Rat Sjedinjenih Američkih Država i Izraela protiv Irana je unikat postmoderne – rat sa otvorenim krajem, koji se zapravo nikad ne završava, nema jasno utvrđene ciljeve, dok se obim ratnih dejstava utvrđuje na osnovu reakcija berze, društvenih mreža i kolebanja partijskih rejtinga. Dvadeset i tri godine ranije, Džordž Buš Mlađi je bio strože kritikovan, i od političke opozicije, i od kulturne te obrazovane elite. Njegovi ratovi su izazvali veću lavinu protesta u samoj Americi, a da je pritom njegova administracija imala strateški pristup prema regionu Bliskog istoka.
Budući da imamo taj luksuz da posmatramo istorijske događaje sa vremenske distance, sa sigurnošću možemo tvrditi da je Buš načinio kobnu grešku, ali ju je napravio u trenutku kada je američka hegemonija bila na vrhuncu, kada je Putin pozivao zapadne lidere na proslavu pobede nad fašizmom, a Kina predstavljala slabijeg rivala. Buš je takođe delovao unutar konceptualnog okvira napada na Ameriku 11. septembra, kada je pažnja američkog društva bila ustremljena na Bliski istok. Zamišljena strategija je bila grandiozna i podrazumevala restrukturiranje regiona, kroz zauzimanje ključnih tačaka koje su tokom Hladnog rata bile, uslovno rečeno, na sovjetskoj strani.
Američki hibris
Ni tada nije bilo najjasnije zašto je beskonačni angažman na Bliskom istoku bio neophodan Sjedinjenim Državama. Velikih rivala tu nije bilo, energenti su tekli stabilno, na kraju krajeva, sekularne diktature u centralnom delu Bliskog istoka, iako antiamerički nastrojene, predstavljale su branu širenju uticaja islamističke diktature u Iranu. Možemo pretpostaviti da se Americi desilo ono što se događa svakoj drugoj imperiji koja vidi mogućnost nesmetanog širenja – hibris, prevelika ambicija. Danas već možemo reći da Bušova zamisao nije ostvarena, što ne znači da su SAD izgubile uticaj u regionu, ali ga nisu preoblikovale po svojoj nameri. Neki stari problemi su uklonjeni, samo da bi američki stratezi posvedočili pojavi novih. Posle toliko izgubljenih ljudskih života, uloženih resursa, bacanja ljage na imidž američke imperije – rezultat je bio Iran u usponu, rast privlačnosti islamističke ideologije i regionalna nestabilnost.
Ako je Buš imao viziju koja je pošla po zlu, potpuno su nejasni motivi Trampa i njegove ne baš najkompetentnije administracije. Ako je cilj bio Iran bez nuklearnog naoružanja, zašto je Tramp tokom svog prvog mandata jednostrano pocepao Zajednički sveobuhvatni akcioni plan koji je garantovao da Iran neće razviti oružje za masovno uništenje? Taj sporazum iz Obamine ere, koji je uključivao i evropske sile, funkcionisao je u skladu sa svojom namenom – sprečavao je nuklearno naoružavanje Irana, ali je istovremeno omogućavao ekonomski rast, što je automatski značilo i povećanje konvencionalnih vojnih kapaciteta. Ipak, pomenuti dogovor jeste neutralisao pretnju nuklearnog Irana.
Ako je cilj bio Iran bez nuklearnog naoružanja, zašto je Tramp tokom svog prvog mandata jednostrano pocepao Zajednički sveobuhvatni akcioni plan koji je garantovao da Teheran neće razviti oružje za masovno uništenje
Iran je takođe kroz ratna dejstva Izraela i slabosti Asadovog režima izgubio svoje najvažnije proksije – Hezbolah i sirijski režim. Naravno da Iran nije nevina žrtva američkog imperijalizma, kako se to često može pročitati u levičarskim razmatranjima, budući da je islamistički režim u Teheranu finansirao, naoružavao, pa i putem vojnih formacija učestvovao u ratnim zločinima u Siriji, ratu u Jemenu, a podržavao je i Hezbolah koji je od Libana načinio propalu državu. Međutim, nakon prošlogodišnjeg letnjeg rata, kada Iran nije imao čime da se, u konvencionalnom vojnom smislu, suprotstavi izraelskoj dominaciji iz vazduha, a njegovi proksiji su u potpunosti zakazali u odvraćanju napada, postalo je jasno da je Iran slabiji nego ikad.
Ukoliko Iran do Trampove izmene američkog pristupa nije bio na pragu da stvori nuklearno naoružanje, a u aktuelnom momentu nije predstavljao ni konvencionalnu pretnju Izraelu i zalivskim državama, šta bi još mogao biti Trampov cilj? Govorilo se naširoko i o smeni režima, ali iranski režim nije moguće smeniti bez uvođenja američkih trupa u Iran, na isti način kao što je Buš uradio u Iraku. Dejstvima iz vazduha može biti uništen kapacitet jedne države i ideološkog pokreta da efikasno funkcioniše, ali pad režima može uslediti nakon godine ili više u sklopu prirodnog toka političkih procesa, ne može biti očekivan u kratkom vremenskom roku od mesec dana bombardovanja.
Ukoliko uzmemo u obzir sva tri indikatora: mogućnost Irana bez nuklearnog oružja putem sporazuma; slabost Irana na spoljnjem planu, čemu može biti pridodata i ekonomska katastrofa u kojoj se nalazio i pre aktuelnog rata; nemogućnost brze smene režima dejstvima iz vazduha – može se izvući zaključak da je Tramp namerno doneo odluku da napadne Iran u okviru koncepcije rata sa otvorenim krajem. Njega bi tako zadovoljio bilo koji pozitivni ishod – od pada iranskog režima, što bi bilo protumačeno kao apsolutna pobeda, do denuklearizacije Irana, što bi označilo ograničen trijumf. Otuda su i njegove izjave oscilirale od maksimalističkih do minimalističkih zahteva, dodajući tu i njegov način vođenja pregovora u istom stilu, a u drugim prilikama.
Svet na rubu ekonomske krize
Ovoga puta, iranski režim je odgovorio na Trampov blef time što je iskoristio svoje kapacitete vođenja asimetričnog rata da faktički dovede svet do ruba ekonomske krize. Uzimajući u obzir da je Iran već u stanju ekonomske katastrofe, sa valutom koja podseća na jugoslovenski dinar tokom rekordne inflacije, da je režim već ugušio narodnu revoluciju u krvi, te da u takvim okolnostima može sebi da priušti više vremena da tavori na dnu, logično je bilo očekivati da će iranski vladajući islamisti igrati na sve ili ništa. Blokiranjem Ormuskog moreuza, što je naposletku dovelo do američke blokade iranskih luka, Iran je, iako slabiji i u vojnom smislu pobeđen, nametnuo kratak rok za postizanje sporazuma i završetak rata Sjedinjenim Državama. Tramp to u potpunosti razume, iako se u svojim objavama na društvenim mrežama postavlja kao veliki pobednik koga ništa ne dotiče.
Američki predsednik je doneo odluku da napadne Iran u okviru koncepcije rata sa otvorenim krajem. Njega bi zadovoljio bilo koji pozitivni ishod – od pada iranskog režima do denuklearizacije. Otuda su i njegovi zahtevi oscilirali od maksimalističkih do minimalističkih
Iz ovog cajtnota proisteklo je dvonedeljno primirje koje ove nedelje ističe i može biti produženo. Očito da rezultat na semaforu ne ide u Tampovu korist. On je kapriciozno započeo rat, a sada je primoran da ga pauzira dok traga za sporazumom koji bi mu omogućio makar minimum dostojanstva i pružio mu mogućnost da proslavi kakvu-takvu pobedu. Iranu se, sa druge strane, ne žuri – više nije pod bombama, dok i dalje drži ključ globalne ekonomije u svojim rukama. Možda je ironično da država koja je maltene u revolucionarnom stanju, usred totalnog ekonomskog i socijalnog posrnuća, koja može da bude bombardovana duže od mesec dana i da nema gotovo ničim da uzvrati, ipak može ucenjivati vodeću svetsku imperiju, ali to je tako.
Zatvaranjem Ormuskog moreuza, što je dovelo do američke blokade iranskih luka, Iran je, iako slabiji i u vojnom smislu pobeđen, nametnuo kratak rok za postizanje sporazuma i završetak rata Sjedinjenim Državama
Trampu su vezane ruke. On ne može da priušti dalju eskalaciju sukoba jer Amerikanci nemaju nimalo političke volje za istinsku invaziju Irana. Ograničena upotreba kopnenih trupa ne bi proizvela znatno veći pritisak na Iran od pomorske blokade koja se već primenjuje, a stavila bi američke vojnike pod rizik od udara jeftinih iranskih dronova. Nakon retorike o bezuslovnoj predaji Irana, Amerikanci su tokom pregovora 11. i 12. aprila u Islamabadu tražili da se Iran odrekne obogaćivanja uranijuma na period od dvadeset godina, te da preda Americi postojeće zalihe obogaćenog uranijuma. Nasuprot tome, pozicija Irana je bila zadržavanje kapaciteta obogaćivanja uranijuma, nastavak kontrole nad Ormuskim moreuzom i naplaćivanje takse za prolazak kroz isti, što je protivno međunarodnom pravu, kao i odmrzavanje iranskih finansijskih sredstava. Jedini ustupak koji je Iran ponudio bio je period od pet godina pauze u procesu obogaćivanja uranijuma.
Odlučujuća runda
Prva runda pregovora u Islamabadu završena je neuspehom, ali nije dovela do momentalne obnove ratnih dejstava. Tramp je odlučio da poveća ekonomski pritisak na Iran uvođenjem pomorske blokade iranskih luka, dok je Iran odgovorio daljom blokadom Ormuskog moreuza. Vremenski okvir za Trampa polako ističe, jer će globalna ekonomska kriza destabilizovati i dominaciju Republikanske partije unutar američkog političkog sistema, a i povećati agresivnost Kine. Iranski režim će možda pasti u kratkoročnoj ili pak srednjoročnoj perspektivi, ali Tramp nema ni mesec dana na raspolaganju do politekonomske katastrofe. Paralelno, Izrael je napao Hezbolah u južnom Libanu, nastojeći da kapitalizuje na prethodnim porazima Hezbolaha. Tramp je ubrzo stavio ovu Netanijahuovu operaciju na pauzu jer Iran posmatra dati izraelski napad kao produžetak rata protiv sebe.
Sledeća runda pregovora u Islamabadu, i verovatno odlučujuća, može uslediti ove nedelje. Tramp ju je najavio, ali Iranci zahtevaju da američka pomorska blokada bude zaustavljena pre nego što opet sednu za sto. Obe strane ipak priželjkuju kraj rata – za SAD je neophodno da Ormuz bude otvoren za trgovinu u kratkom periodu, Iranu je preko potrebno da ubira sredstva koja bi pomogla da se izvuče iz ekonomske jame u koju je sam upao i da ratna razaranja prestanu. Ukoliko pregovori propadnu, pred Trampom će biti izbor da se jednostrano povuče iz rata, što je ravno porazu, ili da eskalira ratna dejstva, što je nepopularan i riskantan potez.
