Drugo ročište u predmetu „Generalštab“ pokazalo je da su dileme oko toga da li ćemo uopšte imati priliku da vidimo suđenje protiv jednog ministra bile suvišne i da nije bilo potrebe vagati da li je važnija želja Nikole Selakovića da pred sudom „raskrinka blokadersku bandu“ ili san Aleksandra Vučića da pribavi dokaz da je „i formalno progonjen“ tako što će urediti da se postupak vodi samo protiv njega. Kako je pojasnio predsednik sudskog veća Stojan Petrović, Viši sud je vladu samo obavestio da se vodi postupak protiv ministra kulture, bez ikakvih zahteva ili rokova u kojima bi morala da odluči o uspostavljanju imuniteta.
To znači da se sve svodilo na pitanje da li će vlast propustiti priliku da i sudnicu iskoristi kao pozornicu za klevetanje svih koji joj nisu po volji. A kada ga tako formulišemo, odgovor se sam nameće – naravno da neće, a posle će lako videti da li im je draže da posegnu za imunitetom, pomilovanjem ili, što da ne, uvođenjem vanrednog stanja.
Tako je ministar Selaković u startu najavio da će njegova odbrana imati „pravni i nepravni deo“, a sudija Petrović ga (pokazaće se, uzaludno) zamolio da i taj „nepravni“ bude vezan za sam predmet. I da nije najavio pravni deo, možda bi nam i promakao koliko je bio kratak. Pošto sve što je iole bilo vezano za optužni predlog koji ga tereti za zloupotrebu službenog položaja i falsifikovanje službene isprave, jeste tvrdnja da postupci okrivljenih nisu nikome omogućili sticanje koristi (što zvuči kao dobar argument, samo što tužilaštvo nije ni pomenulo sticanje koristi već nanošenje štete kulturnom nasleđu), da je regulativa koja se tiče uspostavljanja kulturnih dobara nejasna, a praksa ukidanja gotovo nepostojeća (valjda nije zloupotreba ako nemate pojma šta radite) i na kraju, odbacivanje optužbe za falsifikovanje uz opasku od koje bi i studentu prava trebalo da bude nelagodno.
„Ostaje potpuno nejasno šta je original, a šta falsifikat“, izgovorio je Selaković, master pravnih nauka koji je nekako zaboravio da falsifikovanje službene isprave nije isto što i krivotvorenje Mona Lize i da ne mora da postoji original koji se imitira, već se tiče izrade i overavanja službenih spisa sa neistinitom sadržinom. U ovom slučaju, predloga Odluke o prestanku svojstva kulturnog dobra zgradama Generalštaba.
„Nepravni deo“ Selakovićeve odbrane je bio mnogo opširniji i ticao se samog Tužilaštva za organizovani kriminal (TOK) kome „cilj nije utvrđivanje istine već srozavanje i diskreditacija najviših organa državne vlasti, stvaranje unutrašnje nestabilnosti i omogućavanje sprovođenja političkih promena mimo zakonske procedure“. Kako bi ilustrovao pristrasno delovanje tužilaštva, ministar je nizao tvrdnje o saradnji TOK-a sa parlamentarnom i vanparlamentarnom opozicijom, „probranim opozicionim medijima“ (ponovo je brojao koliko je negativnih tekstova i priloga bilo posvećeno tako plemenitoj ideji da se narodu i državi pomogne uništavanjem kulturne baštine), a zatim se usmerio na tužilačkog saradnika Radeta Bajića koji je radio na predmetu iako je „bez stida i srama“ posećivao opozicione skupove i na jednom od njih održao „par ekselans politički govor“.
Naravno, nije pomenuo da je Bajić govor održao nakon što je isključen iz predmeta i premešten u drugo odeljenje, a jednako je razumljivo i da nije citirao ni delić tog obraćanja. Jer teško da bi se neko skandalizovao nad obećanjem da „više neće biti takozvanih predmeta koji moraju da sačekaju svoje vreme“ ili izjavom da je TOK „sada bezrezervno spreman da na odgovornost pozove sve funkcionere koji su se ogrešili o Ustav i zakone, bili oni sudije, javni tužioci, ministri, direktori ili bilo koji drugi funkcioneri“. Umesto toga, Selaković je Bajića optužio za krivično delo nezakonite gradnje, uz dodatak da ipak „neće o tome“.
Selaković ima pravo da svoju odbranu iznese u neometanom izlaganju, mada je zakonodavac to propisao sa idejom da se u takvom izlaganju iznese odbrana, a ne da se klevetaju drugi ljudi
Jovan Rajić
Ali kad je jednom načeo optuživanje konkretnih pojedinaca za dela koja nikakve veze sa Generalštabom nemaju, prosto nije mogao da se zaustavi. Pre svega kad je reč o bivšoj direktorki Republičkog zavoda za zaštitu spomenika Dubravki Đukanović i njenoj porodici, ali i konzervatorki iz Zavoda i bivšoj zamenici direktora Esteli Radonjić Živkov. Prema Selakoviću, njih dve nisu samo svedoci u postupku već su i autorke „anonimne krivične prijave“ podnete TOK-u na osnovu koje je predmet Generalštab formiran, što takođe smatra pokazateljem pristrasnosti tužilaštva pošto se, kako je naveo, po takvim prijavama inače postupa „samo kad je ozbiljno ugrožen nečiji život“. Nije poznato odakle mu saznanje o poreklu prijave, budući da se u optužnom predlogu prijava uopšte ne pominje, ali sud ga nije zaustavio u iznošenju takve tvrdnje čak ni nakon što je tužilac Vojislav Isailović intervenisao i rekao da prijava nije bila anonimna već da ju je podneo Zoran Belić.
Baš kao što je i dozvolio naširoke pokušaje diskreditacije Dubravke Đukanović, nakon što je advokat Dragan Palibrk obećao da Selaković neće zloupotrebiti svoje vreme za iznošenje odbrane i da će se baviti samo motivima „ključnog svedoka koji je podneo prijavu“.
„To je zapravo suptilna pretnja da bi se sprečilo njeno svedočenje. Ona u sudnici može da iznese nešto novo u odnosu na ono što je već rekla tužilaštvu, tako da je to upozorenje od mafije jer tako mafija upozorava prvi put. Selaković ima pravo da svoju odbranu iznese u neometanom izlaganju, mada je zakonodavac to propisao sa idejom da se u takvom izlaganju iznese odbrana, a ne da se klevetaju drugi ljudi. Ali kad uhvatiš lopova sa rukama u pekmezu, jedino što može da radi jeste da se dere i da optužuje nekog drugog da je nešto ukrao. To je stari radikalski manir, njih retko ko može da nadjača u smislu te agresivnosti i bezobraznosti. Oni i pobeđuju zato što su glasniji a ne zato što su pametniji. Ali meni je vrlo indikativno da ministar ne može da se izjasni na konkretne tačke iz optužnice – odgovori ti majstore na ovo što ja tebe pitam, da li su ovi navodi tačni. Ne sudi se njoj nego se sudi njemu“, kaže advokat Jovan Rajić. I dodaje da kada bi bio siguran da će se proces voditi nezavisno od izvršne vlasti, rekao bi da ministar takvom taktikom samo šteti svojoj odbrani, ali da se plaši da to možda neće biti slučaj.
A ta taktika podrazumeva priču o „porodično organizovanoj parazitskoj šemi“ u kojoj su Đukanović i njen suprug i bivši direktor Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture Zoran Vapa koristili svoje funkcije da nameštaju poslove firmi Studio D’ART d.o.o, čija je direktorka do januara 2021. bila Dubravka Đukanović, kada je zbog izbora za direktorku Zavoda prepustila upravljanje firmom ćerci Simoni Đukanović. I dok je tačno da je Studio D’ART od 2021, samostalno ili u konzorcijumu, potpisao 28 ugovora u poslovima dobijenih preko javnih nabavki, koruptivni element je daleko od očiglednog. Jer recimo, u periodu u kome su i Đukanović i Vapa bili na čelu dva Zavoda, D’ART nije dobio nijednu javnu nabavku na teritoriji Vojvodine uopšte, tako da se ne vidi korist od „vladanja informacijama“ koju Selaković pominje.
Štaviše, za razliku od preduzeća koja su se obogatila na bliskim vezama sa državom, poslovni rezultati firme u vlasništvu Dubravke Đukanović pokazuju jasan pad od njenog stupanja na funkciju u Zavodu. Pa je tako od rastućeg profita od 2,7 na 3,6 miliona dinara tokom 2019. i 2020. godine, neto dobit u prvoj godini njenog odlaska u Zavod pala na 560.000 i nastavila da pada sve do 2024. godine. I mada su ukupni prihodi počeli da se oporavljaju, prošle godine su i dalje iznosili 9,4 miliona manje od prihoda iz 2020.
Ali i tako klimava, priča o „organizovanoj kriminalnoj grupi koja pljačka državni budžet i građane“, kako ju nazvao Vladimir Đukanović, jedan od četvoro Selakovićevih advokata, bila je sasvim dovoljna da se potroši ceo termin u sudnici. Odnosno da drugooptuženoj Slavici Jelači ostane „samo“ sat i po, što je ocenila da joj nikako ne bi bilo dovoljno, pa je dogovoreno da se njena odbrana (koja će se možda odnositi na ono što joj se stavlja na teret, ali ne treba se previše nadati) odloži za 10. jun.
