Jakub Vih, bivši glavni urednik poljskog portala Energetyka24, nedavno je konstatovao kako „postoje tri stvari koje je moguće posmatrati beskrajno dugo: vatru kako gori, vodu kako teče, i Gasprom kako mu vrednost biva procenjena kao manja od Orlenove“ (Orlen je multinacionalna naftna i gasna kompanija sa sedištem u Poljskoj, prim.). Ali ovog marta ta opservacija postala je realnost, pošto je tržišna kapitalizacija ključne poljske energetske kompanije po prvi put premašila onu ruskog državnog energetskog giganta. U tom smislu, uspon Orlena i pad Gasproma nude sažetu istoriju moderne istočne Evrope.
Do pre samo par godina procenjena vrednost Gasproma bila je preko 40 puta veća od Orlenove, i to je bio odraz činjenice da je u pitanju korporacija koja nije kao bilo koja druga. Kremlj se na prihode od prodaje nafte i gasa decenijama oslanjao za finansiranje ruske imperijalne države; samo na Gaspromov prihod otpadalo je skoro pet odsto bruto društvenog proizvoda zemlje. Gasprom je 2007. bio treća najveća kompanija na svetu, s tržišnom kapitalizacijom koja je premašivala 330 milijardi dolara i ambicijama da u narednih deset godina dostigne nivo od 1.000 milijardi dolara. Otad je, međutim, Gaspromova tržišna kapitalizacija pala na samo 38,8 milijardi dolara, što je otprilike na nivou nekog prosečno velikog evropskog lanca supermarketa.
Gasprom predstavlja imperijalistički populizam. On gas prodaje kao što bi to radio narko-diler, a tržište ga je vrednovalo kao državu unutar države, što mu je išlo u prilog – sve dok nije prestalo da mu ide u prilog
Gasprom je udžbenički primer kako geopolitika ukopava kompaniju koja se nekad činila neuništivom. Nakon što je ruski predsednik Vladimir Putin 2022. pokrenuo sveobuhvatnu invaziju na Ukrajinu, Evropska unija je drastično smanjila uvoz ruskog gasa i preorijentisala se na tečni prirodni gas (TPG) uvezen iz Sjedinjenih Država, Katara i Norveške. Gaspromu su ostali gasovodi čije cevi vode do potrošača koji više nisu voljni da se njima služe. Umanjena tržišna vrednost kompanije nema nikakve veze s veličinom njegovih rezervi, već s apsolutnim manjkom kredibiliteta ruske države kao snabdevača.
Poljska država je u Orlenu vlasnik udela od 49,9 odsto, ali je trajektorija kojom se kompanija kretala bila sve samo ne laka. Morala je da istrpi duge godine lošeg upravljanja populističke partije Pravo i pravda (PiS) Jaroslava Kačinjskog, koja je na kompaniju često gledala kao na istureno odeljenje svog izbornog štaba.
Uzmimo za primer slučaj Danijela Obajteka, koga je Kačinjski s mesta predsednika opštine Pčim, mesta koje je poljski sinonim za Nedođiju (u pitanju je varošica s manje od 5.000 stanovnika na krajnjem jugu zemlje, prim.), doveo na mesto predsednika Orlenovog upravnog odbora. Nakon što je PiS 2023. izgubio izbore, Obajtek je pobegao u Mađarsku, ali mu je svejedno pošlo za rukom da iz inostranstva izbori poslaničko mesto u Evropskom parlamentu, koje i dalje drži uprkos tome što ga više ne štiti imunitet u istrazi po optužnici za korupciju podignutoj 2013. Tokom mandata u Orlenu, Obajtek je sabotirao finansijske rezultate kompanije time što je pred pomenute izbore snižavao cene goriva ne bi li poboljšao izglede za pobedu PiS, te kupovinom nafte u vrednosti od više milijardi dolara koja iz nekog razloga nikada nije stigla u Poljsku.
Nakon Obajtekovog odlaska kompanija se oporavila, ušavši na listu 600 najvećih svetskih firmi i prerastajući u vodećeg aktera u energetskom sektoru u istočnoj Evropi, a njeni prihodi se mere desetinama milijardi dolara. Orlen više nije samo rafinerija i vlasnik benzinskih pumpi, već integrisani konglomerat koji kontroliše sve od upstream operacija na Norveškoj kontinentalnoj polici (ključnom području za eksploataciju nafte i gasa u Severnom moru; engleski akronim NCS, prim.) do rafinerija, elektrana i projekata za proizvodnju hidrogena.
Od značaja je to što tržište Orlen nagrađuje ne zbog njegovih imperijalnih ambicija, već zbog diverzifikacije i pokazane sposobnosti da operiše unutar evropskih pravila. Ugovori za nabavku TPG iz SAD i Katara, pristup norveškim rezervama, te gasne interkonekcije s Litvanijom, Slovačkom i Češkom Republikom transformisale su Poljsku iz Gaspromovog klijenta u regionalnu platformu energetske bezbednosti. U okolnostima još jednog ratom iniciranog šoka izazvanog zbivanjima na Bliskom istoku, perspektive Orlena nastavljaju da izgledaju sve bolje.
Osim sa Gaspromovim slučajem, Orlenovu priču vredi uporediti i sa onom kompanije MOL, mađarskog energetskog konglomerata. I MOL je naftni i gasni biznis integrisao s rafinerijama, benzinskim pumpama i prisustvom u čitavom regionu. Tržišni je lider u Mađarskoj, Slovačkoj i Hrvatskoj, a upstream operacije ima u više od deset zemalja.
Poput mađarske vlade pod premijerom Viktorom Orbanom, i MOL se godinama kreće između istoka i zapada. Nakon što je Rusija napala Ukrajinu, kompanija je novonastalu situaciju iskoristila za kupovinu jeftinije ruske nafte – koja je u Mađarsku stizala naftovodom Družba – koju je potom prerađivala u vlastitim rafinerijama i onda na evropskom tržištu prodavala kao „mađarsko“ gorivo. Formalno posmatrano, ovo je bilo prihvatljivo jer je EU odobrilo izuzeća nekolicini članica bez izlaza na more, uključujući Mađarsku. Ali u političkom smislu, MOL je operisao u sivoj zoni.
Posmatrano izolovano od opštih okolnosti, ovakav izbor se isplatio na kratak rok, imajući na umu da je u odnosu na 2021. tržišna kapitalizacija kompanije udvostručena. Ali u poređenju s petostrukim rastom Orlena, procena vrednosti MOL-a uopšte ne deluje impresivno, niti pak govori u prilog mađarskog „unutar EU, ali protiv EU“ razvojnog modela. Zapravo, kako je Orban nastavljao da blokira uvođenje novih sankcija Rusiji, spori se s Evropskom komisijom i cinkari EU prijateljima u Moskvi (možda i u Pekingu), tako su strani investitori u sve većem broju napuštali Mađarsku.
Triptih Gasprom-MOL-Orlen ukazuje na tri različita političko-ekonomska modela. Gasprom predstavlja imperijalistički populizam. On gas prodaje kao što bi to radio narko-diler, a tržište ga je vrednovalo kao državu unutar države, što mu je išlo u prilog – sve dok nije prestalo da mu ide u prilog.
MOL predstavlja transakcioni populizam. Umesto da gradi poslovno carstvo, vešto je preživljavao od političkog huliganizma: eksploatišući rupe u sistemu sankcija, balansirajući između Evrope i Rusije, te zaobilazeći pravila i propise.
Konačno, Orlen reprezentuje tržišni liberalizam evropskog tipa. U delimičnom je državnom vlasništvu i stoga izložen potencijalnoj politizaciji (kao što je bio slučaj u vreme vladavine PiS), ali poštuje pravni okvir EU i prihvata nadzor evropskih institucija.
MOL predstavlja transakcioni populizam. Umesto da gradi poslovno carstvo, vešto je preživljavao od političkog huliganizma: eksploatišući rupe u sistemu sankcija, balansirajući između Evrope i Rusije, te zaobilazeći pravila i propise
Razlike između ovih kompanija vidljive su ne samo po procenama njihove vrednosti, već i po ekonomskim trajektorijama kojima se kreću zemlje u kojima su njihova sedišta. Poljska je 2025. ostvarila privredni rast od preko tri odsto, u uslovima relativno stabilnog nivoa investicija i postepenog opadanja inflacije. Mađarska je za to vreme flertovala s recesijom, dok Rusija trpi posledice usled višegodišnje visoke inflacije, oštrog pada investicija i odliva ljudskog kapitala.
Rusi se pod Putinom ne pitaju ni za šta u pogledu svoje budućnosti. Ali Mađari se pitaju za svoju. Poput poljskih birača pre tri godine, i oni su upravo imali priliku da odluče da li je ono što imaju ono što i žele.
Copyright: Project Syndicate, 2026.
