovi su koje je redovno zagovarao, pa je i oprez s kojim se iz evropskih prestonica na njega gleda razumljiv.
No kakav god da je, Radev nije ni blizu Viktoru Orbanu – kao što ni Bugarska od stupanja u Uniju, koliko god problematične vlade imala, u Briselu nikada nije bila ozbiljan remetilački faktor, pa to neće biti ni njegova. Ali će biti potrebno privikavanje na to da se, u eri novog hladnog rata, prvi put na čelu izvršne vlasti u jednoj članici EU nalazi neko s iskustvom upravljanja lovcem MiG-29.
